Ovi poslednji kulturni događaji u Nišu, zbog kojih su građani negodovali, pokazuju donekle svoj tipičan srpski svadbarski karakter. Poslednji od njih – pompezna proslava Dana mladih – ima svadbarske primese sa svojim neumerenim, bahatim i rasipničkim vatrometom (u vrednosti od nekoliko destina hiljada dinara) u gluvo doba noći i što je još važnije u zemlji i (naročito) gradu gde je omladina najugroženija socijalna grupa koja uveliko napušta zemlju zbog bezperspektivnosti i lošeg socijalnog položaja.
Što bi se reklo „Selo gori a baba se češlja“. To podseća na dedu koji šalje unuka u vojsku i na to troši ogromnu sumu novca koju možda i nema, već je pozajmio i sve to sa logikom „Nije važno što sutra neće imati za drva, al ne pitam šta košta i ima da se pamti kad je deda slao unuka u vojsku“.
Posebno izraženo u svadbenom obredu je rauzdano, rasipno i iracionalno trošenje i povodom drugih praznovanja i proslavljanja“ (Bojan Jovanović).
Slično stoje stvari i sa preglasnom muzikom do 4-5 sati ujutro u vreme filmskih susreta koja uz to nikakve veze nema sa njima, a koja je svojom bahatom bezobzirnošću uznemiravala i budila građane u širokom luku od centr agrada. Ja, na primer, koji sam skoro 10 km udaljen od tvrđave mislio sam da se ta buka dešava negde u mom komšiluku. Nije sasvim ni zanemrljivo ni parkiranje u samoj Tvrđavi (u vreme iste manifestacije)jer to baš i nije u skladu sa dobrim običajima, a pogotovu ne sa zakonom koji se krši. Tu se opet radi o onoj svadbarskoj praksi razuzdanosti kada se privremeno suspenduju red i pravila.
Za srpski narod je karakteristična tradicionalnu sklonost da sve pretvara u ritual i pompu – pompezni ritual (Sreten Petrović).
To je očigledno kada treba proslaviti najznačajnije i najradosnije događaje iz životnog ciklusa (venčanje, rođenje, smrt…).
U Srba je najvažnija svetkovina svadba, a to se vidi po njenoj dominantnoj raskošnosti i raskalašnosti.
Svadbarenje je dominantni oblik slavljenja i proslavljanja, pa i sklonost da se svaka svečanost i proslava pretvori u svadbarski obred ukazuje na izraženu crtu mentaliteta srpskog stanovništva u centralnoj i južnoj Srbiji“ (Bojan Jovanović).
Svadba je oduvek bila neka vrsta domaćeg karnevala kada ono što zabranjeno i nepoželjno trenutno postaje dopušteno, kada se prekoračuju pravila i narušava i red. Tada su se devojke slobodnije oblačile, muškarci se opijali i šenlučili i slično.
Tako se i opasna i bahata upotreba vatrenog oružja sa svadbenih veselja prenosi i na druge radosne porodične, nacionalne i ostale događaje i praznike. U početku se šenlučilo jer se, po paganskom verovanju, rasteruju zli demoni, a kasnije je to preraslo u naviku iz zadovoljstva od pucnjave. Puca se kada treba oglastiti i proslaviti rođenje sina, dolazak Božića, Nove godine itd. Srbi su, dakle, ukupni svadbeni obrazac preneli na sve slične životne događaje, i one manje bitne kao što su mala i velika matura, nekadašnji ispraćaj u vojsku, koji je brže-bolje nadoknađen novokompovanom i pompeznom proslavom punoletstva kao nekakvog jubileja i valjda životnog uspeha dogurati do 18-te, da ne bi bili „oštečeni“ za jednu svetkovinu.
Ta matrica svadbe se, po automatizmu, širi ne samo na događaje bez naročitog značaja, već i na one koji su, po prirodi, žalosni – na sahrane, parastose.
gradjanin.rs
