Slovo H je initeresantno u srpskom jeziku. Ovim slovom se obeležavaju neke od najznačajnijih reči u srpskom jeziku. Recimo nekoliko ključnih pojmova za hrišćanstvo, kao što su hrana, hleb, hartija, hrast, Hrist i samo slovo je krst kao simbol.
Postoji neka priča da je Vuk Karadžić ubacio slovo H u srpski jezik i da ga pre toga nije bilo, međutim ovo ne može biti tačno jer čitav srednji vek se slovo h koristi u pisanju, pa ga srećemo svuda uključujući Miroslavljevo jevanđelje i Zakonopravilo Svetog Save.
Samo slovo se ranije pisalo drugačije nego što mi to danas pišemo. Ono se pisalo i iznad i ispod crte poput slova U.
Značenja
Čini se da su hrana, ljubav i Bog nerazdvojno povezani. Slovo H se nalazi u nekoliko reči vezanih za hranu.
Oni koji se vole oni se hrane zajedno, recimo porodica ili prijatelji dele ručak, ili jedu na proslavi, svadbi, slavi – svako to dešavanje je obeleženo zajedničkim obrokom.
Majka hrani detence ako to ne čini dete neće odrasti, biće bolesno i na kraju će umreti od gladi. Dakle majka će dete odhraniti.
Kada neko umre obavezno se napravi mala trpeza za njegovu dušu. Opet je tu hrana, pa i reč sahrana. Poslednji zajednički obrok.
Hrana je prisutna i kada se Bogu molimo u crkvi. Vrhunac službe jeste učestvovanje (pričešće) kada se hranimo telom i krvlju Hristovim, tj. hlebom i vinom. Ovde se radi o duhovnom obroku i poslednjoj večeri koja se ponavlja svake nedelje na službi u znak sećanja na stradanje našeg Boga (sahranu) i njegovo vaskrsenje.
Na kraju službe je trpeza ljubavi (agape) kada se oni koji su prisustvovali službi pogoste.
U molitvi Bogu mi kažemo ”hleb naš nasušni daj nam”, što znači daj nam samo onoliko hleba koliko nam je potrebno da preživimo. Hrana i glad su večno povezani sa Bogom jer su ljudi nekada davno mnogo umirali od gladi a pronalazak lovine, uspeh letine su zavisile od nebeskih sila.
Zato se molimo Bogu za hranu. U neka pradavna vremena glad je bila najveći protivnik čovečanstva. Onaj koji ti daje hranu on te voli – majka te hrani (odhrana), porodica i komšije te pomažu i hrane (proslave, svadbe) i Bog te hrani (sahrana).
Interesantno u srednjem veku reč hranitelj ne znači onaj koji te hrani, već je značila stražar, čuvar. Otuda i danas kažemo telohranitelj u modernom jeziku. Tako da kada nas Bog hrani on je ustvari naš čuvar.
Hram i hrana imaju sličnu osnovu (hram – hran) jedno hrani telo, drugo hrani dušu. Takođe hrana i rana imaju slično značenje. Hrana oporavlja tvoje telo, rana te povređuje (i ovde vidimo da reč rana nema slovo h i time dobija kontra smisao).
Dakle hrana – hranitelj – sahrana – hleb su svakako u vezi sa Bogom i ljubavi, a znamo da je Bog ljubav. Hrist je takođe na slovo H, kao i hrast što nas vodi u mnogo starije slojeve istorije o čemu sam pisao.
Reč hartija je usko vezana sa hrišćanstvom jer je pojava knjiga usko vezana sa razvojem crkve.
Slovo H je urezivano na zapis-drvo, obično hrast, koje se nalazilo u centru sela. Smatra se da je taj običaj stariji od hrišćanstva. Hula nije isto što i uvreda jer hula je mnogo jače to je reč protiv Boga – tabu.
Slovo H je nasličnije krstu koji se stavlja na grob hrišćana kada premine. Možemo primetiti i sličnost između reči krst-hrst-hrist-hrast. Inače u grčkom jeziku je reč hristos ranije značila ”razapet na krstu”, međutim grci za krst kažu stavros. Ispada da je reč Hristos ili krstos ustvari poreklom iz našeg jezika?
Kad je bog bio Hrana
Najstarija predstava božanstva kod nas su ribolike skulpturice iz Lepenskog vira. U to vreme nije bilo puteva i sav predeo je bio u šumama. Reke su bile glavni putevi i ljudi su živeli na obali reke. Lepenska kultura je procvetala zbog ribe, konkretno Morune. Dunavom su prolazile ogromne morune koje su imale po par metara i bile teške više stotina kilograma. Sve do izgradnje hidrocentrale na Đerdapu tih riba je bilo. Nakon izgradnje nisu više mogle da se mreste tako da su skoro nestale iz Dunava.
Ljudi su bili zahvalni toj ribi na svome postojanju. Zbog velike količine mesa koje su dobijali imali su više slobodnog vremena, pa su i napravili skulpture svojih prvih božanstva.
Dakle vidimo ovde da je Bog na samom početku bio pre svega povezan sa hranom, tj. sa borbom protiv gladi. Bog te hrani, dakle on te čuva (hranitelj – čuvar).
Glavna hrana pored ribe, bili su jeleni koji su do srednjeg veka urezivani u nadgrobne spomenike i simbolišu večna lovišta. Interesantno slovo h se pojavljuje i kod jelena kasnije. Konkretno Srbi u srednjem veku koriste reč jelini, tj. heleni za staro stanovništvo Balkana.
Pored jelena i ribe, sakupljale su se grane za potpalu (hvrasti – drvo za potpalu, srednjevekovna reč), zatim pravile su se kolibe – hiža je stara reč za kolibu. Sakupljao se i žir za ishranu životinja i ljudi, a žir je od hrasta.
Nakon što ljudi ovladaju poljoprivredom i počnu masovno da se bave uzgajanjem žitarica dolazi do promene. Ribe i jeleni više nisu bili glavni faktor već žitarice ali za obradu zemlje je bilo potrebno više ljudi pa je najvažnije bilo da se što više dece rađa. Tada božanstvo gubi svoj riboliki izgled i dolazimo do dve predstave. Jedna je figurica debele žene (lepa i debela je izraz u narodu) i druge predstave žene i deteta. Očigledno je da je za osiguranje hrane, bilo potrebno više ljudi i zato su žene i deca dobili posebnu pažnju. Tako je nastala predstava proto-bogorodice.
Zaključak
Kao što vidimo slovo H je prisutno kod nas od daleke starine i označava neke ključne pojmove za hrišćanstvo. Hrana – Hrist – Hleb – Hrast sve je to u bilo u vezi jedno sa drugim u doba kad su bile ”crte i reze”.
Eto napisah ovaj mali tekst da vam skrenem pažnju da sledeći put kada vam majka ili žena spremi ručak, zahvalite se Hranitelju jer to je ljubav. To je prava ljubav u praksi, a ne srce nacrtano na tarabi.
Bog je uvek bio povezan sa čudom rođenja i smrti. Međutim eto vidimo da je u našem jeziku i običajima Bog prisutan tokom celog našeg života i daje nam hranu jer čovek od kako se rodi je gladan i ceo život nastoji da utoli tu glad.
Zato imamo i srednjevekovni pojam jestastvo – tj. postojanje. Jer onaj koji jeste on i jede. Biti živ znači jesti, pa su jesti – jeste – jestastvo – je (pomoćni glagol) i jede istog korena. Zato i kažemo za onog ko je umro da je bacio kašiku.
