Svi treba da se molimo da Albanci ukinu carinu

2
372

Ima nečeg uvrnutog u atmosferi koja se produkuje povodom hirovitog carinskog poteza kosmetskih Albanaca prema Srbiji (i Bosni i Hercegovini). Kao da je mafijaško Kosovo ogromno trgovinsko područje, privredna snaga i politička sila od globalnog uticaja i značaja. Nema države, članice Saveta bezbednosti UN, koja ovo nije osudila, među njima i Sjedinjene Države; Evropska unija gotovo svakodnevno kritikuje ovaj čin, o Srbiji i da ne govorimo. Ali, nema te sile na svetu koja bi ubedila Albance da ukinu ovu drakonsku trgovinsku meru.

Razume se, reč nije o trgovinskoj nego o političkoj meri. Njen cilj je, kako kažu albanski šefovi, da prinudi Srbiju da prizna secesiju Kosova. I da to učini jednostranim aktom priznanja, eventualno na pregovorima sa jasnim i unapred poznatim ishodom – priznanje. Sada problem albanskih zaštitnika, SAD i EU, nije dovođenje u pitanje jedne zone slobodne trgovine (CEFTA), još manje ekonomska šteta naneta Srbiji i Srbima u pokrajini, nego zastoj procesa koji treba da završi priznanjem secesija Kosova od strane Srbije. Takvo držanje SAD i EU nije iznenađujuće imajući u vidu činjenicu da su one bile i ostale glavni politički i vojni (NATO) mentori albanske secesije. Čuđenje može da izazove jedino stav zvanične Srbije koji je istovetan sa stavom zvaničnika SAD i EU. Svedoci smo horskog pevanja protiv albanske carinske politike gde se glas zvanične Srbije odlično uklapa.

Srbija ima ekonomske štete od stoprocentne carine, kao što i najveći korisnici negdašnjeg srpskog izvoza, Srbi iz pokrajine, sada doživljavaju dodatnu egzistencijalnu ugroženost. Ali, za vlasti Srbije ovaj, kako bi trebalo, ključni aspekt problema odlazi u drugi plan, iza neshvatljivog interesa da se ta prepreka otkloni kako bi se nastavili razgovori o predaji Kosova i Metohije. Kada su Albanci bezobzirno uveli drakonske carine, vlasti Srbije nisu imale drugi izlaz do da prekinu političke razgovore, premda su za tako nešto imale desetinu razloga i pre uvođenja carina. Takođe, ni zapadni učesnici nisu imali drugi izlaz do da prihvate razloge srpske strane i pokrenu svoju anticarinsku agitaciju protiv Albanaca. Tako je stvorena ova uvrnuta atmosfera – svi protiv jednog, jedan protiv svih, kao u komedijama Maksa Seneta, gde masa policajaca juri jadnog skitnicu Šarloa.

Ali, šta je u ovoj savremenoj slici uvrnuto? To su dve stvari: prvo, moćne zapadne sile ne mogu da ubede malo i beznačajno Kosovo da vrati carine na pređašnje stanje iako Kosovo zbog toga ne bi imalo nikakve ekonomske štete. (Ako Tramp bude uskoro umirao, njegove poslednje reči biće: jeste li ubedili tog Haradinaja); drugo, i Srbija se svim silama bori za isti cilj iako zna da njegovo ostvarenje znači gubitak Kosova i Metohije.

Ad 1) Očigledno je da zapadne sile ne žele da primene sredstva koja im stoje na raspolaganju da bi završile ovaj relativno jednostavan posao. Umesto primene ozbiljnog pritiska ili nekog vida prisile, one čekaju da albanski realisti u pokrajini odnesu prevagu nad fundamentalistima. Odsustvo direktnog pritiska ili prinude, kao i spremnost na strpljenje, posledica je činjenice da su SAD i EU roditelji malog monstruma i da pred svetom hoće da manifestuju svoju odgovornost za njegovu dalju egzistenciju. Primena nasilnih sredstava bila bi dokaz da su prilikom snošaja napravili prekršaj, neku vrstu istočnog greha. Iako su svesni da sve veći broj svetskih država otvoreno govori o prvobitnom grehu, njihova još uvek svetski relevantna moć pruža im pokriće za nedelo.

U kranjoj liniji, zapadne sile na čelu sa SAD prinudiće nosioce albanskog otpora da ovako ili onako prihvate očinski savet. Kao i uvek u takvim prilikama – za njihovo dobro, jer, sa stanovišta zapadnih učesnika, srpski pregovarači na čelu sa Vučićem neće pružiti veći otpor krajnjem (tj. početnom) rešenju. Eto svima njima ragraničenja (o tome u mojim prilozima u ovom blogu ovde i ovde).

Ad 2) Drugi paradoks rešava se na nivou političkih činilaca Srbije, a ne Srbije kao takve. Zato što u idealnom rešenju imamo tri dobitnika – zapadne sile, albansko Kosovo i političku nomenklaturu Srbije, i jednog gubitnika – Srbiju. Naime, nije Srbija ta koja se bori za iste ciljeve u ovoj stvari kao i zapadne sile, već je to srpska politička klasa potpomognuta delom kulturnog sektora. Dakle, ono što na prvi pogled izgleda uvrnuto, to da „Srbija“ učestvuje u igri oko ukidanja carina imajući u vidu političke posledice tog čina, deluje racionalno iz ugla političkih ciljeva srpskih učesnika: oni time posredstvom svekolikog uticaja zapadnih sila na Srbiju samo učvršćuju svoju vlast.

Sada je srpska javnost izložena medijskom drilu s ciljem izazivanja masovne neuroze zbog odlaganja ukidanja carina, čitaj: poslednje faze pregovora o priznanju. Intenzivira se utisak da bez obavljanja tog posla zemlja i narod nemaju budućnosti, da je ovo ne samo dobra nego i poslednja istorijska prilika za izlazak iz Egipta na čelu sa srpskim Mojsijem. Bezočno se simulira naše novo prijateljstvo sa Amerikom citiranjem dalekosežnih izjava njenih glavešina kao što su – zamenik pomoćnika državnog sekretara, direktor za evropske poslove, državni podsekretar za politička pitanja i slični, dakle ljudi koji na proputovanju kroz Beograd prenose sentence božjih zapovesti. Ono što je ovde jedino tačno jeste, da se svima strašno žuri sem Haradinaju. A ovaj, kao da je to bitno, izluđuje naše političare svojom platformom za pregovore, ne zato što njome hoće da dobije priznanje secesije Kosova od Srbije, nego zato što dovodi u pitanje da se to isto obavi kroz „razgraničenje“.

Za to vreme iz evropskih prestonica, ne samo iz Frankfurta nego i iz Brisela, dobijamo vesti da je prava platforma, pravno obavezujući sporazum o uzajamnom priznanju „Srbije i Kosova“, već spremna i da čeka da se teren razbistri. Kažu, još par meseci, pa odmah posle odmora. Tada će da se razvrne sve ono što se sada uvrće.

Slobodan Samardžić
Izvor: srbijasvet.wordpress.com

2 KOMENTARA

  1. Koje poniženje za Srbiju i Srbe. Srbija će zbog “Plazme”, “Eurokrema” i zejtina priznati nezavisno i suvereno Kosovo??! A Car Lazar je izašao pred silnu tursku vojsku zbog Srbije i izabrao Carstvo nebesko umesto Carstva zemaljskog. Čime li su nas prskali Amerikanci prilikom NATO agresije 1999. godine, na mozak deluje sigurno.

    • Osiromasenim uranij mnogo vise deluje na jugu. Srbija ne sme da popusti ucenama i pritisku ni po koju cenu jer bi tek usledilo ponizavanje i parcanje drzave. Kosovo i Metohija su mamac. Samo sloga ovog puta spasava drzavu i narod.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime