Otvoreno pismo Ministru informacija gospodinu Vučiću

Na znanje: Saveznoj i Republičkoj Vladi

Politickim Partijama

Voćstvu RTS-a

Medijima

Svim zainteresovanim srpskim organizacijama, ustanovama i pojedincima u yemlji i inostranstvu…

Poštovani gospodine ministre,

Obraćam Vam se pre svega kao ministru ali isto tako i kao zemljaku i čoveku. Pišem Vam iz razloga što ni moja duša ni srce, ni moja pamet (bilo kakva i kolika da je) ne mogu da shvate i prihvate ono što se u poslednje vreme u Srbiji dešava ili ne dešava po pitanju informisanja. Mnogima od nas koji decenijama živimo van granica voljene grude, otadžbine Srbije i Jugoslavije, često se pričinjava da smo mi, koji smo geografski toliko daleko, ne tako retko u brizi i mislima bliže našem narodu nego što je to njihov ministar. Vi živite među njima ali ostaje i naše opravdano pitanje: da li ste i sa njima?

Kao predstavnik Srba u Švedskoj vremenom sam postao i njihov ”dežurni telefon”. Mnogi Srbi javljaju se da bi glasno izgovorili i opisali šta osećaju, žele ili planiraju. Dužan sam da Vam prenesem nekoliko pitanja i razmišljanja koja preovlađuju kod naših ljudi:

Dakle za nas je neshvatljivo da se 1998. u Srbiji zabranjuje izlaženje srpskih novina, dok istovremeno dozvoljavate da u Srbiji i dalje nesmetano izlaze šiptarski listovi (na primer Koha Ditore), u kojima se otvoreno poziva na terorizam, razbijanje Srbije i Jugoslavije. Dok na Kosovu i dalje ginu srpski policajci, u šiptarskim novinama se veličaju i podstiču zločini OVK, a da Vi kao ministar za informisanje, ne reagujete?!

Osuđujete na kaznu zatvora srpsku decu što po fasadama ispisuju grafite. Istovremeno i sudijama koji su izrekli presudu i članovima vlade pa i ”golubovima na grani” mora biti poznato da je Kosovo već dugo preplavljeno još opasnijim grafitima a da zbog njih niko nije ni suđen ni osuđen.

Neshvatljivo je da ograničavate, kažnjavate i sudite srpskim a istovremeno dajete vize stranim novinarima, mislim isključivo na one koji nemilosrdno lažu, blate i pišu često još gore nego što deo domaće štampe može i pomisliti. Kod našeg ambasadora u Štokholmu baš takvi švedski novinari i TV reporteri koji godinama pljuju po svemu što je srpsko (pa i oni koji javno vode kampanju da se od predsednika sadašnjih zemalja a bivših republika, učesnica u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji jedino naš predsednik izvede pred haški Tribunal), stalni su gosti na prijemima u ambasadi. Da li zbog ambasadorovog nedovoljnog poznavanja njihovih pisanja ili…? Međutim, izgleda da što se više slade srpskim đakonijama postaju sve orniji za još prljavija pisanja o Srbima. U zamlji sudite srpskim urednicima zbog (između ostalog) vređanja gospodina Miloševića i gospodina Šešelja, a dozvoljavate da se mnogo veće uvrede svakodnevno upućuju prvenstveno njemu, ali i Srbima, baš od nekolicine istih zapadnih novinara kojima često ukazujete gostoprimstvo.

Još gore je što dozivljavamo da, dok srpski sudovi izriču astronomske kazne srpskim pojedincima, državljanin Jugoslavije gospodin Adem Demaći bez ikakvih pravnih posledica po sebe, u stranim i u domaćim medijima, vređa sve srpsko. Javno i kontinuirano preti i srpskom narodu i srpskoj državi i poziva šiptare na oružane akcije i otuđivanje dela naše zamlje u korist Velike Albanije. Šepureći se i pričajući najkraći vic o gospodinu Miloševiću, Adem Demaći ne propušta da stranim novinarima i gostima iznese tvrdnju da u Srbiji nema pravde. Da li je u pravu?

Srbi iz Švedske očekuju od Vas odgovor na ovo pitanje. O delovanju, izjavama i pisanjima gospodina Demaćija, stranih novinara, ili urednika Dnenog telegrafana, verujemo da će objašnjenje doći samo od sebe jednim logičnim razvojem u skoroj budućnosti. Međutim ja bih Vas u svoje lično ime, u ime organizacije koju predstavljam i u ime ostalih Srba zamolio da date komentar i na moje sledeće tvrdnje, odnosno da su u Vašem neposrednom okruženju prisutni i po sve nas štetne arogantnost; sabotiranje informisanja o Kosovu; zloupotreba položaja; bahato neobaziranje na dobronamernu i konstruktivnu kritiku; nezainteresovanost za mogućnost širenja istine u zapadnim zemljama i neznanje koje je prepreka znanju i dobroj volji da se po tom pitanju hitno učine neophodne i po srpski narod i državu životno važne promene.

Čiji ste Vi ministar gospodine ministre? Čiji interes i egzistencijalno održanje vi branite i zastupate? Interes dve partije ili potrebu srpske države i srpskog naroda? Vaša neodređenost stavlja i mene, koji sam inače po prirodi naklonjen onoj strani koja planira i obećava bolju budućnost (ali ne pripadam ni jednoj partiji u Srbiji) u situaciju da u nečemu i branim, na primer, gospodina Miloševića. Sigurno je da gospodin Milošević nije ni rekao ni savetovao ili naredio Vama, a Vi vašem pomoćniku sa zaduženjem ”za inostranu javnost”, da putem ”svog”, Satelitskog Programa RTS-a javno savetuje Srbe da po pitanju informisanja o Kosovu ne treba da čine ništa organizovano, već da je dovoljno da ”Srbi pišu”.

Ako ste vi ministar srpske države i srpskog naroda, a ne određene družine, onda je takođe čudna i istina da vaš pomoćnik gospodin Popović prekida sve razgovore o stvaranju srpskog informativnog centra u Švedskoj odmah nakon moje ocene da je takav centar (koji bi isključivo bio vladin a ne u simbiozi sa drugim organizacijama) osuđen na propast.

Nije bez važnosti ni pitanje da li je glavni uredik emisije za inostranu javnost (kojoj mi Srbi u švedskoj pripadamo) ”Na direktnoj liniji”, gospodin Popović, po vašem ovlašćenju i nalogu rekao voditelju Aleksandru Vlajkoviću: ”Janića više nemoj da puštaš da bude gost u emisiji”. Negova zabrana da se Nikola Janić pojavljuje na Satelitskom programu RTS nije zasnovana na činjenici da je Janićevo učestvovanje u tim emisijama od mnogih gledalaca, od voditelja Aleksandra Vlajkovića, pa i od gospodina Komrakova, takođe vašeg pomoćnika gospođe Radmile Višić, pa i Vas lično koji ste bili gost u jednoj emisiji, okarakterisano kao sadržajno i konstruktivno. Tragičnost ovako primitivnog i nedemokratskog ponašanja ostaje u činjenici da se pojavljivanje jednog državljanina demokratske Srbije i Jugoslavije osporava na osnovu opravdane kritike u Reviji 92 i Studiju B, odnosno podatka da sam više od dve nedelje čekao da baš preko gospodina Popovića dobijem od Vas obećani materijal o stradanju srpskih civila na Kosovu. (Uzgred rečeno, deo tog materijala sam, i pored velikog i nepotrebnog zakašnjenja, uspeo da proguram na švedskoj televiziji.)

Međutim u arogantnoj i iskompleksiranoj odluci o zabrani mog pojavljivanja na RTS-u ide se toliko daleko da satelitski program iz osnova menja od nas (dve srpske organizacije) poslat tekst sa pozivom svim Srbima i srpskim organizacijama u dijaspori o potrebi hitnog organizovanja za ostvarenje jednog profesionalnog informisanja o situaciji na Kosovu. Na RTS-u zbog moje javno rečene dobronamerne kritike, koja pametnim ljudima samo može biti od pomoći, u pomenutoj poruci izbacuje se i moje ime. Tolika ”zabrana” samo je otežala predstavnicima srpskih organizacija i Srbima iz Danske, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije… da odmah govore sa onim ko im može pružiti tačne informacije. Morali su da zovu po nekoliko puta. Inače nije uopšte bitno moje ime nego da sam vec 8 godina predsednik ”Glasa srpskog naroda” a poslednjih godina i potpredsednik Srpskog saveza. U ovoj akciji od važnosti je da sam ja (svidelo se to vama ili ne) tvorac ove ideje i jednog (na osnovu dosadašnjih proboja u švedskim medijima i među švedskim političarima) dobro razrađenog načina prilaženja i ostvarenja ove naše potrebe u zemljama zapadne Evrope. Na nas zahtev Satelitskom Programu RTS-a da se od nas poslati tekst korektno prezentira gledaocima ”udovoljeno je” time što je Satelitski program prestao sa objavljivanjem ove i za državu i za srpski narod važne poruke.

Zar Vama samo nekoliko primera koje sam naveo (ne zbog moje povređene sujete već što lično mogu da ih dokažem) nije dovoljno da shvatite da i ovako sitna i banalna dešavanja doprinose zaključku da iz vašeg kabineta, pored pomenute arogantnosti, proizilazi i šteta koja se nanosi i ministarstvu i RTS:u i srpskom narodu u celini? Kao jednom od ministara tako hvaljene vlade narodnog jedinstva, dužan sam da vam prenesem uverenje da se to jedinstvo, koje bi koristilo narodu, među narodom ne primećuje. Umesto toga sve više je upadljiva odvojenost i začuđujuća potreba i upurnost pojedinaca u pokušajima da se grčevito penju i drže onih visina na kojima ih ne bi mogli svrstavati u ”deo” naroda. Na visinama je vazduh redak pa će vremenom uporni pokušaji ovih pojedinaca da se održe na pijedestalu postati ne samo zamorni već i pogubni i za njihove poslodavce koji dozvoljavaju prisustvo i delovanje ljudi kao što je, naprimer, vaš pomoćnik ”zadužen za odnose sa inostranom javnošću”

Gospodin Popović smatra da Srbi u Švedskoj ne treba da rade organizovano već da kao samostalni strelci ”pišu pisma”. Tačno je da oni koji mogu i znaju da pišu treba i da šalju proteste i zahteve o korektnom informisanju o događanjima u Srbiji i Jugoslaviji. Žalosno je da osobi na takvom položaju nije poznata činjenica da je švedski veoma težak jezik, posebno za pisanje, i da sigurno najmanje 90% stranih državljana sa boravkom u Švedskoj imaju problem sa pisanjem. Jos tragičnija je poruka zamenika ministra za informisanje upućena Srbima, odnosno glupost da Srbima ”nisu potrebne organizacije”.

Apsolutno su štetne ideje i planovi otvaranja isključivo vladinih ”biroa” i informativnih centara. Neshvatljiva je potreba vašeg zamenika za stalnim monologom i njegovo pomanjkanje sluha za bilo kakve savete, ideje i predloge onih Srba koji na Zapadu žive decenijama, koji znaju šta govore i koji uglavnom o svom trošku pokušavaju da održe sve već ostvarene kanale za plasiranje kao i za dobijanje za nas korisnih informacija.

S kojim moralnim pravom danas Vi i vaš pomoćnik gospodin Popović možete zameriti stranim novinarima na njihovom jednostranom i pristrasnom izveštavanju? Na osnovu čega ja kao predsednik ”Glasa srpskog naroda” (srpske organizacije koja je sa današnjim danom imala 48 pojavljivanja na švedskim medijima i čiji su članci, rasprave i druga pisanja objavljivani na desetine u mnogim švedskim novinama) mogu tražiti od švedske vlasti i medija da poštuju slobodu govora i etičke propise o svestranom informisanju i dozvole mi i buduca pojavljivanja? Da li su naši zakoni drugačiji ili kod nas može bilo ko da se stavlja iznad zakona i propisa a da istovremeno tvrdi kako se o to oglušuju demokratske zapadne zemlje? Da li je uopšte moguće da na osnovu prava slobodnog građanina i slobode govora (bez ličnog stida) tražim ravnopravno učesće Srba na programima švedske televizije, kada zamenik srpskog ministra za informisanje i glavni urednik satelitskog programa RTS-a zabranjuje moje pojavljivanje na srpskoj televiziji, samo zbog javno iznešene istine?

Uređivačka politika Televizije Srbije sigurno nije takva da onome ko je učestvovao u desetini emisija RTS i čije je pojavljivanje uvek okarektarisano kao sadržajno, korektno i korisno zabrani dalje pojavljivanje na osnovu drskosti, neznanja, povređene sujete i odluke jednog čoveka. Budite uvereni da Nikoli Janiću ni u džep ni iz džepa što mu Miodrag Popović zabranjuje učestvovanje na programu čiji je glavni urednik baš on, gospodin Popović. Janić već 32 godine živi van granica svoje otadžbine i sigurno je da u svojoj 56-oj godini nema neke lične potrebe za ”pojavljivanjem”. Ali i kao čoveka i kao Srbina brine me što se ovakvim drskim, arogantnim i primitivnim ponašanjem nanosi šteta ugledu i verodostojnosti celom RTS-u i Satelitskom programu koji se u svojim oglasima često obraća Srbima na Zapadu sa tekstom kojim ih poziva da pruže finansisku pomoć. Naša organizacija je to jednom učinila (doduše samo skromnim prilogom od 1.500 DM) ali je pitanje na koje se treba dati odgovor: da li i mi i ostale demokratske srpske organizacije imamo osnova da i u budućnosti ponovimo pomoć koja se rado prima ali retko uzvraća?

Ovakvo reagovanje osobe, prepune same sebe a lišene osećaja ljubavi prema svom narodu i odgovornosti za svoja dva radna mesta (gospodin Popović je i vaš pomoćnik i glavni urednik Satelitskog programa RTS) dovodi do različitih reakcija među Srbima.

Njegovo ponašanje dovodi do zaključka da se u državi Srbiji koja se nalazi u košmaru i vrtlogu samovolje i arogantnosti mora graditi jedan novi tip opozicije. Opozicija srpske države kojom vlada koalicija raznih partija pod imenom ”Vlada narodnog jedinstva” mora preći na sistem kanalisanja svog oponiranja prema pojedincima. Vodilja ovakvoj opoziciji bi morala biti: da li je rad i vršenje dužnosti u granicama jedine moguće vodilje, odnosno isključivo interes srpske države i srpskog naroda.

A kada se poštuje dostojanstvo i interes svog naroda – onda gubi važnost i činjenica kako nam se zovu ili kojim partijama pripadaju ministri i njeni pomoćnici!

Nikola Janić Stockholm, 25.11.1998.

Predsednik ”Glasa srpskog naroda”

Potpredsednik Srpskog saveza