Havana, decembar 1958

0
710

De mortuis nihil nisi bene

Već rastočenu i raspamećenu zemlju sada potresa novi skandal, ili tačnije nova vrsta skandala, koja po svojoj gnusobi prevazilazi sve prethodne. Do nedavno, opšti imenitelj bezbrojnih afera bila su uglavnom standardna nepočinstva materijalne prirode koja karakterišu svaku bezakonu tiraniju, a to su bezgranična pohlepa i prezir prema redu i zakonitosti.

Sa isplivavanjem na videlo afere u vezi sa nestankom Vladimira Cvijana, u još jednoj sramotnoj ravni postala je vidljiva šokantna izopačenost režima koji Srbe ugnjetava. Ali u podjednakoj meri to se odnosi i na nametnuti i neprirodni politički sistem koji je svim dosadašnjim režimima omogućavao ne samo krađu, pljačku i bezakonje – stvari koje su strašne ali koje, u zavisnosti od obima, i nisu toliko neobične u današnjem svetu. Kao što smo se uverili ovih dana, Srbija ima sistem – režim je samo njegov trenutni pojavni oblik – koji pored standardnih pokvarenluka omogućava još i osvetoljubivo ubijanje, što uključuje uspešno dugogodišnje prikrivanje i zataškavanje zločina. To je, kao državu sa pretenzijama na civilizovani status, dodatno srozava na kvalitativno novi stupanj poniženja i propasti.

Gnušanje koje je ovaj zločin izazvao i zavređuje razumljivo je i sasvim opravdano. Međutim, afera je nešto mnogo više i složenije od pojedinačne ljudske tragedije. Ona je uvod u završnu agoniju odlazećeg režima i opomena da Srbija stoji nemoćna da tu neumitnu perspektivu iskoristi za svoje oslobođenje.

Pre svega, u vezi sa nesrećnom žrtvom (a gomilaju se indicije da je u toj kategoriji on daleko od toga da bude jedini), pored svog dužnog pijeteta prema nevino stradalom, neophodno je istaći i nekoliko relevantnih činjenica. Kao što je u podnaslovu rečeno, pristojnost nalaže da se o mrtvima, barem u meri koliko je to moguće, samo dobro govori. Međutim, srpska sklonost da neuračunljivo i lakomisleno idealizuje (čiji je pandan podjednako bezrazložno kuđenje) nalaže takođe i da se stvarnost razmatra u što realnijem svetlu.

Da Vas podsetimo:  Korona je nekom majka a nekom maćeha

Ne osporavajući intelektualne i profesionalne sposobnosti žrtve, pa čak ni njegov moralni integritet, bar u odnosu na politički milje u kome je delovao, ostaje nepobitna činjenica da je Vladimir Cvijan bio čovek sistema i da je ostvarivanje svojih ličnih ambicija koje su, čini se, bile pozamašne sagledavao isključivo u tim prizemnim okvirima. On nije bio stegonoša neke više etike (skupljanje priloga od utamničenih prestupnika nije najsvetlija moralna preporuka, nebitno da li je taj novac završio u nečijem džepu ili je namenski trošen) a nove vizije to još manje. On je prosto bio preletač iz jedne bande u drugu, dok je iz aviona svakoj osobi  njegovog intelektualnog kalibra trebalo da bude očigledno da su obe kriminalne. Njegov naizgled naivni pokušaj da se institucionalnim sredstvima izbori za predvodnika bande u kojoj se naposletku obreo ne kvalifikuje ga za propalu nadu, a još manje potencijalnog spasioca Srbije.  U najboljem slučaju on je mogao da bude samo sistemski disident, ili – poput svojevremeno onog drugog Đilasa, ili Dubčeka ako želite –  „reformator“ nepopravljivog sistema, čiji ambiciozni izazov statusu kvo naprosto nije urodio plodom.

Ovo nikako ne opravdava a još manje iskupljuje zločin, ali jeste uvid koji doprinosi da se iluzije otklone, stvari nazovu pravim imenom i da se postave u pravilan analitički okvir.

Druga izuzetno važna činjenica u ovoj aferi odnosi se na vanredni splet okolnosti koji je uslovio da ključne pojedinosti izađu na videlo. O sudbini Vladimira Cvijana priča se i nagađa već godinama a da donedavno nikome, osim baš u ovako napetom političkom trenutku, nije polazilo za rukom da rasvetli njegov nestanak. Tek pre nekoliko dana, i to na upit bulevarskog glasila „Tabloid“, došlo se do prvih, i poraznih, opipljivih podataka. Tužilac Nataša Krivokapić, valjda pošto ne prati medije i nije upoznata sa karakterom tog lista i njegovim stavom prema vlašću čiji je ona nameštenik, i kao da se sve ovo odvija u Švajcarskoj a ne u Srbiji, na volšeban način, možda i „omaškom“, uredno je izišla u susret delikatnom upitu, zvanično otkrivši politički krajnje škakljivu i do tada strogo poverljivu informaciju. A taj kompromitujući dokaz ona nije uručila nikom drugom do baš tražiocima koji su u prilici da ga upotrebe na način koji je najštetniji po njene poslodavce. I nikom ništa. Ko veruje u slučajnosti i nepovezane i neplanirane događaje u politici, evo  mu ubedljive potvrde da je oduvek bio u pravu.

Da Vas podsetimo:  Čekajući vetar

Kada se ima u vidu da su sve ustanove režima, kao ranije Miloševićevog, premrežene stranim agenturama nema mesta čuđenju da se ovako nešto moglo dogoditi. Pritisak na šibicarski režim sa svih strana da preuzete obaveze ispuni neumoljivo se  pojačava. Batista je sateran leđima uza zid. Uradi li, momentalno postaje ne samo nepotreban, nego što je još opasnije po njega – dikreditovan, i za dalje operacije – neupotrebljiv. Istog časa bio bi zamenjen novom i naizgled „čistom“ garniturom, koja bi – po njegovom ranijem obrascu – i pod izgovorom da, eto, pacta sunt servanda i po međunarodnom pravu nema vrdanja, netrepnuvši preuzela sve obaveze koje je on potpisao, dok će glumeti gađenje na njegova nepočinstva za koja će kažnjavati bez milosti, da kod lakovernog naroda učvrste poverenje i kredibilitet. Ne uradi li, nepogrešivim signalima jasno mu se stavlja do znanja da se  strpljenje gospodara koji su ga doveli bliži kraju i da, kao što su ga doveli, tako mogu i da ga oduvaju, u svakom trenutku.

Beograd, mart 2021.

Znaci da se nešto krupno sprema toliko su raznovrsni i obilni da ih jedino magarac ne bi primetio. A ako je magarac i dalje u nedoumici, neka samo progugla naslov ovoga teksta i sve će mu na mah biti jasno šta mu neminovno sledi. Ali ostavimo magarca da brine svoju brigu. Nas samo srpska briga brine.

A ta briga je u ovom trenutku pregolema. Na političkom horizontu nema ni jedne organizovane snage koja bi imala izgleda da pokvari predstojeću pozorišnu predstavu, gde je srpski narod predviđen da opet odigra ulogu statista i posmatrača dok njegovu sudbinu rešavaju hulje i nitkovi. Ta predstava, po svemu sudeći, podrazumeva ponovnu rotaciju dveju bandi, koje se obe nalaze u džepu istih stranih gazda. Šef prethodne bande, sa ekipom svojih saradnika iz iste žute grupacije, sistematski se izgrađuje kao novi narodni tribun, i spreman je da u svakom trenutku preuzme državne dizgine, čekajući samo da mu budu predate.

Da Vas podsetimo:  Industrija udžbenika u Srbiji je vredna 100 miliona evra, dok ulaganje u njihovu proizvodnju nije veće od milion-dva.

Kakvi god bili specifični modaliteti Batistinog pada, malo je verovatno da će se to odigrati na način kako je zaslužio i kako bi ispunjenje pravde to zahtevalo. Kada bude upozoren da mu je rok istekao, njegova legendarna uličarska drskost netragom će nestati. On će pokorno podviti rep i poslušno će požuriti da konja veže tamo gde mu aga kaže. Kako god glasio agin nalog u tom trenutku, sigurno je da neće voditi računa o osećanjima i željama u crno zavijenog naroda.

U predstojećoj rokadi piona, srpski narod će opet platiti ceh za svoju političku nedoraslost i površnost.

Izvor: Reiss Institute

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime