Poslednjeg petka u oktobru domaću internet zajednicu je uzburkao neprijatan događaj. Projekat Digitalni bukvar postavio je novi plakat na kome devojka drži novo izdanje Vujaklijinog rečnika stranih reči, u gornjem levom uglu piše „Filološka gimnazija Beograd“, a ispod toga krupnijim slovima: „Imaš li muke s padežima kao ljudi s juga Srbije“.
Kada sam prvi put video plakat na jednoj društvenoj mreži, bio sam siguran da je u pitanju montaža: neko je ili izmenio već postojeći plakat ili napravio novi kako bi uglednoj obrazovnoj instituciji pripisao etički i politički sramotan, naučno naopak sadržaj. Onda sam sliku pronašao na internet strani Digitalnog bukvara – i pomislio da je sigurno parodija, ili primer pogrešnog ponašanja u digitalnom domenu. Pogled na druge sadržaje projekta pomogao mi je da razumem da je namera iza plakata ozbiljna.
Projekat Digitalni bukvar finansiraju USAID, fond Propulsion, Inicijativa digitalna Srbija, Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Nosilac projekta je Filološka gimnazija u Beogradu, a cilj mu je „povećanje nivoa digitalne pismenosti“. Iako nespretno formulisan, cilj projekta je dobar: digitalna pismenost je uslov kvalitetnog života u vremenu intenzivne digitalizacije društva.
Uprkos sličnosti u nazivu, digitalna pismenost nema mnogo zajedničkog sa tradicionalnim značenjem reči pismenost koja se odnosi na čitanje i pisanje. Digitalna pismenost podrazumeva širok spektar veština, znanja i drugih kompetencija koje omogućuju i unapređuju život u društvu koje se značajno oslanja na digitalne tehnologije. Od komunikacije imejlom i četom, preko digitalnog obavljanja svakodnevnih aktivnosti poput plaćanja računa, prijave poreza ili dobijanja izvoda iz matičnih knjiga do digitalne identifikacije i sertifikata. Osnovne dimenzije digitalne pismenosti su proceduralna znanja, etički principi, društveni uzusi i karakteristični obrasci razmišljanja.
Nažalost, nosioci projekta Digitalni bukvar ovo ne znaju. Nosioci projekta koji treba da unapredi digitalnu pismenost ne znaju šta je digitalna pismenost – svi sadržaji projekta pokazuju da oni pod digitalnom pismenošću podrazumevaju poštovanje pravopisa i preskriptivnih gramatika prilikom komunikacije na digitalnim medijima. Njihovo razumevanje pojma digitalne pismenosti zapravo je suprotno mnogim osnovnim principima digitalne pismenosti. Digitalna sfera uspostavlja svoje zakone i principe jezičkog izražavanja, koji obično čine da se jezik u digitalnoj komunikaciji značajno razlikuje od onog kakav propisuje normativna literatura.
Neznanje šta je digitalna pismenost nosioci projekta dopunjuju neznanjem kako se ona može unapređivati. Veštine i kulturu ponašanja u digitalnoj sferi ne možete poboljšati serijom plakata koji stoje na nekoj digitalnoj platformi. Sve i da ti plakati imaju relevantan sadržaj, kao što nemaju. To je kao da učite nekog da roni tako što po dnu razbacate uputstva.
Najzad, valja ponoviti da jedan od najvažnijih aspekata digitalne pismenosti predstavlja etika ponašanja u digitalnoj sferi. Jezički stereotipi su prirodna pojava: ljudi teže da za neke jezičke varijetete vezuju različite osobine. Najosnovnija etičnost, digitalna i svaka druga, podrazumevaju da stereotipe ne treba iskazivati, da ne treba diskriminisati i stigmatizovati različite grupe i populacije, te da što je šira ciljana publika poruke – to oprezniji valja biti u ovom pogledu.
Tako i ovde, ovim uvredljivim tekstom, projekat snažno deluje suprotno svom deklarisanom cilju – umesto da pomaže u ovladavanju digitalnom pismenošću, on ispoljava njen najdrastičniji nedostatak.
Dubina usađenosti stereotipa u stavove o jeziku koji se gaje u Filološkoj gimnaziji u Beogradu (i uopšte u takozvanim srbističkim krugovima) ogleda se i u pragmatici poruke na plakatu. Poruka drugim licem množine sugeriše obraćanje govornicima srpskog jezika. U istoj rečenici, pominju se u trećem licu, kao klasa poređenja, “ljudi sa juga Srbije”. Neizbežna implikacija je da “ljudi sa juga Srbije” ne spadaju u govornike srpskog jezika, ili bar nisu neko kome se projekat unapređenja digitalne pismenosti obraća. Oni su treće lice, primer nečeg nepoželjnog.
Dizajn plakata koji ponavlja otrcani i već tada banalni obrazac iz kampanje Negujmo srpski jezik, sadržaj – uključujući i novi Vujaklijin rečnih stranih reči i izraza, knjigu koja ni sa južnim govorima i padežima, a kamoli sa digitalnom pismenošću, nema apsolutno nikakve veze, druge plakate koji ispoljavaju jezički šovinizam stigmatizacijom latinice, novih i starih pozajmljenica – nema potrebe komentarisati.
Još manje je komentara vredno obaveštenje koje se pojavilo na profilu projekta namesto povučenog plakata, i koje ne samo da ne daje izvinjenje, ne samo da ne nudi ni objašnjenje – bar ne neko smisleno, koje bi imalo veze sa plakatom – već naglašava da škola uzima punu odgovornost i da će ponovo objaviti plakat (iako izmenjen?!).
autor:Boban Arsenijević
