Iz aktuelne kakofonije opozicionog i „opozicionog“ delovanja u Srbiji, počelo je poslednjih dana da se izdvaja grozničavo utrkivanje u tome ko će se pre, najčešće kršenjem „policijskog časa“, pa možda tek onda zapaljivim izjavama, nametnuti kao najbolji kandidat za hapšenje, i valjda tako okititi postdisidentskom titulom „osvedočenog neprijatelja režima“.
Ta metoda sticanja zasluga za narod, baš u ovom času, nije aktivirana slučajno. Prasak nezadovoljstva građana time kako se ponaša i šta u krizi radi vladajuća klika Aleksandra Vučića, akumuliranog iznova do stepena koji se više ne može ignorisati od „buke protiv diktature“, delovao je pre svega na članove Saveza za Srbiju kao drmanje plovka na zaspalog pecaroša. Plen je ponovo tu i mora se hitro izvući da ponovo ne utekne trapavim rukama.
Poslanik Janko Veselinović, recimo, spremio je čak i stvari da ide u Zabelu; svi važniji članovi SZS-a kršili su zabranu kretanja i okupljanja posle 18 sati sedenjem ispred republičke Skupštine; Boško Obradović je s pristalicama uveče šetao Čačkom, da bi se iznova ceo SZS okupio sinoć na Vračaru da podrži Đilasa u odbrani od napada s razglasa. Svi ti izleti bili su zabeleženi i preneti najširem auditorijumu, u ovom ili onom kontekstu, preko mreže medija s nacionalnom frekfencijom. Ali od njihovog hapšenja nije bilo ništa, stradali su samo civili.
Za sve ovo vreme, van domašaja refelektora i pravične ruke za odbranu, privedene su i/ili procesuirane po kratkom postupku stotine ljudi upravo zbog kršenja donetih mera, čim su nos promolili napolje kad ne treba. Njih, međutim, nije štitio formalni i svaki drugi javno-politički imunitet, dok su oni, koji nisu imali ovakvu vrstu „izlaznice“, uredno dobijali dozvole kako bi u slavu vlasti palili eksplozivna sredstva i veselili se različitim privatnim povodima. No, vratimo se političarima.
Jedno jedino hapšenje za sada u vanrednom stanju nekog srpskog stranačkog lidera, koje je takođe prošlo ispod radara, bilo je hapšenje predsednika Republikanske stranke Nikole Sandulovića, i možemo se opkladiti u spasonosnih 100 eura da niko, ili barem velika većina u tom širokom auditorijumu, ovo još ne zna. Priveden je 29. marta, a pušten 8. aprila, da bi ostao na bolničkom, a potom i kućnom lečenju, jer je, kako tvrdi, u pritvoru otrovan. Uhapšen je zbog iznošenja svojih kritičkih stavova od kuće, na Fejsbuku.
Iako se radi o vanparlamentarnoj stranci, privođenje političkog lidera, po bilo kojoj osnovi, u medijskoj sferi svakog uređenog društva, posebno za vreme ovakve situacije, našlo bi se u žiži izveštavanja. O tome su govorili novinari zemalja Evrope i SAD-a, ali ne i u srpskom mejnstrimu.
U mejnstrim medijima nema ni poslanika Saše Radulovića, koji od samog dana proglašenja vanrednog stanja u skupštinskom holu govori o neustavnosti ovog akta i posledično tome državnom udaru, te padu poslednjih institucionalnih atributa državnosti; kao ni poslanika Srđana Noga, koji od prestanka rada parlamenta upozorava na isto. Van zvaničnog glodurskog frejma ostaje i Nebojša Zelenović, o čijem sasvim drugačijem pristupu sprečavanju širenja COVID-19 u Šapcu, kao u nekoj izolovanoj komuni, bez pomoći sopstvene države, javnost podjednako nema pojma, a shodno rezultatima, itekako bi trebalo da ima.
Zato smo, međutim, odmah bili obavešteni koje je stvari Veselinović spakovao nudeći se za zatvorenika, dok su naslovne strane i hedlajne punila večernja bdenja SZS-a u pobuni pokrenutoj tek mesec i po dana po nastanku problema radi kojeg se bune, tačnije kada ih je okuražio bunt građana. Ne mogu se, pak, prenebregnuti ni online obraćanja Dragana Đilasa i Marinike Tepić sa konkretnim predlozima za izbegavanje nadolazećeg ekonomskog kraha, te vraćanjem pažnje na zaboravljene afere vladajuće koalicije; ali ovde ne govorimo o uticaju alternativnih i personalnih medija, već o tome zašto je SZS izašao napolje tek sada.
Nesporna je principijelnost, barem načelno, njihovog truda protiv SNS-a u kontinuitetu, ali im je nesporan i izvestan vid hroničnog političkog oportunizma, jedne kalkulantske, a samim tim zakasnele igre na sigurno, koja ih svaki put dovede u poziciju da buše sopstveni balon. Zato i ne čudi što se čak i iz tih redova, i redova simpatizera, koji u istom kontinuitetu latentno gaje nadu da će opozicija konačno prevagnuti u ofanzivu, čuje da su na putu ponavljanja iste greške – preuzimanja glasa narodnog protesta i rastvaranja istog u palanačko-interesnom taktiziranju sa debelim teretom loše karme.
Vladajuća garnitura to dobro zna i dozvoljava im da zadržavaju suveren mandat „jedine srpske opozicije“, koja drugima zatvara prostor za isticanje makar i u trećem planu medijske borbe protiv osmogodišnje uzurpacije države. Dokle god ne budu prevazišli pomenutu kalkulantsku naviku, svesno prolazeći kroz katarzu deflacije ega, zakon hapšenja nikad neće biti na njihovoj strani i ostaće da se batrgaju na slobodi, uvek zamalo, ali nikada sasvim ovenčani revolucionarnom slavom, koja bi im zacementirala podršku najvećeg dela građana. Stalno će morati da kreću iz početka.
