Ovaj tekst je trinaesti u seriju tekstova Voljena Srbija prvi put objavljeni pre deceniju, razgovora sa Nikolom Janicem.
Prethodni tekst završen je najavom da ću u ovom nastavku pisati o neshvatljivim ponašanjima, prljavštinama i direktnom sabotiranju Srbije i Crne Gore devedesetih godina. Veliki su Srbi i „patriote“, zajedno sa pojedincima koji su bili plaćeni da se brinu o interesima naroda i države, ti koje nije interesovala ni država ni njeni građani.
Kakav su oni interes imali da ne rade ono što smo svi od njih očekivali, nikada mi neće biti potpuno jasno niti to mogu da razumem. Aleksandar Prlja, tadašnji ambasador Srbije i Crne Gore u Švedskoj kao i Miodrag Popović, tadašnji pomoćnik tadašnjeg ministra za informacije Aleksandra Vučića, za mene ostaju zagonetka.
Gospodin ambasador Prlja je pokojni, a narod kaže da o pokojnicima ne treba govoriti loše. Iz tog razloga o njemu neću ništa govoriti danas, ali moraću da citiram deo onoga što je o njemu rečeno od drugih, ali i od njega i od mene napisano devedesetih godina. Neću pisati mnogo ni o danas živom direktoru Turističke organizacije Beograda, Miodragu Popoviću, ali ću takođe citirati delove naše prepiske iz vremena kada je bio urednik satelitskog programa RTS-a a istovremeno i pomoćnik Aleksandra Vučića.
Starije čitaoce treba podsetiti na dešavanja tih godina, a mlađe upoznati sa tužnom istinom iz vremena kada su neki Srbi morali da se bore sa drugim Srbima, predstavnicima srpske vlasti, medija i organizacija, da bi se borili protiv antisrpskih, režiranih informisanja u mnogim zemljama. Od tada, pa i danas, ostala je potreba borbe među Srbima, i sa „Srbima“, da bi mogao da se štiti opšti interes zemlje i svih naših poznanika, prijatelja i rođaka.
Tada, kao i kasnijih godina, govorio sam o potrebi osnivanja srpskih informativnih centara u zemljama u kojima je naša dijaspora mnogobrojna. Diplomatska predstavništva trebalo je, i treba da rade njihov posao, a dijaspora da odradi deo koji je izvan dozvoljenih granica diplomatskog delovanja, ali je isto tako važan, čak u nekim segmentima i područjima i važniji nego što je posao političara. Istovremeno sam uvek podvlačio da bi ti centri trebalo da se finansiraju od pojedinaca i organizacija u dijaspori, a ne od vlasti iz matice.
Sprečavanje aktivnosti i konstruktivnog organizovanja našeg rasejanja dirigovano je svih godina iz Srbije, bez obzira koje bio na vlasti. Za ta sabotiranja korišćeni su„poznati Srbi“i neodgovorne medije kojima je bliskost sa vlastima bila važnija od potrebe države. Sramota se sprovodila javno, sa pretpostavkom moćnika da su većina građana u matici „gastarbajterska raja“ u dijaspori „priglupi“ i spremni da prihvate laži političara i medija kao istinu. Priznajem da sam u jednom periodu i ja bio jedan od „priglupih“ jer mi je trebalo vremena da shvatim, ali ne i da prihvatim, da u vreme građanskog rata i satanizacije naroda kome pripadate može neko iz tog naroda, bilo ko, da „doliva ulje na vatru“ tako što će planirati kako da uguše svaki glas istine. Glasonošu koji nije iz „njihovog tabora“, ili koji se besplatno bori za istinu o svom narodu, čime umanjuje mogućnost njihove lične koristi, treba na razne načine ućutkati i eliminisati. Nisu oni ni glupi ni „priglupi“. Oni su intelektualni idioti čija „pamet“ doprinosi da se širenje neistina i satanizacije srpskog naroda nesmetano nastavlja, umesto da je obratno.
Posle godina mojih pokušaja i napora da organizovano i masovno radimo na sprečavanju jednostranog informisanja na štetu Srbije, zakazan je u Malmeu skup poznatih Srba i predstavnika srpskih udruženja iz cele Švedske ( i nekih predstavnika Srba iz Norveške ) . Tom skupu je trebalo da prisustvuje i ambasador Prlja, koji je znao da se on priprema i uveliko hvalio rad Glasa srpskog naroda i moj lični, a istovremena nam je zabadao nož u leđa.
Nekoliko dana pre zakazanog datuma javljali su se ljudi sa svakakvim pitanjima i informaciji o nerazumljivim razgovorima koji su se tih dana vođeni po celoj Švedskoj kao i, u nekoliko slučajeva, telefonskom pozivu ambasadora Prlje i njegovim predlozima i mobom da „Nikoli niša ne prenesu o razgovoru koji su imali“.
Iznenađenje je bilo da su na skupu sa ambasadorom Prljom došli akademik Antonije Isaković i predsednik Svetske srpske zajednice iz Ženeve dr. Miša Milošević, sa kojim ranije (i pored naših pokušaja) nismo imali nikakav kontakt. Pre nego što sam otvorio skup, ambasador Prlja je zamolio da u ime države pozdravi prisutne i u tom „obraćanju“ obavestio ih da su gospodin Isaković i Milošević došli ispred i u ime matice. Posle tih nekoliko reči on je „dao reč“ gospodinu Miloševiću koji je seo na „moju stolicu“ i… U kom pravcu je išao „okrugli sto“ najbolje opisuju delovi objavljenih tekstova u medijima koje su pisale:
„Najavljeni „okrugli sto“ o informativnoj delatnosti i Švedskoj i Skandinaviji, koji je prema programu trebao da vodi Nikola Janic, vodio je gosp. Miša Milošević iz Ženeve. On je odmah na početku konstatovao da se na informativnom planu ovde nije mnogo učinilo i da bi trebalo stvoriti jednu jaku i sinhronizovanu informativnu centralu…“
Jedan od delegata da je prekinuo i podsetio na nekoliko činjenica, odnosno da je ovo o čemu on govori sada, „gospodin Janić predlagao godinama i zamolio ga da navede jednu zemlju u svetu u kojoj se na informisanju i probijanju medijske blokade učinilo više nego što je to ostvareno od jednog čoveka u Švedskoj“.
Umesto odgovora na to pitanje gospodin Milošević je saopštio da postoje i „sredstva za finansiranje informativnog rada…“ i naveo imena par ljudi (među kojima nije bilo moje ime) koji bi bili sposobni za taj „posao“, a među njima je bilo i ime jednog lekara iz Geteborga.
Mnogi delegati su negodovali i tražili reč. Kako je napisano od novinara koji je prisustvovao skupu oni su, citat: „konstatovali da je g. N. Janić iz Štokholma, uz podršku nekolicine entuzijasta, učinio puno toga i time pokazao da je sposoban i spreman da vodi ovakvu delatnost. Najbolju ocenu njegovog rada dao je predstavnik Komesarijata za izbeglice RS, gosp. Milan Gavrilović rekavši da je „Janić toliko učinio, da je on ustvari jeda srpska divizija u Švedskoj“, što je ispraćeno aplauzom“.
Izglasano je da se poverenje da Nikoli Janiću, na što su ambasador Prlja i njegovi gosti reagovali ćutanjem. Miša Milošević je ipak uzeo sebi pravo na reč i umesto da kaže nešto pametno i konstruktivno, pokazao je svoju mađioničarsku sposobnost u smislu „sad ga vidiš, sad ga ne vidiš“. On je njegovu priču na početku sastanka o sredstvima koja postoje, zaokružio rečima da „skandinavci“ „ moraju sami finansirati svoje informacije i čak sakupiti za članarinu za Svetsku zajednicu Srba “.
Bilo mi je drago da sam mogao, po ko zna koji put, da ponovim moj od ranije poznat stav da dijaspora od matice, koja je bila pritisnuta građanskim ratom i sankcijama, ne bi trabalo da prihvati di dinar pomoći, već da to bude obratno.
Što se tiče „sakupljanja para za Svetsku zajednicu Srba iz Ženeve“, u Švedskoj je taj san gospodina Miloševića ostao neostvaren, a za njegovo ostvarenje predložio sam da se obrati na dosadašnje adrese odakle im je pristizao novac. Samo budale bi dale novac za organizaciju koja ima tako veličanstveno ime, a do pojavljivanja njenog predsednika na ovom okruglom stolu u Švedskoj, nije odgovorila ni na jedan od mnogih poziva da se udružimo u razmeni inforamacija i dokaza o neosnovanim optužbama i satanizaciji srpskog naroda u celini. Većina Srba u Švedskoj su bezbroj puta, i pre i posle tog dana, pokazali i dokazali da oni nisu budale.
Nastaviće se…
Nikola Janić
https://www.koreni.rs/voljena-srbija-11-tuzno-i-sramno-nazalost-istinito/
