Vlada Srbije, premijera Aleksandra Vučića, nastavlja da deluje jednoglasno s Briselom i Vašingtonom, na štetu srpskih nacionalnih interesa, umesto da u uslovima “rata sankcijama” koje je nametnuo Zapad protiv Rusije pokuša da ojača svoje prisustvo na ruskom tržištu, ujedno pomažući rešavanju socijalno-ekonomskih problema unutar zemlje. Takav zaključak sledi iz podataka koje je objavilo srpsko ministarstvo za trgovinu. Oni svedoče o tome da je u prvom polugodištu 2015. godine Srbija prodala Rusiji robe u ukupnoj vrednosti 322 miliona dolara, a u analognom periodu 2014. godine taj pokazatelj je iznosio 486 miliona dolara. Pad iznosi jednu trećinu trgovinskog robnog obrta.
Ono što još više uznemirava – Srbija smanjuje izvoz industrijske proizvodnje, koji predstavlja jedan od ključnih faktora ekonomskog razvoja. Maja Gašić, pomoćnik ministra trgovine, kao primer navodi skraćenje za 40% izvoza najlon-čarapa u Rusiju. Međutim, slična slika karakteristična je i za druge vrste robe – od obojenih metala, do nameštaja. Pritom je problem dostigao već takve razmere da su u Srbiji počeli otpuštati radnike iz preduzeća orjentisanih na izvoz. Dobar doprinos realizaciji vladinog socijalno-ekonomskog programa!
Treba računati da su mnoga srpska preduzeća orjentisana upravo na izvoz u Rusiju – kao na primer poljoprivredni kombinat “Južni Banat” koji u Rusiju izvozi do 90% svoje proizvodnje.
Srpski političari sva objašnjenja svode na spoljne objektivne faktore – pad kursa ruske rublje, rast kursa dolara, smanjenje cena na naftu… poslednjih dana spisku mogu komotno dodati i devalvaciju kineskog juana.
Međutim, ništa manju, ako ne i veću ulogu, igraju i čisto unutrašnji srpski faktori. Jedan od njih ogleda se u slaboj prilagođenosti nacionalne privrede za izvozne zahteve. Kako priznaju i sami srpski stručnjaci, proizvodnja jednostavno ne doseže do neophodnih standarda koji se objektivno povećavaju shodno opredeljenju Rusije za smanjenje uvoza. “Mi nemamo ni unapred pripremljenu proizvodnju, ni standarde” – svedoči srpski ekonomista Miladin Ševarlić.
Druga okolnost povezana je sa generalnim kursom kabineta Vučića, koji praktično odbija da iskoristi postojeću mogućnost za porast ili bar za očuvanje prethodnog nivoa izvoza u Rusiju. Još pre godinu dana, kada je Zapad počeo da zavrće spiralu “rata sankcijama” – srpske vlasti su pokušale da zauzmu maksimalno jednakoudaljenu poziciju, to jest, “da sede na dve stolice”. Pošto nije u stanju da odbaci zahteve EU rukovodstva, Beograd je smislio lukavu formulu: Srbija se ne priključuje antiruskim sankcijama, međutim, Vlada je istovremeno odbila da stimuliše one proizvođače koji su izrazili želju za povećanjem svog izvoza u Rusiju.
Jasno je da u konkretnim ekonomskim uslovima odbijanje Srbije da stimuliše proizvodnju praktično podriva sposobnost da ne samo njeni proizvođači povećaju svoje prisustvo na ruskom tržištu, nego da čak podrže i neophodne zahteve i standarde. U rezultatu toga, upravo Vučićev kabinet (a ne rublja, dolar ili nafta), pokušavajući da ugodi Briselu, nanosi udar po sopstvenoj privredi. Umesto da pokušaju da iskoriste jedinstvenu šansu i ojačaju trgovinsko-ekonomske uzajamne odnose sa Rusijom, ministarstvo trgovine je prinuđeno da izračunava gubitke čiji se iznos već računa u stotinama miliona dolara.
Istina, u rezervi srpskih vladinih činovnika postoji još jedan argument. On se ogleda u relativnom povećanju izvoza u Rusiju prehramebnih proizvoda. Međutim, nezavisni ekonomisti primećuju da prihod od tog faktora ne može prelomiti negativnu situaciju. Tako se rast srpskog prehrambenog izvoza u Rusiju ocenjuje na 110-120 miliona američkih dolara – što je manje od gore ukazanih ukupnih gubitaka. Ne čudi da je, kao što piše litvanski ekonomista Juris Pajders, rast prehrambenog izvoza u Rusiju u 2014. godini “neznatno uticao na ukupni obim izvoza i na privredu” Srbije.
Karakteristično je da, dok srpski vladini činovnici iz sve snage pokušavaju da plivaju u kanalu EU, izvan Evrope su sve jači glasovi onih koji priznaju neefikasnost i neopravdanost sličnog kursa. “Veliki šok u geopolitici, čije približavanje vi verovatno ne primećujete” – tako glasi naslov teksta ne u novinama koje se štampaju u Moskvi ili Pekingu, nego u američkom izdanju „Nacija“ (The Nation). Tamo se ističe rastući uticaj u svetskim poslovima – u tom smislu i ekonomskim – novih integracijskih mehanizama, a posebno se izdvajaju ŠOS i BRIKS. Prema rečima izdanja, stvorena Nova banka razvoja BRIKS-a je zainteresovana za jačanje uzajamnog finansijskog delovanja sa zemljama koje ne ulaze u EU sa njenom birokratijom, autoritarizmom i režimom žestoke štednje. „Nacija“ citira reči Lučijana Koutinja (Luciano Coutinho), predsednika Brazilske banke za razvoj (koja je već potpisala sporazum sa bankom BRIKS), o tome da u bližoj budućnosti ove institucije “mogu pružiti podršku evropskim zemljama koje ne ulaze u EU, kao na primer Srbiji i Makedoniji”.
Jasno je međutim da jačanje uzajamnih veza sa Rusijom i drugim novim centrima političke i ekonomske moći podrazumeva da Beograd treba da odustane od prethodnih pokušaja laviranja u tamnim vodama evrointegracija, kao i da svoju politiku dovede u sklad sa istinskim nacionalno-državnim interesima. U suprotnom se rizikuje da će “svilen gajtan” oko srpskog vrata da se zategne.
Petar Iskenderov
Fond Strateške Kulture
