Srbija i Rusija: Spremne jedna za drugu?

0
705

srpsko-ruski-savez1Ni Srbija ni Rusija danas nisu spremne za zaokret Srbije ka Rusiji, jesu da krenu u stvaranje okolnosti u kojima će biti spremne.

Kako se u Srbiji približavaju izbori, tako je potrebno realno sagledati mogućnosti koje ona ima sa Rusijom, jer će tema Rusije u Srbiji, gotovo sigurno, biti jedna od glavnih uoči predstojećih izbora. U Srbiji se na Rusiju najčešće gleda sa emotivne strane, što je dobro, ali je potrebno i da uvek imamo realnu sliku situacije kako bismo bolje znali kako da delujemo i ponašamo se.

Gde je i u kakvoj je situaciji Rusija danas? Najkraće, bez ulaženja u dublje pojedinosti, Rusija danas vodi dva rata – uslovno ukrajinski i doslovno sirijski, te se nalazi na dva fronta. Možda i važnije od toga, ona vodi jedan ideološki rat protiv NATO u Ukrajini, jer Rusija bez Ukrajine je samo sila, ali ne i imperija, kakve su, još uvek u trajanju, ali i na zalasku, SAD. Pored toga, ona vodi i jedan manji ekonomski rat sa Turskom i onaj veliki ekonomski rat sa sankcijama Zapada, koje uspeva da izdrži, ali po cenu ekonomskih posledica. Da se evropska realnost okreće u rusku korist, očigledno je, ali trenutno uticaj Kremlja u Evropi danas ne ide dalje od Donbasa. Rusija danas ne može da VTB i Sberbanku uvede na Krim, na svoju teritoriju, zbog cilja da u okviru globalnog finansijskog sistema ostvari sebe kao svetsku silu. Da li nam ta činjenica o kompromisima koje Rusija mora da pravi na svojoj teritoriji da bi ostvarila sebe kao silu u globalnom svetu već govori nešto?

Ovde je potrebno razlikovati pojam moći od pojma uticaja: ako ćemo moć definisati pojmovno, prema Hegelu kao vrhuncu pojmovnog mišljenja, ona se može odrediti kao vrsta mišljenja koja teži da se materijalizuje ili je materijalizovana, odnosno ostvari ili je ostvarena, dok je uticaj želja da se preko već utemeljene moći nametne sopstvena volja. Rusija danas ima vojnu moć da za par dana pregazi deo Evrope i da je NATO u tome ne može sprečiti, ali nema političkog uticaja u Evropi dalje od linije Baltik – Anadolija; linije koju su u poslednjih sto godina zapadni ideolozi definisali kao „sanitarni kordon“ (prema anglosaksonskoj zamisli, ima za cilj da zauvek odvoji Nemačku od mogućeg saveza sa Rusijom) protiv Rusije ili linije koju je NATO na samitu u Bratislavi u maju 2000. godine odredio kao liniju koja se mora uspostaviti kao „u doba kada je Rimsko carstvo bilo na vrhuncu moći“.

Koje je uslove potrebno ostvariti da bi Srbija imala mogućnost da se okrene i osloni na Rusiju? Prvo, Rusija mora da reši pitanje Ukrajine u svoju korist, jer bez Ukrajine u ruskoj sferi uticaja ne postoji mogućnost da ikad granice ruskog projekta Evroazijske unije stignu na granice Srbije. (Srbija je sa Rusijom povezana teritorijama Evropske unije i NATO). Da bi se Ukrajina vratila u sferu ruskog uticaja iz stanja američke kolonije, vrlo je moguće da će proći još par godina, a najverovatnije će se ovo pitanje završiti tek 2019-2020. godine isticanjem ugovora ruskog gasovoda kroz Ukrajinu. U toj situaciji Ukrajina nema izbora, ukrajinski narod zbacuje marionetsku vlast i okreće se Rusiji ukoliko neke druge okolnosti ne dovedu do toga da se to desi ranije.

Drugo, sankcije Rusiji moraju da budu ukinute i mora doći do ponovnog uspostavljanja partnerskih odnosa Evrope i Rusije, pre svega Nemačke i Rusije, jer, dok god postoje sankcije Zapada prema Rusiji, Srbija mora svoju politiku da usmeri na balansiranje (ovo ne mora značiti da Srbija to danas radi, jer je pitanje da li ugovor sa NATO predstavlja balansiranje) bez zameranja Zapadu, bez uvođenja sankcija Rusiji i sa laganim razvojem odnosa sa Rusijom. U postojećim okolnostima nagli zaokret ka Rusiji atlantisti i iznutra i spolja iskoristili bi da u Srbiji naprave velike unutrašnje probleme, što ideološke putem stvaranja atmosfere građanskog rata, što ekonomske (poslednjih 16 godina Srbija ekonomski zavisi od Evropske unije), zatim ucenjivanjem i drugim načinima, uključujući i mogućnost oružanih problema otvaranjem žarišta u Makedoniji, na jugu Srbije, na Kosovu i Metohiji, u Raškoj oblasti, u Republici Srpskoj i na kraju u Vojvodini. Ovde je vrlo važno reći da Srbija nema ni vojnog ni fizičkog materijala koji bi mogao da se suprostavi mogućim scenarijima koji bi nam Zapad priredio u slučaju naše neposlušnosti i naglog okretanja Rusiji. Oni koji u postojećim okolnostima, pozivaju na vojno oslobađanje Kosova i Metohije, pa i Republike Srpske Krajine, moraju da priznaju sebi da takvi postupci idu u korist onome koji ovde i želi večitu krizu – Zapadu – i dovodi u opasnost fizički opstanak srpske države i naroda. U okolnostima ekonomskog rata sankcijama između Rusije i Zapada, jedini nacionalni interes Srbije i srpskog naroda na ovim prostorima jeste – opstanak. Fizički opstanak Srbije, Republike Srpske i srpskoga naroda.

Treće, uz ukidanje sankcija podrazumeva se i novo uspostavljanje ekonomskih odnosa između Rusije i zapadnih zemalja, a sve to podrazumeva i da se cena nafte u odnosu na sadašnje vrati na realnu cenu. Ovde se moramo setiti situacije posle Jon-Kipurskog rata 1973. godine i uspostavljanja novih odnosa između SAD i Saudijske Arabije, koji su rezultovali nižom cenom nafte nego što je to odgovaralo tadašnjem SSSR, pa su neki ideolozi i SAD i SSSR smatrali da je taj faktor uticao na razbijanje Sovjetskog Saveza, srozajavući njegovu ekonomiju. Amerikanci znaju da – ako nema sankcija Rusiji, ako je cena nafte 100 dolara za barel, ako ne pronađu alternativu ruskim gasovodima u Evropi i Aziji – je to za njih krah svetske dominacije. Zanimljiva, a veoma dobra stvar (ukoliko se ostvari) jeste, kako prenosi ovih dana portal Oil prajs, da je Moskva napravila sjajan manevar preuzevši vodeću ulogu u stvaranju novog naftnog kartela sa članicama OPEK, što znači da bi Rusija mogla pod kontrolom da drži 75 odsto svetskog snabedavanja naftom. To znači da bi ovaj novi kartel na čelu sa Rusijom, Saudijskom Arabijom, Katarom, Venecuelom i drugim državama u perspektivi mogao da prestane da koristi dolar kao sredstvo plaćanja, čime bi SAD potpuno krahirale. „Ovakav razvoj situacije može da dovede do promena geopolitičke karte sveta i to geometrijskom progresijom“, zaključuju stručnjaci Oil prajs.

Da Vas podsetimo:  Gradonačelnik Niša tvrdi da se ulice ne grade i sređuju "bez stajanja" zbog izbora

Sagledajmo još jednu stvar: čemu može da nas nauči ruska odluka da Turskoj ne objavi rat? Rusija je nuklearna sila, najjača na svetu, koja je samo jednom osvojena u Srednjem veku, nikad u modernom dobu. Ima jake saveznike, posebno Kinu. Njen PVO je takav da do Rusije ne može ništa da doleti, a najznačajnije je da ima poseban nuklearni sistem koji se, u slučaju potpunog uništenja ruske vojne i političke komande, sam od sebe aktivira i usmerava na unapred zacrtane ciljeve. Dakle, onaj ko napadne Rusiju i čak uspe da je uništi, i sam će biti uništen.

Ipak, Rusija nije Turskoj odgovorila ratom. Zašto? Ne zato što se Rusija plaši NATO, ne zato što ne sme, nego zato što želi da sačuva svet od uništenja. Samo zahvaljujući promišljenosti, strpljenju i trpljenju Vladimira Putina, planeta u poslednjih šest godina nije doživela Treći svetski rat. On zna da Amerikanci žele da uvuku Rusiju u veliki rat i tako je oslabe, te zato i ne ulazi vojno u istočnu Ukrajinu. On zna da samo veliki rat spasava plantearnu moć SAD, a da veliki rat Rusije sa nekom državom slabi Rusiju. U slučaju sa Turskom, jedan ruski analitičar je izjavio, možda, i najtačniju stvar: Putin bi svoju državničku snagu najbolje pokazao kada uopšte ne bi reagovao. Ali Rusija je morala da sačuva kredibilitet velike sile u svetu, pa je na rušenje svog aviona i ubistvo pilota reagovala makar ekonomskim sankcijama.

Za razliku od Rusije, Srbija je uništena država (fizički, u granicama još postoji). Nema vojsku, nema ekonomiju, nema privredu, ima sedam miliona apatičnih stanovnika, ekonomski iscrpljenih i ojađenih. Srbija iznutra izumire što negativnim natalitetom što iseljavanjanjem pre svega mladih. Srbi su narod koji izumire. Srbija ima medije koje kontrolišu Amerikanci, ima NATO kancelariju u Ministarstvu odbrane; ima CIA i obaveštajni centar u novoj američkoj ambasadi na Dedinju. Britanci i Holanđani su Srbiji uništili vojsku, a danas sa policijom to rade Britanci. U državnim strukturama sedi i radi 8.000 stranaca, ne računajući zapadne NVO koje primaju milione od zapadnih ambasada i ispostava CIA itd., itd. Kada tome dodamo već pomenuta žarišta koja drži NATO, dolazimo do zaključka da je Srbija država pred slomom, kojoj je samo jedan pogrešan korak potreban da zauvek završi u ambisu. To se nikad ne mora desiti, ali ne bi trebalo da sami doprinosimo svome stradanju. Ponašanje Rusije oko Turske trebalo bi da bude primer srpskom narodu da mu je, umesto velikih parola i razmišljanja u kategorijama Putinovih nuklearnih raketa, potrebna hladna glava, pamet Putina, strepljenje Rusije i sagledavanje stvari realno, a ne kroz aspekt moći koju nose nuklearne glave ruskog vojnog arsenala. Jer ruska nuklearna glava neće vratiti Kosovo niti uništiti NATO.

Bez obzira na ovo stanje u kojem se nalaze i Srbija i Rusija trebalo bi reći da nas NATO sigurno ne bi bombardovao i da je to danas nemoguće. Rusija ima moć da danas tako nešto zaustavi. Pored toga, Rusija Srbiji danas može da pomogne i pomaže kako je to, na primer, radila u slučajevima rezolucije o Srebrenici i ulaska Kosova u UNESKO, gde je samo ruska diplomatija dovela do toga da te dve pogubne stvari po Srbiju, Republiku Srpsku i srpski narod ne dobiju međunarodnu verifikaciju. Sve više od toga i razvoja ekonomske saradnje moglo bi za Srbiju da bude opasno. Nesumnjivo je da su i ruska i srpska strana rade da se Srbija naoruža ruskim oružjem, ali je pitanje da li ruska strana to želi u zavisnosti od toga da li srpska strana to sme, koliko bi to za Srbiju bilo opasno i da li bi takav vid saradnje doveo do paljenja pomenutih žarišta. Pitanje je da li i Rusi u trenutnim okolnostima žele naglo okretanje Srbije Rusiji i šta bi Rusija sa Srbijom mogla u postojećim okolnostima da uradi ako je prva stvar koju mora da reši teritorijalna povezanost preko teritorija EU i NATO.

Da Vas podsetimo:  Ima li života nakon dočeka Nove godine?

Posle vere u sebe, u Rusiju bi nesumnjivo trebalo verovati. Za razliku od američke imperije, koja se može definisati kao Pax Americana, prema staroj Rimskoj imperiji i njenoj želji za potpunom svetskom dominacijom, i za razliku od sovjetske imperije, koja je građena na evropskim vrednostima unošenim u ruski duh, nova Rusija, zasnovana na pravoslavlju, predstavljala bi imperiju duha, hrišćanskog duha koji će stvarati novi i lepši svet. Ako pođemo od velikih mislilaca kao što su Dostojevski, Berđajev, Valter Šubert, Osvald Špengler, Justin Popović, episkop Nikolaj, Fridrih Niče, Herder, Hegel i mnogi drugi, videćemo da su svi oni, direktno ili indirektno, objašnjavali da je Zapad na zalasku, a Rusija u procvatu svoga duha, koji će u budućnosti voditi svet. Taj „zalazak“ i taj „procvat“ ne smemo shvatati u kategorijama od par godina, već decenija i vekova. Kako je to rekao Valter Šubert u svojoj knjizi Evropa i duša Istoka, „Zapad je svetu dao najsavršenije modele državnih uređenja i tehnologija, ali mu je oduzeo dušu (od 18-19. veka; prim N. U.). Zadatak Rusije je da vrati dušu u svet“, pa nastavlja, „zla komunizma će proći i stvoriće se nova Rusija“.

Pored ovoga, treba napomenuti da Moskva, i pored niskih cena nafte i složene ekonomske situacije, uredno otplaćuje sve svoje dugove i čak smanjuje zaduženost zemlje. Prema podacima Ruske centralne banke, spoljni dug zemlje smanjen je za 17,7 odsto, odnosno, sa 730 milijardi 1. januara 2014. godine na 600 milijardi 1. januara naredne godine, a tokom 2015. godine spoljni dug je smanjen još za 14 odsto, jer je 1. januara 2016. godine iznosio 515 milijardi. Kolumnista Vašington posta Tod Vud ocenio je da je Vladimir Putin pokazao kako se „odlično igra sa slabim finansijskim kartama“, jer je Moskva otplatila veći deo državnog duga i održava ga na nivou koji nije veći od 20 odsto bruto društvenog proizvoda, a istovremeno Putinova vladavina je povećavala rezerve deviza i zlata. O vojnom razvoju Rusije da ne govorimo: prrema mnogim zapadnim političarima, oficirima, analitičarima, Rusija u mnogim faktorima prevazilazi NATO. Poslednje što je Rusija uradila jeste nova raketa „Rubež”, prema karakteristikama bolja od rakete “Topolj”, čime je, za razliku od svih drugih država, Rusija obezbedila potpunu sigurnost svoje teritorije. Dakle, određeni materijalni aspekti govore da Vladimir Putin veoma mudro i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu vodi svoju državu u gotovo najtežim vremenima u poslednjih 16 godina, i da pravi temelje za novu i jaku Rusiju, koja će, nakon ostvarivanja tri pomenuta uslova, početi da stvara svet onakav kakvim su ga predvideli pomenuti mislioci – svet u koji će vratiti dušu.

Da se Rusija kreće u tom duhovnom pravcu, govori gotovo sve što ona radi, a i činjenica da je jedan od najvećih uzora Vladimiru Putinu i današnjem ruskom političkom i ideološkom vođstvu u duhovnom smislu jedan od najvećih savremenih ruskih mislilaca, nastavljač ideja Dostojevskog – Ivan Iljin. U Rusiji se danas oseća da se na idejama Ivana Iljina stvaraju konture pravoslavne civilizacije, koja je prepuna duhovne sadržine i duhovne moći. Ona još nije materijalizovana, a biće onog trenutka kad se ispuni jedan uslov: kada uspe vremenom da se konkretizuje praktično i kategorizuje kroz forme prijemčive i lako razmuljive običnom čoveku.

Konture stvaranja pravoslavne civilizacije vide se kroz sve više glasova po Evropi i svetu koji u Rusiji vide nadu za oslobađanje od NATO i Pax Americana, koji vide da se u Rusiji stvara imperija drugačijeg tipa nego na Zapadu. Rusija već sad nudi bolju alternativu koncepciji Pax Americana, koja je sva sadržana u objašnjenju američke spoljne politike od Zbignjeva Bžežinskog: „Sprečavati zavere i sačuvati bezbedonosnu zavisnost među vazalima, održavati zavisne teritorije pokornim i zaštićenim i paziti da se varvari ne udruže“. Za razliku od ove koncepcije uređenja sveta, nova Rusija nudi alternativnu koncepciju uređenja sveta zasnovanu na slobodi i suverenosti naroda i država, međusobnoj saradnji na ravnopravnim osnovama. Te vrednosti su sadržane u rečima Vladimira Putina u poslednjem govoru u UN da ni jedna sila sveta nema pravo da svoj model života nameće drugima kao univerzalan (Obama je rekao da je američki model za ceo svet). Te reči su reči Dostojevskog o univerzalnosti vrednosti i duha kojeg Zapad želi da nametne svetu umesto da pusti narode i države da svoju istoriju zasnivaju na sopstvenim vrednostima. Te vrednosti – hrišćanske slobode – su u koncepcijskim temeljima pravoslavne civilizacije, samo je potrebno još vremena i promenjenih okolnosti da ih pala Evropa uvidi i, prema rečima Dostojevskog „sama sebe spasi novom Hristovom rečju“.

Zbog svega toga Srbija ne mora da brine za svoju budućnost, ona je zagarantovana, čvrsto utemeljena, nažalost, ogromnim stradanjem, kojim je svojom krvlju za sebe kupila svetlu budućnost. (Gledajući u Ćele Kulu, veliki francuski pesnik Alfons Lamartin, izjavio je da „narod koji ima ovakve spomenike nikad ne može propasti“). Zato metod Rusije u privlačenju zapadnih naroda danas jeste i mora biti davanje nove ljudske alternative svetu opšteg rata kojeg je uspostavio Zapad u poslednja dva veka.

Da Vas podsetimo:  Na Rajcu neobično devojačko veče

Zbog svega navedenog, svi oni koji se zalažu za naglo okretanje Srbije Rusiji trebalo bi da vrše takav uticaj, ali svesni postojećih okolnosti. Njihova uloga mora da bude u pripremi i buđenja naroda za trenutak kad će se navedeni uslovi ostvariti. Da budem otvoren, sve rusofilske partije u Srbiji koje će se u predstojećoj kampanji zalagati za okretanje ka Rusiji to niti bi mogle niti bi smele kad bi osvojile vlast. Jednostavno, moraju prvo da se ostvare ona tri, a scenario oslanjanja Srbije na Rusiju, sa nužnim ostvarenjem tih uslova, realan bi mogao biti tek u narednih 5-10 godina. Momentalno okretanje leđa Zapadu, a lica Rusiji jeste samo deo folklora na kojim se dobijaju glasovi, jer teško da bi iko sutra smeo to tako naglo uraditi. Ali taj folklor je potreban, nužan, jer on budi narod, daje mu unutrašnju snagu, poji duh srpskoga naroda sokom njegovih jedinih, životvorno pulsirajućih, pravoslavnih vrednosti i širi antiNATO raspoloženje kako bi se onaj trenutak promene okolnosti, nama nužan za veće okretanje ka Rusiji, dočekao spreman. A njegov dolazak je neumitan, kao što je budućnost lepšeg sveta neumitno u rukama Rusije.

Da li su Rusija i Srbija spremne za zaokret Srbije ka Rusiji i oslanjanje na nju? Ako Srbija i srpski narod žele sutra da budu deo ovog sveta, moraju da razumeju da ovo nije vreme kad se prave radikalni izbori, vuku radikalne odluke i kad se o budućnosti razmišlja samo na emotivnim osnovama, a ne i na realnim. Pravoslavna slovenska civilizacija se definiše, oslobađa; Rusija se definiše, oslobađa; Srbija je nedefinisana, izgubljena između svojih i tuđih vrednosti, neslobodna. Srbija u borbi velikih treba da bude dobra sa svima i ne sme sebi dozvoliti bilo kakav ratni scenario. Uzimajući u obzir okolnosti u kojima se Rusija nalazi i dva vojna fronta na kojima je zauzeta, od kojih se ne zna koji je važniji, samoj Rusiji danas, vrlo moguće, ne odgovara naglo okretanje jedinog njenog saveznika na Balkanu – Srbije, jer je Rusija svesna da to po Srbiju znači mogući novi ratni scenario, mogući novi ekonomski kolaps (zašto ne i sankcije?), a za samu Rusiju treći front, koji bi je u postojećim okolnostima dodatno rasplinuo iznutra, a i spolja. A to je ono što NATO želi. U takvoj situaciji Srbiji je mesto između Istoka i Zapada, samoj u saradnji sa svima, u miru, sa nezameranjem ni jednoj strani i očuvanju sebe uz pomoć Rusije u vremenima bure.

Ovo vreme za nas mora biti vreme stabilizovanja u kojem definišemo crvene linije, pronalazimo investicije, privredno i ekonomski jačamo koliko je to moguće u postojećim okolnostima, ponekad i odglumimo vašingtonsku decu cveća (i ako Amerikanci nisu glupi da to ne razumeju, ali barem da im sami ne dajemo povoda za otvaranje mogućih žarišta), sarađujemo sa ruskom stranom i utičemo na njih da svoju ekonomsku strategiju sa Srbijom sistematizuju u privrednom i poljoprivrednom pogledu kako bismo smanjili ekonomsku zavisnost od Zapada u koju smo uvučeni posle Petog oktobra. Činjenica je da Rusija nema, kao što to ima Evropska unija, sistematizovanu saradnju sa Srbijom u oblasti privrede i poljoprivrede, a to je posledica toga što je Rusija 15 godina težila da ostvari dobre odnose sa Zapadom i na tim odnosima razvija svoju ekonomiju, dok pod udarom sankcija nije shvatila ko joj jedino mogu biti iskreni prijatelji. Ovde vredi pomenuti da mi tu sistematizovanu ekonomsku politiku sa Evropskom unijom plaćamo visokim cenama. Prvo, procene su da je Zapad u poslednjih 14 godina iz Srbije izvukao više od milijardi profita. Drugo, ta sistematizovanost plaća se potpunim duhovnim raspadom srpskog nacionalnog bića. Pored Rusije, kineske investicije imaju veliki značaj za Srbiju na njenom putu smanjenja ekonomske zavisnosti od Zapada.

Da zaključim: ni Srbija ni Rusija danas nisu spremne za zaokret Srbije ka Rusiji i oslanjanje na nju, ali su spremne da odmah krenu u stvaranje okolnosti u kojima će biti spremne za zaokret. Ovo nije vreme za to (možda ni narednih pet ili deset godina neće biti vreme), ali se ta mogućnost nazire u bliskoj budućnosti, ona se stvara mudrom ruskom politikom i definiše pružanjem alternative svetu. Za slobodu će se i Rusija i Srbija, i ruski i srpski narod, sigurno izboriti, kao što su uvek kroz istoriju. Vreme slobode nezaustavno dolazi, a onda ćemo zajedno graditi našu civilizaciju. Potrebno je da se borimo i verujemo u to, ali pametno, mudro i hladne glave, bez emocija, velikih parola i zahteva za radikalnim odlukama, koje nas mogu koštati tragičnog pogrešnog koraka. Neka naši emotivni istupi i nastupi imaju konstruktivnu ulogu u buđenju duha naroda, a neka budu ograničeni realnim sagledavanjem stvari i hladnom glavom, jer valja nam sačuvati glavu da bi je imali za korišćenje sutra. Zato je odgovor na postavljeno pitanje u naslovu danas „ne“, samo zato da bi sutra mogao da bude „da“.

Nenad Uzelac

nenaduzelac.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime