Ubica je došao na vir gde su se kupala deca, gde su pekla kukuruz, gde se njih stotinu igralo i radovalo životu, u getu, okruženom žicom i vojnim vozilima. Stradali su samo zato što su bili Srbi i hrišćani
Dvadeset godina ne gledaš sunce, sine! Jesu li ti lakše rane, Ivane? – govori na grobu svoga sina Senka Jovović. Sve se na njoj zaledilo – bol, sinovljeva mladost, dostojanstvo porodice, iskustvo trpljenja metohijske žene, lepota majke koja neće da se promeni i kaže da je nesreća satrla njenu porodicu. Ona zna kako je Ivanu izgledalo lice i kako joj je obećao da neće ići na kupanje na Bistricu, a onda je čula pucnje: majčino srce je znalo! Poletela je prema reci i sve je bilo kasno. Ivan i Panto Dakić smrtno su pogođeni. Ubica je došao na vir gde su se kupala deca, gde su pekla kukuruz, gde se njih stotinu igralo i radovalo životu u getu okruženom žicom i vojnim vozilima. Rafal i danas odjekuje u njenom srcu istom snagom i jačinom, a zvono koje javlja da počinje parastos zvoni za svaku nevinu žrtvu u pitomoj ravnici zagušnoj krvavim sukobima i ličnim nesrećama.
U crkvi na parastosu stoje dve sveće ispred ikone dva malo poznata svetitelja ovog kraja – Vasilija i Grigorija Pećkog. Ispred njih je s jedne strane porodica Jovović, a s druge porodica Dakić. Njihova deca su postradala, kao i ova dva svetitelja iz turskog ropstva samo zato što su bili Srbi i hrišćani. Pećanci su sačuvali uspomenu na dve svete nevine žrtve, a crkva Uspenja Presvete Bogorodice u Goraždevcu od pre dvadeset godina naslanja se na nevinu žrtvu dvoje postradale dece. Majka Gordana Dakić danas svoga trinaestogodišnjeg Panta vidi kao anđela. Dečak je pomagao svome ocu Milisavu oko sakupljanja pasulja, pa je otišao na reku da se rashladi.
Svetlost iz kupole pada na sredinu hrama, a dečanski jerođakon Vlasije čita Jevanđelje: „Ako ne budete kao deca nećete ući u Carstvo nebesko.” Svet Goraždevca, mentalitet, navike, osećaj slobode se u korenu promenio. Decenijama podsticana nesigurnost dosegla je svoje krajnje granice u rečima međunarodne zajednice i Kfora da će „prevrnuti svaki kamen i pronaći ubice”. Niko nije pronađen, niko nije kažnjen, ništa se nije desilo – samo su roditelji u povratničkim sredinama u Metohiji odlučili da njihova deca ovde neće ići u škole.
„Okupili smo se u spomen Ivana i Panta, dece ovoga mesta, dece ove zemlje, dece ove rečice koja prolazi kroz Goraždevac, dece Metohije, a i dece sviju nas. Oni su ostali u celom našem rodu poznati i priznati i na neki način oni su naša nada, oni su sa onom mladalačkom radošću otišli u ruke svoga Stvoritelja da se tamo raduju večnoj slavi”, rekao je vladika novobrdski Ilarion, vikar patrijarha srpskog Porfirija.
Slike krvavih belih mantila, grozničave vriske, kao i neljudskog prihvatanja ranjene dece Dragane Srbljak, Đorđa Ugrenovića, Bogdana Bukumirića i Marka Bogićevića u bolnici u Peći ugradili su se u novi život Goraždevca i sve što se ovde dešava.
„Slika je u nama ista. To je bio veliki udarac na nas u Goraždevcu. Sve je u nama i uvek će biti, osećam se kao i tog dana, ostao je neizbrisivi pečat. Nismo išli na more, na letovanja, bile su velike vrućine, reka je bila jedino mesto za igru i izlazak. Ja sam ovde osnovao porodicu, i planiram da ostanem ovde, imam četvoro dece, i trudiću se da Ivana i Panta ne zaboravim”, kaže Đorđe Ugrenović, teško ranjeni dečak sa Bistrice kom su na prostrelne rane albanski lekari u Peći stavili gips. Odatle su, zahvaljujući činovnici Ujedinjenih nacija iz Sarajeva Dariji Šafranić, medijima i javnosti, deca hitno evakuisana.
„Nemoj da lažeš profesora – kaži mi ako Bogdan nije živ”, ponavljao je profesor Mileta Bukumirić autoru ovog teksta dok se još nije znalo ko će preživeti i kako će se dan završiti. Dok je ombudsman Marek Antoni Novicki stizao u Goraždevac, sa svojim pomoćnikom Ljubinkom Todorovićem, iz okolnih albanskih sela svirale su zurle i gočevi.
„Molimo se Bogu da se nađe i onaj koji je počinio to zlo, kome ruka nije zadrhtala kada je trebalo da ubija decu. Molim vas da me razumete, ne toliko zbog nas koji smo ovde sabrani, nego zbog njih – rak-rana je to kada kriješ ubicu u svome rodu. To truje društvo, to truje naše odnose, i ne dao Bog nikome to. Ne traži se nikakva naplata, nikakva kazna, mi hrišćani očekujemo od Gospoda sud”, rekao je episkop novobrdski Ilarion.
Istražni organi nisu ništa uradili, Unmik i kosovska policija predali su slučaj Euleksu, koji je predmet zatvorio 2011. godine sa obrazloženjem da nema dokaza. Od tada nije ni otvaran.
„Zločin će ostati upamćen kao jedna od najvećih mrlja za međunarodnu zajednicu, koja nije uspela ili nije htela da ispuni ono što im je dato Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. Njihova obaveza je bila da obezbede i garantuju bezbedno okruženje za srpski narod na Kosovu i Metohiji”, izjavio Miloš Terzić, pomoćnik direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju.
„Potpuno sam uveren da oni (Kfor i NATO) sve znaju, pa i ko su počinioci. To su sve elementi sa kojima se mi susrećemo dugi niz godina – od 1999, od dolaska snaga NATO-a na prostor KiM, elementi akcija kojima treba zaplašiti srpsku nacionalnu zajednicu kako bi svi Srbi napustili prostor Kosova i Metohije, samo se metode vremenom menjaju”, rekao je za KiM radio bivši potpredsednik Vlade Republike Srbije i šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović.
Parastosu su prisustvovali načelnik Prištinskog okruga Srđan Popović, načelnik Pećkog okruga Milo Stevanović, predsednik Privremenog organa Opštine Peć Darko Kolašinac, a u poslednje vreme dolaze vrlo često i funkcioneri iz opština u Crnoj Gori.
„Ovo je moje i dolazim među moje”, kaže Velimir Đoković, predsednik Skupštine Opštine Danilovgrad.
Dvadeset godina je prošlo, kraj je dana, deca igraju fudbal, igra nije prekinuta, a sve je urađeno da je ne bude. I ovih dana su osporavali Memorijalni turnir posvećen ubijenim dečacima, ali nisu uspeli. Dva dečaka žrtve liče na ona dva svetitelja iz turskog ropstva, njihovi vršnjaci imaju oznojena lica na improvizovanom fudbalskom terenu. Većina onih koji su posetili ovaj kraj znaju da su Ivan i Panto dva anđeoska krila Goraždevca.
autor: Živojin Rakočević
