Srpsko pravo i nemačka čizma

Ministar odbrane Savezne Republike Nemačke Boris Pistorijus poranio je malo, stiče se utisak, sa posetom Republici Srbiji i Beogradu. Gledajući zahteve, očekivanja, ucene koje je juče izručio srpskom rukovodstvu u sred Beograda takođe se stiče utisak, da bi snaga tih zahteva, očekivanja, ucena bila daleko veća da su oni, recimo, Beogradu isporučeni 6. aprila, na godišnjicu varvarskog bombardovanja srpske prestonice od strane te iste Nemačke.

Takođe, čini se da bi svi ti zahtevi dobili na snazi, uverljivosti, da bi Srbi ozbiljnije o njima razmislili da je poseta ministra, odnosno barem njegov dolazak u Beograd, propraćen zvucima sirena, a ovde mislim na sirene kakve su Beograđani slušali dok su se „štuke“ 6. aprila ujutru obrušavalEna njihove kuće. Ili, barem zvucima sirena kakve su slušali 88 dana 1999. godine.

Možda bi, takođe, uverljivije bilo i da su zahtevi, očekivanja i ucene koje je juče Pistorijus izneo Beogradu, izrečeni ne u zgradi srpske administracije, nego, recimo, na ruševinama Narodne biblioteke u strogom centru grada, koje tako stoje još od 6. aprila 1941. godine, onog dana kada su tu izgorele stotine hiljada knjiga. Ministrov nastup svakako bi kod Srba izazvao jači utisak da su najnovije ucene izrečene upravo na to mestu.

Toliko je još mesta u Srbiji na kojima je Savezna Republika Nemačka, personifokovana u svom ministru odbrane mogla da saopšti Srbima najnovije zahteve a koja su mnogo primerenija od zgrade srpske administracije na Novom Beogradu. Šumarice u Kragujevcu, recimo, gde su 20. oktobra 1941. streljali srpsku decu u omeru, 100 dece za jednog Nemaca, ili Kraljevo recimo…

Pomenuti najnoviji zahtevi Srbiji su mogli da budu saopšteni i na Ceru, recimo, u Mačvi, negde kod Šapca ili Loznice, u Jadru gde su u jesen 1915. godine vešali Srbe zato što su se usudili da brane sebe i svoje kuće, decu i svoju slobodu.

Prigodno mesto za saopštavanje najnovijih zahteva Srbiji moglo bi da bude i selo Draginac u Jadru gde su od 14. do 19. oktobra 1941. nemačke okupacione snage streljale 2.677 stanovnika ovog i okolnih sela, od male dece do žena, staraca, mušakaraca, a po streljanju stanovništva sela su popalili a svu stoku pobili. Nisu ostavili ni kamen na kemenu.

Problem je jedino što se o ovom masakru ni u samoj Srbiji do skora nije mnogo znalo. Bili smo zaboravili.

Kad ministar odbrane Savezne Republike Nemačke, zemlje koja je u tri rata u poslednjih 109 godina u Srbiji pobila na stotine i stotine hiljada Srba, vešala ih, masakrirala, streljala, spaljivala, zatirala sve do kolevke, u sred Beograda zatraži od Srbije da se odrekne Kosova, svog srca i svoje duše, i da uvede sankcije Rusiji, pomenuti ministar duboko vređa svakoga ko se i malo Srbinom oseća.

Jer, ako ništa drugo, nema u Srbiji kuće, familije ni bratstva kome oni nekoga nisu ubili. I to ne oko Minhena, Hamburga ili Berlina, dok im je pretio šuškom i ubijao njihovu decu, nego, oko Beograda, Kraljeva, Kragujevca, Šapca ili Užica.

To je ministar Pistorijus, to je Nemačka zaboravila. Nismo mi njima dužni, oni su nama. Ne treba mi da se pokajemo, nego oni. Nismo mi njih ubijali na njihovom kućnom pragu, nego oni nas. Gde je poštovanje za našu žrtvu, gde je osećaj pijeteta, makar i najmanji, gde su tragovi onoga što je u svoje doba učinio kancelar Vili Brant…

Ili, nam možda ovim što rade najavljuju da će ponovo, da oni imaju pravo, a da mi nemamo pravo ni da se branimo.

I dan danas, 12 godina kasnije, dobro pamtim izraz lica nemačkog pukovnika, komandanta KFOR-a dok je posmatrao Srbe na barikadi u Jagnjenici kod Zubinog Potoka. Koliko je samo tog dana bilo prezira u pogledu tog čoveka u nemačkoj uniformi dok su u blizini stajali nemački tenkovi. On je sve, mi smo ništa. On je gospodin, mi smo bednici. On ima pravo da radi to što radi, mi nemamo nikakvo pravo.

U svetu postavljenom naglavačke, sve to je normalno.

Jedino što nije normalno jeste da se sami odreknemo prava da branimo sebe, svoju kuću i njivu, decu. Tada ćemo onima oličenim u nemačkom ministru odbrane tek dati za pravo da nam rade to što nam rade. Tek onda ćemo za njih biti bespredmetne krpe a onaj nemački pukovnik iz Jagnjenice moći će svojim unucima u Nemačkoj da priča o tamo nekom narodu na Balkanu koji ne zaslužuje ni trunku poštovanja, nego – nemačku čizmu.

Zoran Šaponjić