U poseti kod prijatelja…

Da li on-line trgovina ozbiljno ugrožava enormne profite srpskih tajkuna ili su se za pomoć obratili svom glavnom zaštitniku, državi Srbiji, da se to ne bi desilo? Ne znamo, jer za razliku od njih nemamo preciznu statistiku o obimu i vrsti on-line trgovine građana Srbije, ali znamo da je država reagovala kako bi se taj obim što više smanjio. I to više puta do sada, a poslednja reakcija je zadržavanje prispelih pošiljki po 15-20, pa i više od mesec dana na carini.

Ako se vratimo u ne tako davnu prošlost, možemo da primetimo da je on-line trgovina za građane Srbije bila samo san. Za razliku od civilizovanog sveta koji je, još od kraja prošlog veka, obim on-line trgovine drastično povećavao iz godine u godinu, Srbi nisu imali ni platne kartice kojima bi mogli da plate bilo šta preko Interneta, a kamoli da otvore PayPal nalog. Onda su dobili prve platne kartice “samo za plaćanje preko Interneta”, međutim to još uvek nije bio razlog za “paljenje alarma” države Srbije. Zašto? Srpske banke su reklamirale “klasične” platne i kreditne kartice, na kojima su zabranili uslugu plaćanja preko Interneta, a ove za plaćanje preko Interneta su jedva i pominjali, pa ko je znao –znao je. A kada znamo koliko su agresivne marketinške kampanje srpskih banaka za sve njihove “proizvode”, postavlja se pitanje kako im je ovo “promaklo”? Ili im nije bilo dozvoljeno da ovaj “proizvod” tako agresivno reklamiraju? Dodatni razlog za spokoj srpskih tajkuna i vlasti je bio i taj što je vrlo mali broj svetskih on-line portala slao robu u Srbiju. Čak i ti retki portali su imali veoma visoke cene poštarine za Srbiju, pa nisu predstavljali veliku “opasnost”.

Od lošeg ka još gorem

Iako ni tih godina PayPal nije bio nikakva novost, već masovno korišćen način plaćanja u on-line transakcijama, do srpskih vlasti sa mnogih on-line portal stiže informacija da ne prihvataju više nikakve druge načine plaćanja osim preko PayPal-a. A mi PayPal nemamo, niti ćemo dozvoliti da ga imamo, i tek sad nema razloga za “paniku”. Stvari idu u “dobrom smeru”, jer ionako mali broj portala, preko kojih Srbi mogu nešto naručiti i platiti, sada je još drastičnije manji.

Ubrzo u javnosti su počela da se postavljaju i prva pitanja. Zašto mi nemamo PayPal? Zašto nije moguće otvoriti PayPal nalog ako živite u Srbiji? Zašto svi drugi to mogu i imaju (uključujući i bivše republike i ostale balkanske države), a samo mi, zemlja ”lider u regionu”, kako premijer Vučić često tvrdi, to nemamo? Odgovori srpskih vlasti na ta pitanja su varirali od smešnih, do još više smešnih. “Neće nas”. “Mrze Srbiju”. “Postavljaju nerealne uslove samo za nas”. “Plaše se Srba”. “I to je vid specijalnog rata protiv Srba”…

PayPal u najavi

Kako su oni, koji žele da konačno taj PayPal zaživi i u Srbiji, postajali sve brojniji i sve glasniji, tako je srpska vlast morala preći sa opravdanja na obećanja, suočena sa tužnom činjenicom da će morati kad-tad popustiti i dopustiti taj “opasni” PayPal. Kataklizmični scenario je na vidiku – masovno naručivanje koječega iz belog sveta za 3,5 pa i 10 puta manju cenu nego kod domaćih tajkuna, koji se između ostalog bave i trgovinom. I šta sada raditi? Primenićemo identičan scenario kao za sve drugo u poslednjih 25 godina: obećavaćemo, lagaćemo, odugovlačićemo, sve do “sudnjeg časa” kada to mora postati realnost, a u međuvremenu ćemo smišljati šta posle toga. Od obećanja do realizacije je, po tom dobro “utabanom” scenariju, naravno proteklo nekoliko godina. Za to vreme PayPal je “svečano puštan u rad” barem 5-6 puta. Svi značajniji političari su to obećavali od 1. januara one godine, od sledećeg aprila, od avgusta, od 1. oktobra itd.

Kada je konačno došao i taj dugo očekivani dan, srpska vlast nas je “častila” izmenom zakona o uvozu robe, u kome se kaže da će se ubuduće plaćati PDV na sve pošiljke bez obzira na vrednost, a na one vrednije od 50€ i carina od 10% (po zakonu o skraćenom carinskom postupku) i PDV od 20%. Do uvođenja PayPal-a pošiljke čija je vrednost ispod 50€ bile su oslobođene plaćanja i carine ali i PDV-a. Očekivano vlast je morala da pribegne izmeni ovog zakona, uplašena naglim povećanjem on-line trgovine, a time i ugrožavanja profita štićenika tajkuna.

U praksi se ubrzo pokazalo da PayPal sam po sebi nije dovoljan razlog za toliko paničan strah, jer PayPal naloge su uglavnom otvarali oni koji su već imali Internet platne kartice, a oni drugi (većina građana Srbije) nisu bili zainteresovani ni za jedno ni za drugo. Naravno, broj on-line transakcija je svakako porastao, jer oni koji su i onako naručivali, sada su imali bitnu mogućnost više za on-line plaćanje. Nešto drugo je u međuvremenu postala veća opasnost i od samog “omraženog” PayPal-a: rast broja on-line portala koji su “pristajali” da šalju robu u Srbiju. I ne samo to, nego su se pojavljivali i on-line portali koji su nudili tzv. “besplatnu poštarinu” (vrlo bitno, pogotovo za robu koja košta po nekoliko dolara ili evra).

Opstrukcija na carini

Povećanju broja pošiljki iz inostranstva, koje svakodnevno stižu na aerodrom “Nikola Tesla” u Beogradu, mora se svakako “stati na kraj”, ali kako? Ponovo menjati zakon o uvozu, pa ga dodatno ograničiti? Kako, a da to ne bude klasična zabrana uvoza? Smanjivati ionako smešno nizak limit (nekoliko puta niži nego u okolnim državama) za robu oslobođenu od plaćanja carine? Ne vredi, kada nam statistika pokazuje da je velika većina paketa i ovako znatno ispod tog limita. Onda nam ne preostaje ništa drugo do ono u čemu sposobni: opstrukcija.

To u prevodu znači da carina neosnovano dugo zadržava pakete, možda da bi što veći broj ljudi odustao od ovog “poroka”. U ovom trenutku situacija je takva da paket, koji vam je odavno stigao na carinu, čekate najmanje 15-20 dana, a možda i duže od mesec dana. Naravno, carinici to pravdaju “gužvom za praznike”, “neradnim danima” i sl. glupostima, nepoznatim u Evropi u kojoj je Srbiji ”jedina budućnost”. Ali da li se ova ”Nova godina” i ovi praznici razlikuje od prethodnih? Naravno da ne, ali se zadržavanje paketa ove godine itekako razlikuje od prethodnih. Sada je i 10 puta duže. Da li je je broj paketa porastao 10x, a broj carinika se smanjio? Sigurno nije, ali tu su ti isti carinici koji vam govore da oni imaju “pametnijih stvari” od on-line trgovine, i jedino oni znaju zašto imaju pravo da samostalno procenjuju vrednost pošiljke, nezavisno od fakture koja svedoči o ceni koju ste platili za kupljenu robu. Ne računu, koji pokažete cariniku kada fizički ulazite sa robom u zemlju, već sa dokazom plaćenog iznosa putem vaše kartice. Ali kada bi se to poštovalo (kao svuda u svetu) onda ne bi bilo neosnovano velikih zarada koje ostvaruju zaračunavajući građanima i po 2-3 puta veću carinu od realne. Može im se, a i hoće im se. Naravno, da nije foruma u kojima ljudi iznose svoja iskustva sa carinom, svako bi mislio da baš on “nije imao sreće”, “da su pogrešili samo u njegovom slučaju”, da “samo njemu stoji paket mesec dana na carini” itd. Nažalost izgleda da je u pitanju “strateško ophođenje” države Srbije prema paketima poslatim iz inostranstva, a ne pojedinačne i sporadične greške nekog pojedinca, carinika.

Posledice

I na kraju, koga briga za posledice ovakve bahatosti države prema vlastitim građanima? Izgleda nikoga, a one se kreću od banalnih: da ćete sijalice za jelku koje ste naručili od Kineza dobiti za Kinesku, umesto za Gregorijansku ili Julijansku Novu godinu, pa do najozbiljnijih i tragičnih: da vam lekovi koje ste naručili, kad vam ocarine i možete da ih preuzmete, nažalost više neće biti potrebni.

Između te dve krajnosti se nalaze mnogi drugi slučajevi u kojima vas država Srbija na ovaj način sprečava i onemogućuje da normalno živite i radite. Recimo kada vam ”sitnice”, delovi za neku mašinu ili kompjuter, bez kojih ne možete da opravite ni jedno ni drugo, znači ne možete ni da radite, stoje nedeljama na carini ili u pošti Srbije. Ili da vam je deo, neophodan za opravku nekog ortopedskog pomagala, bez koga ni u toalet sami ne možete da odete, takođe negde zadržan.

Dok čekate bračnog partnera, sina, ćerku, nekog rođaka ili komšiju da dođe i pomogne vam da odete tamo gde vas nužda tera, gledate reprizu TV emisije (ne samo vesti, jer i na vestima repriziraju, uglavnom kada je Vučić u pitanju) u kojoj sa TV ekrana premijer Srbije, po ne znam koji put, papagajiše isto:

”Srbija je lider u regionu i potreban je rad, rad, rad…”.

Nikolić Janko