U ime čega je ovo?

1
906

Posekoše drveće na Kalemegdanu u moje ime… Doneta je odluka da će ubuduće dete imati dve mame ili dve tate, u moje ime. Izmestiše železničku stanicu – u moje ime. Porobiše sve potoke i žive ih nabiše u kanalizaciju, u moje ime. Naplaćivaće vetar koji vrti vrteške za struju, za moje dobro i od mojih para. Hoće da mi uzmu obe pretkomore mog srca, Kosovo i Metohiju, i plus da im „dobrovoljno“ dam i druge organe kad umrem. I genocid mi pripisaše koji nisam počinila, a nije ga ni bilo… A u čije je ime ovo što sledi? U moje? U Vaše? U naše?…

Priča je jako jednostavna. Prvi logor posle Banjice napravljen je na Autokomandi, u tzv. Topovskim šupama. Bio je to sabirni, prolazni logor odakle su slati ljudi na streljanje na raznim beogradskim i okolnim stratištima: 6.000 Jevreja, stotine i stotine Roma i partizana onoliko koliko je uhvaćeno 1941. Logor radio svega par meseci. Od 1942, kažu, zvanično nije bilo više Jevreja kod nas, svi su pobijeni, a sva imovina im je oteta. Okupirana Srbija je (posle Estonije) druga država u Evropi za koju je u Berlin 1942. godine poslat izveštaj da je „jevrejsko pitanje“ rešeno. Imovinu im oteli okupatori, ne Srbi. Srbi, sam narod ih je spasavao koliko je mogao. Jevreji to nisu zaboravili. Svako ko je u Srbiji spasao nekog njihovog, od države Jevreja dobio je orden Pravednika. To, bre, i pred Bogom važi. Ej, Pravednik!

Odkud ta narodna bliskost između Srba i Jevreja? Pa Jevreji su, kao „Srbi Mojsijeve veroispovesti“ DOBROVOLjNO učestvovali u Balkanskim ratovima i Velikom ratu! To kako su oni ginuli za Srbiju kad pročitaš, zaplačeš pa da si kamen. I šta su sve davali! Pa i živote, naravno. Hiljade, i hiljade, i hiljade, i hiljade jevrejskih očeva i mladića jurili da oslobode Srbiju. A žene – bolničarke. To se, bre, ne zaboravlja. Ama, i da su bili neprijatelji, Srbi bi bili humani. A nisu! Čitala sam, čitala rođenim očima, da je Srbin ranio bugarskog vojnika, stavio ga na konja, Srbin išao peške, i to brzo, da Bugarin što pre stigne do saniteta. A sanitet bio – moj deda. Ili Vaš pradeda, sve jedno… Moj pradeda je proveo taj rat na robiji, ceo rat, jer je izgazio neprijateljsku zastavu u sred Beograda. Ima i slika. On na robiji, deca na frontu… Ja sam od te fele. Mislim, to mi je polovina krvi, a drugu polovinu mi je dao – prađed. Smem li ja da ne valjam? Pa, ja ne mogu biti glupa i uskogruda, sve i da hoću. Dakle, u moje široko srpsko srce može da stane sve što valja. Nisam cvećka, da se razumemo. Volela bih da jesam… Ali, nisam. No, nisam ni gnjida. Gen mi je ljudski. Zato ovo i pišem.

Da Vas podsetimo:  Ne može ova zemlja bez Mire

Elem, na te Topovske šupe (tu je prvobitno bila smeštena artiljerija srpske Kraljevske vojske, pa posle bio logor), 1951. je stavljena spomen ploča da se nikad ne zaboravi šta se tu dešavalo. U svakom slučaju, Zavod za zaštitu spomenika kulture stavio je to sve lepo u svoju obradu, sa velikom željom da se sećanje na stradanje nevinih ljudi ne zatre, ali – ko ih šta pita. Narod nema edukaciju o tome, a država gleda svoja posla u moje ime.

I?…

I jednog dana država donese odluku da se jevrejskim zajednicama u Srbiji vrati nacionalizovana imovina i da dobiju pare, ne znam koliko evra godišnje i koliko dugo… Država je rekla kako smeju da se troše te pare i nikako drukčije. Donela zakon o tome. Dobro. Valjda svako ima pravo na povraćaj imovine, osim na Kosmetu, pa dobro… Ako je „svako“ onda to znači svako. Eeee, ali i među Jevrejima, i među državnim činovnicima našli su se i neki koji imaju drugačiju ideju šta treba sa parama. I počnu da mlate ove poštene. Bukavalno. Jednog prebiju, a na rabina gospodina Isaka Asiela pucano iz vazdušne puške. Čovek pogođen, a novine pisale kako je neki ludak pucao u centru grada, a odmah zatim su se mediji brzo, brzo ispravili i rekli da je to neki ludak pucao iz pejnt bola. I zašto sve to? Pa zbog para… A rabin neće da bude kako ne treba… I tup! Pejnt bol…

Da li je to sve? Pa, nije. Ima još „I“.

I, da skratim priču, na Autokomandi treba da se gradi Delta šoping mol. I to baš tu gde su još uvek Topovske šupe. I to u moje ime, naravno. Za moje dobro. Čestit Beograd se zgrozio. Među njima i čestiti Jevreji. Među njima i glumica Seka Sablić kojoj je majka sa Dorćola, sefardska Jevrejka. Nju majka rodila 42. godine… Pa kako su preživele…? O, Bože! Dakle, održali su konferenciju za štampu. Ovo je link, da svako može da vidi na kojoj je strani.

Da Vas podsetimo:  Obrazovanje za ovo ili ono? Što ne i za one koji se obrazuju?


Jeste, traje sat vremena, ko će to da gleda… Ja sam odgledala. Dva puta. Ne stavljam se na njihovu stranu a priori. Bože sačuvaj. Nemam dovoljno podataka. Ali, moje srce tako veruje Seki Sablić…! Ostala mi je neverica posle onog što sam čula…. Da neko zatvara sinagogu?! Pored živog rabina i vernika…? Da bi stavio tržni centar na ono što bi morao da bude memorijalni centar…? Ne, nije to jevrejsko zemljište. To je državna zemlja. Ali valjda i ja pripadam toj državi… Valjda se i mi nešto pitamo. Da li smo mi postali narod kome ništa nije sveto…?! Nismo! Znam sto posto da nismo. Ima i takvih. Ali to se ne zove narod, nego – izrod. Izrodilo se, pa šta da radiš… ? Šta da radiš? Da se moliš Bogu da te spase od svakoga zla, pa i od tog.

Mene je tu najviše zaprepastilo, pod uslovom da je sve to što je tu rečeno tačno – ponašanje Ministarstva pravde. Ono je bilo i ostalo dužno da registruje sve promene akata svih verskih zajednica u Srbiji. Jevrejska zajednica je i verska zajednica jedne nacionalne manjine. Tako nekako, ali da se ne udavimo u zamršenom administrativnom klupku… Tek, većina te zajednice je na svojoj Skupštini smenila dotadašnjeg predsednika i izabralo novog. Jednostavno im se stari nije učinio dovoljno dobrim za to mesto. Ministarstvo je to moralo samo da registruje kao promenu, ono ne arbitrira, kako bi novi predsednik mogao da deponuje svoj potpis kod nadležnih institucija. Tu je, mislim, najvažnija banka da mogu da plaćaju prispele obaveze. Eeee, ali Ministarvo to nije uradilo i stari predsednik još uvek može da radi šta hoće. Ti stari su tražili da izborna skupština bude sad u nedelju 17. marta 2019. I biće. Biće tu i posmatrača. Čuh da dolaze ljudi i iz Jevrejskog svetskog kongresa… Samo nam je to još trebalo… Pa, ko će sad ljudima iz belog sveta da objasni zašto Ministarstvo nije registrovalo promenu uprave…? I to još od prošle godine. Šta sve treba da potpiše taj čiji potpis neko čuva kao oči u glavi? Bog sam zna. Možda i nešto vezano za Topovske šupe…? Možda… Ali, ja mislim… ne može preko mrtvih, bre!

Da Vas podsetimo:  Vreme uspona i padova

I? I šta još?

I to se neće raditi u moje ime. Ja nikada neću izdati: Seku Sablić. Stanislava Vinavera, Predraga Ejdusa, Davida Albaharija, Isaka Asiela, Enrika Josifa, Danila Kiša, Gordanu Kulić… Ma…! Bre! Neću uopšte da izdam čoveka, jer je u svakom od nas Bog. Ne mogu da izdam Boga. Zato ovo ne može biti u moje ime.

Pa onda, u ime čega je ovo?! Ja neću da se osećam kao da sam već u logoru i da sve moram kad mi neko drugi naredi da moram. Neću da moram da prihvatim da sam srpsko čudovište. Nisam! Ja sam Božje dete. Bog mene neće ostaviti. Osim – ako ja ne izdam Njega.

Bože, daj mi snage da te kao Srpkinja budem dostojna. Da se na meni vidi tvoja svetost. Oprosti sve što sagreših i ja, i moji. Čuvaj me od svakoga zla. Ne daj zlom demonu da uprlja moju dušu. I hvala Ti za sve. I za snagu da ovo napišem. I ovo da osećam. Amin.

PS Ah, da! Rekoh da sam bila u Topovskim šupama… Bila ja sa drugaricom u tamo, nekim poslom. Ima tu neka stolarska radionica. Toliko mi je bilo loše. Srce mi je tuklo ceo dan… Sve mi završila ta drugarica. Mislim, to što sam tamo htela… Mislila sam da ću da umrem. Nisam ni znala zašto mi je tako, jer nisam ni znala gde sam bila. Tu da sagradiš centar u kome bi se sve moderno čak i džabe delilo, ne bih ušla ponovo, ama ni za živu glavu. A ako bi me silom uneli, umrla bih odmah na pragu… Jednom sam ušla zdrava, a izašla na četiri noge… Moje srce to više ne bi izdražalo… Mi živimo na stratištima, pravimo se blesavi i hoćemo da nam dobro bude. Pa kako, ljudi moji?!

U ime čega se sve ovo radi…?

Izvor: blogfrket.blogspot.com

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime