Srbi u Austriji

0
351
Foto: pixabay.com

Ove jeseni zbog velikog broj konferencija, često sam u inostranstvu. No između ovih međunarodnih aktivnosti, došao je jedan veoma lep poziv od srpske zajednice u Austriji da ih posetim i napravim promocije nedavno objavljene knjige „Rat za porodicu u Srbiji”. Nakon par meseci priprema ova poseta je konačno realizovana prošle nedelje.

Inicijator ove male turneje bilo je srpsko društvo „Prosvjeta” iz Beča na čijem čelu je gospodin Srđan Mijalković. U petak 18. oktobra, nakon večernje službe, vodili smo lep i dug razgovor u parohijskom domu, pred pedesetak gostiju. Priča se naravno doticala i problema imigracije, depopulacije Srbije i Republike Srpske, kao i borbe da se sačuva i održi identitet našeg naroda, kako u domovini, tako i u regionu i rasejanju. Narednog dana otputovao sam za Inzbruk gde su mi domaćini bili momci iz organizacije SPOJI. Prvi put sam bio u ovom predivnom olimpijskom gradiću koji ima izvanredan geografski položaj. Sunčan jesenji dan, susret alpske i mediteranske klime i ljubazni domaćini omogućili su istinsko uživanje. Između ostalog, posetio sam i grob Diane Budisavljević i njenu rodnu kuću u centru grada. Uveče je organizovano predavanje u velelepnom zdanju u centru, nekadašnjem katoličkom manastiru koji je odnedavno dodeljen našoj crkvi.

Poslednja etapa turneje bio je Linc. Posle nedeljne liturgije u Crkvi Svetog Save, gde postoji i škola veronauke i srpskog jezika, okupili smo se u parohijskom domu i razgovarali o pitanjima porodične politike i porodičnog zakonodavstva. Ovde je srpska zajednica veoma organizovana i preduzetna. Prota Dragan Mićić predstavlja stabilan centar oko kojeg se narod okuplja i organizuje. Upravo tog dana objavili su vest da je kupljen dobar komad zemlje pored crkve, a ubrzano se privodi kraju izgradnja kapele u ozloglašenom logoru Mauthauzen, na dvadeset kilometara od grada. Slabo je poznato da su Srbi ovde u velikom broju stradali i u Prvom, a ne samo u Drugom svetskom ratu. Veoma aktivan je i moj prijatelj Željko Malešević, koji je odbornik FPO u gradu, ali i značajan šraf pokrajinske administracije.

Da Vas podsetimo:  Kako su se interesi Amerike i Nemačke ponovo poklopili...

Dok sam ja njih upoznavao sa brojnim demografskim, zakonskim i vrednosnim problemima koje imamo u Srbiji i sa sporovima oko toga u kom pravcu usmeravati porodično zakonodavstvo i politiku, oni su meni pričali o ne tako malim problemima sa kojima se suočavaju. Neki su u vezi sa ne baš blagonaklonim odnos države Austrije prema njihovim potrebama, a drugi sa izostankom aktivnosti naše države.

Nezvanično u Austriji ima oko 450.000 Srba u veoma različitom statusu. Austrija ima restriktivnu politiku državljanstva pa ne dozvoljava dvojno. Otud naši ljudi koji žele da dobiju ili sačuvaju austrijsko državljanstvo moraju da se za sebe i svoju decu odreknu državljanstva Srbije ili BiH. Čuvena administracija Austrije, koja verovatno ima tačne podatke za svako drvo u zemlji, na pitanje koliko ima Srba u Beču, odgovara „između 200 i 300 hiljada”. Da je ova populacija politički organizovana imala bi ozbiljnu snagu u lokalnom i pokrajinskom parlamentu. Ovako ne uspeva da se izbori za bog zna šta. Srbi u Austriji ne mogu da uče svoj jezik već moraju zajedno sa Hrvatima i Bošnjacima da uče neku mešavinu koja se zove CBS, naravno na latinici. Učenje srpskog jezika i ćirilice moguće je samo u alternativnim sistemima, oko crkava i udruženja.

Iako je veronauka dozvoljena, roditeljima se na startu školovanja poturaju papiri kojima prihvataju da se odreknu tog prava. I kad se deca prijave za to u školi, predavači su često Grci i Rumuni pa deca slabo šta mogu da čuju o svojoj crkvi, Svetom Savi i srpskim svetiteljima. Opšti je utisak da suprotno međunarodnim normama, ustavu i zakonima, država Austrija na razne načine nastoji da što više naših ljudi i posebno dece asimiluje.

S druge strane, ni naša država ne pokazuje da ima bilo kakvu ozbiljnu, osmišljenu i kontinuiranu strategiju za rad sa ovim ljudima ili za nastup prema austrijskoj administraciji. Svi znaju da je nekadašnje ministarstvo za dijasporu svedeno na nivo nekakve uprave, koja već godinama nema direktora. To šalje vrlo lošu poruku o tome koliko je Srbiji stalo do dijaspore. Zahvaljujući internetu, satelitima i jeftinim letovima, danas je mnogo lakše da deca očuvaju osnovu identiteta, pa to treba koristiti. Recimo, sretao sam mlade ljude koji su već treća generacija tamo, ali koji odlično govore srpski i prate sve što se dešava u zemlji. Po pravilu su bar određeni period školovanja proveli u Srbiji. Dakle država Srbija bi mogla da pokrene program za popularisanje i subvencionisanje takve politike kojom bi našu decu iz dijaspore dovodila bilo na mrežu letnjih škola jezika ili na jednogodišnje školovanje u mesto porekla.

Da Vas podsetimo:  Hvala policajcima koji su odbili da ruše svetinju

U međuvremenu, crkve kao i uvek u teškim vremenima ostaju glavne tačke sabiranja, međusobnog pomaganja i čuvanja identiteta.

Miša Đurković
Naučni savetnik Instituta za evropske studije
Izvor: politika.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime