Savremeni kontekst se može posmatrati kroz interakciju tri paradigme – tradicije, moderne i postmoderne. Sučeljavanje aksioloških kategorija tradicije i moderne na istorijsku scenu nastupa nakon ubistva Tradicije 1789. i traje sve do pre nekoliko decenija kada na scenu stupa postmoderna sa svojim paradigmama. I moderna i postmoderna su antiteza u odnosu na tradiciju i predstavljaju proces njenog razaranja. Moderna razara sklopove tradicije i nameće svoje kategorije: fetiš individualizma, sekularnu državu, nacionalnu državu, izgon Duha iz res publica, nasilno proterivanje crkve iz politike, građansko društvo (pojam delimično preklopljen sa prethodnim), apoteozu profita i principa isplativosti preuzetu iz protestantizma. Ukoliko bismo želeli da jednom rečju definišemo najmanji zajedniki imenitelj moderne to je da je njen osnovni princip razaranje organskog društva. Postmoderna međutim nastupa kao mrtvozornik i grobar moderne kao prethodnog nosioca procesa razaranja. Njen najmanji zajednički imenitelj bi bilo razaranje same individue (pošto je društvo već razoreno). Postmoderna nastoji da uništi samu ljudsku prirodu. Njene paradigme su: ideologija roda, LGBT ideologija i njene političke artikulacije, rodno senzitivni jezik („sutkinja“ umesto „ gđa sudija“, „meteorološkinja“ umesto gđa meteorolog“…), marginalizacija svakog vida kolektivnog identiteta (porodice, države, naroda, vere, denominacije, kulture…), shizoidno svođenje individue na pojedinačne biološke impulse (jedi, drogiraj se, pari se, uvek bez mere i kriterijuma) i stimulacija društvenog okvira u kome se to opaža kao „osnovno ljudsko pravo“ i mera društvenog ponašanja.
Zapad kao (pseudo)civilizacija je mesto nastanka i savremeni nosilac kako moderne, tako, u poslednje vreme, i postmoderne. Za nas Srbe („zaostale“, „anahrone“, „neprosvećene“, „primitivne“ i sl…) je zanimljivo korišćenje paradigmi moderne i postmoderne u informacionom i mrežnom ratu koji Zapad vodi protiv nas od početka devedesetih. Zanimljivo, obzirom da histerično kidisanje Zapada u nastojanju da nas po svaku cenu preumi, verovatno proizilazi iz okolnosti da je naša aksiologija još uvek zasnovana na elementima tradicije. Njihove operacije prema nama se u ovom smislu mogu posmatrati hronološki. Konceptualni okvir Zapada je generalno usmeren na zonu ekonomski i vojno slabijih država (jer u skladu sa kapitalističkim pojmom profita oni nikada neće udariti na jačeg – Kinu ili Rusiju, npr…) ili država sa ograničenim suverenitetom, nad kojima Zapad interveniše na osnovu prethodne procene koga je korisno da podrži – centraliste ili separatiste. Uvek i nepogrešivo onoga ko je naklonjeniji Zapadu i ko će biti biti buduća pogodnija autokolonijalna vlast nad sopstvenim narodom (dok kapital kao silna reka teče od džepova građana kolonizovane države ka ekonomskim neoliberalnim centrima Zapada). Ranih devedesetih, velika država sa najvećim procentom srpskog stanovništva koja se naslanjala na prethodnu državu od pre Drugog svetskog rata u kojoj je i u upravi i u armiji dominantan bio srpski element, je bila razarana sa argumentom moderne – imperativom ostvarenja zakasnelih aspiracija (u odnosu na Srbiju i druge evropske države) okolnih malih naroda ka nacionalnom ostvarenju. Primer ovoga je uspešno okončan projekat nezavisne Hrvatske, u kome se više od stoleća stara starčevićevska mržnja prema Srbima udružila sa američkim kasetnim bombama i CIA instruktorima, sasvim u maniru shizoidnog sinkretizma haus partija i Pekinpoovskih reka krvi. Hrvati su (sa zakašnjenjem od skoro dva stoleća) dobili svoju nacionalnu državu. Ali avaj, kasno… Zeitgeist je sada postmodernističko prevazilaženje (trebalo bi da bude – već uveliko razorene države) napada na državu kako bi se prešlo na razaranje same ljudske prirode. Te se na „slobodne hrvatske otoke“ (po cenu etničkog čišćenja 250 000 srpskih civila starosedelaca) sada iskrcavaju rejv turisti koji se drogiraju, jebu, pišaju i seru gde stignu („lične slobode“ i ine tekovine civilizovanog Zapada). Kakav sarkazam istorije…
Na sličan, doduše malo manje uspešan način, je uspostavljena i savremena Bosna i Hercegovina. Kosovo i Metohija, po svemu sudeći i zahvaljujući pre svega potpunoj nesposobnosti za vođenje javne stvari izvođača hibridne operacije Zapada na terenu – šiptarskih vlasti, nikad ni neće postati država. Do ponovnog mešanja karata na Balkanu, Kosovo i Metohija će ostati okupirana teritorija pod zapadnom čizmom. Na nama je da održavamo takvo stanje stvari i da se spremamo za različite moguće opcije raspleta.
Najnovije kampanje Zapada usmerene na razaranje srpske državnosti, suverenosti i identitetskih sklopova, su one sa postmodernističkim predznakom. Kao instrument uspostavljanja hegemonije globalne mreže Zapad više ne koristi manje narode – klijente (Slovenci, Hrvati, Muslimani, Šiptari), verovatno jer ih više nema na raspolaganju u srpskom etničkom prostoru, već je udar usmeren direktno. Ovaj put ne na Srbiju ili Srpstvo, već na Srbina i Srpkinju kao osnovni građevinski element prva dva pojma. Te se pojavljuje lavina pravozastupničkih organizacija Zapada, rodnih fondova, ultraliberalnih medija i teoretičara (koji rade i plaćeni su po principu strane agenture), militantnih LGBT političkih udruženja, konsultanata iz obaveštajnih struktura zapadnih država i slično… Ova lavina koja razara sve pred sobom plodno tlo u Srbiji nalazi u malograđanima koji u postmodernističkom maniru ravnodušno i poluzainteresovano posmatraju sve osim konzumerizma. Oni su već uveliko zombirani i funkcionišu isključivo kroz gotovo dijalektički binarni kod: prodaja – kupovina, u kome je profit sinteza.
Pogled sa drugog prozora… Srbi vole sebe da opažaju kao junački narod. Istovremeno, Srbi vole lovu. Ako je definicija junaštva položiti najveću vrednost (zasigurno veću od novca) koju posedujemo – život, kako je ljubav prema lovi uklopiva sa ovim? Ili možda Srbi više nisu junaci u realnom životu, već samo u onom ružičastom postmodernističkom i virtuelnom….
Dejan Damnjanović
Izvor: Šajkača
