„Ovo je Srbija“, otpevano i odigrano na utakmici NBA lige, zbog Nikole Jokića. Uz aplauze srpske, pardon, američke publike?
Ma da li je moguće? Zabranjeni srpski narodnjaci, kao šund, treš i kič, kao dno dna, koje razara našu, mislim američku kulturu, jer ne odgovara našim, mislim američkim kriterijumima, podneblju, podneblju Bogom danih istinskih vrednosti?
Bez obzira ko šta mislio o Americi, nisam ni ja fan, jedno mora da se prizna: velika zemlja, koja sve može da upije u sebe, a da se sama ne izgubi i da ne oseti ni U, od ugroženosti?
Jel neko od gledalaca te utakmice pomislio da je Amerika postala Srbija, zato što je otpevana ova pesma na poluvremenu utakmice NBA .lige? Nije, ni u malom mozgu. Ni u snovidjenju. I nikad neće. I ne treba.
E tu je razlika izmedju „nas malih“ i „njih velikih“. Naprotiv, Amerika će postati još veća Amerika, jer može da dopusti, da se igraju raznorazna svetska kola i da se izvode ostale, za njih „egzotične“ egzibicije, bez ikakve primisli da su ugroženi kao nacija.
U tome je njena snaga. Bez obzira što na čelu odavno nema državnike, već političare. Utkala je u srž svog postojanja Slobodu i zato joj niko ništa ne može, još uvek. Dok je te slobode za sve, dotle će ona biti jaka (izuzimam sada Afroamerikance, ili ti Crnce, to je posebna tema, koja može da vuče na zaključak, da je ipak pritajeno rasistička zemlja). Nema crno belog, ni ovde.
Sigurna sam da većina Amerikanaca, zapravo nema pojma odakle je Nikola Jokić. Iz Srbije, iz Sibira? Njima je to sve jedno, jer nemaju pojma ni gde je jedno, ni gde je drugo. I baš ih briga. Igraće i pevaće i sa crnim djavolom, jer su jači i ni zbog crnog djavola i neće izgubiti identitet. Publika kao nešto pevala, aplaudirala. Šuština: nisu se osetili ugroženim zbog pesme „Ovo je Srbija“ i spleta narodnih igara iz Srbije. I ne bi se osetili ugroženim ni zbog izvodjenja bilo kog spleta igara i zbog bilo koje pesme iz bilo kog dela sveta. Niko ne može da ih pojede. Ključna reč: sloboda za sve.
U Americi je pojam slobode utkan još od prvog Ustava, još iz 1787. Zamislite, nisu ga menjali! Mogu li ove naše jadne male državice, od kojih su neke, kao Srbija i Crna Gora, recimo, starije od Amerike, uopšte da pojme šta je sloboda? Očigledno ne mogu. U ovom podneblju, sat mnogo usporenije otkucava, a ponekad i baguje.
Ok, Amerika je i kontinent, odvojen, a time i u dobroj meri zaštićen od neposrednog uticaja „zlih“ komšija. Sreća je njihova da su im prve komšije ribe iz Atlanskog okeana.
Ali sumnjam da su im samo ribe donele i održale pojam slobode. Doneli su to sami sebi, borbom za čaj, protiv Engleza. Bostonskom čajankom iz XVIII veka. I čuvaju je. Slobodu. A da li se neki Englez danas, zbog engleskog čaja, oseća ugroženim u Americi? Danas, juče? Čisto sumnjam. Navili su svoje časovnike na današnje vreme, jer su odavno shvatili da ih samo život u sadašnjosti vodi ka budućnosti. Oni časovnici koji otkucavaju po kriterijumima XVIII veka su u muzejima, cene se i poštuju, zaradjuje se na njima, ali se ne vode njima u XXI veku. E zato su i danas veliki. Jer umeju da razluče prošlost od sadašnjosti i da svaku od njih stave na svoje istorijsko mesto.
Čemu ovo pisanje? Zbog Amerike? Ne.
Zbog nas jadnih i bednih koji mislimo da ćemo očuvati nacionalni identitet time što ćemo zabraniti Anu Bekutu i Duška Kuliša u Hrvatskoj, ili, kao odgovor, Petra Graša u Srbiji, u Čačku, prestonici kulture ove godine? ( to tek).
I was told by a few fans in Chicago that this pregame performance is of the Serbian heritage. pic.twitter.com/TfKgbFbaRo
— Katy Winge (@katywinge) November 14, 2022
Što pišem o ovome? Pa zato što me boli što se glupaci koji zabranjuju bilo šta, pa bila to kultura, ili supkultura, ili kič, šta god, razmnožavaju nepojmljivom brzinom. A ne znaju da svakom zabranom uništavaju sami sebe. A svakako ne doprinose svom nacionalnom identitu i svojoj kulturi, naprotiv, unižavaju je i umanjuju, jer je svode na okvire „državno“ i jadno nacionalnog, dozvoljenog, onog iz prošlih vekova kao da je sadašnji. Kao iz Andrićevih romana.
To je sasvim dovoljno za samouništenje. Možda trenutno ne izgleda tako, ali će se na duge staze, upravo takvim pokazati.
Nije meni zaigralo srce na srpsku pesmu i kolo, na poluvremenu utakmice NBA lige. Zaigralo mi je na otvorenosti prema svetu i na slobodi i na poštovanju različitosti.
Kad Hrvatska bude bila bila sposobna da aplaudira na pesmu Ovo je Srbija, ili kada Srbija bude sposobna da aplaudira na pesmu Ovo je Hrvatska, tada ćemo postati ozbiljne države i ozbiljna društva, u svetskim razmerama.
Dotle, pošto smo tupi i glupi i pošto još živimo u praistoriji, hajde da se još malo koljemo u sopstvenim prčvarnicama i da se busamo u „sopstvene“ grudi Jokića ili Dončića i bilo kog drugog sa ovih prostora, kolektivno se identifikujući sa pojedincima koji su pre nacionalnog, uspeli da se lično ostvare.
Kad budemo shvatili koliko smo jadni, svako od nas, pokrivajući se nacionima u kojima smo rodjeni bez svoje volje, onda ćemo možda početi da rastemo, da poštujemo one druge i da cenimo bogatstvo različitosti, kao svoje sopstveno bogatstvo. Kao „glupi“ Amerikanci. A dotle, koljimo se, dok nas svih ne nestane, bolje nismo ni zaslužili. Ovo nam dodje kao neki usud večitih ameba, očigledno da ni evoluciji nismo dorasli, prebrza je za naš mulj. Amerikanci su ipak okruženi ribama.
Jelena Ćirović
