Balkanski gambit

1
840

Вучић-и-МогериниMalo ih je čak i među dežurnim patriotama u Srbiji koji su primetili novu opasnost koja nam se nadvija nad ustavnim poretkom i teritorijalnim integritetom Srbije. Ovog utorka u Briselu, naime, kada su nam otvorili pregovaračka poglavlja 23 i 24 ako je to uopšte bitno, reanimirano je i Poglavlje 35, „Ostala pitanja“ koja su u našem slučaju Kosovo i Metohija, i to ne sluti na dobro, naročito posle (neuspelog) vojnog puča u Turskoj koji nam najavljuje nešto malo mira i nove glavobolje na Balkanu.

BRISELSKI ZNAK

Poglavlje 35, kao što je sigurno opštepoznato, otvoreno nam je još 14. decembra prošle godine, i od tada stoji tu gde je i stalo, dakle, na samom početku. Ni Prvi briselski sporazum, parafiran još 19. aprila 2013, još nije ispunjen do kraja – pre svega tu mislimo na formiranje Zajednice srpskih opština – a kamoli da se stiglo do zahteva za Drugim sporazumom i (očekivanim) zahtevom za pristanak Srbije na učlanjenje Kosova u Ujedinjene nacije i ostale međunarodne organizacije koje bi trebalo da prethodi (po zamisli arhitekata kosovske nezavisnosti) i formalnom uzajamnom priznanje Republike Srbije i Republike Kosovo. Zadovoljna dosadašnjim napretkom u normalizaciji odnosa Srbije i Kosova utoliko što je između Srbije i Kosova mirno, usput i ophrvana sopstvenim egzistencijalnim mukama među kojima je bregzit samo poslednja u nizu koji se nastavlja, Evropska unija se u međuvremenu nije naročito isticala u naporima da dijalog ubrza. Ali toj indolentnosti, izgleda, dolazi kraj, jer je EU šefica diplomatije Federika Mogerini odnekud našla za shodno da s premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem u utorak, uz neubedljivo slavlje zbog otvaranja ona dva spomenuta poglavlja, porazgovara i o kosmetskom Poglavlju 35. To tumačimo kao znak da se opasno bližimo momentu u kome će fokus mnogo snažnije nego dosad, makar snažno kao pre tri godine, ponovo biti stavljen na rešavanje odnosa Srbije i Kosova.

Ko je dao ovaj znak? Sumnjamo da je to Evropska unija jer ona u ovom momentu zbilja ima i preča i pametnija posla nego da se bavi problemom koji joj, u sadašnjem obliku, nije u vidokrugu, a i povrh toga joj je potrebno da očuva privid posvećenosti daljim integracijama koji bi ozbiljno mogao da bude narušen ako bi pred Srbiju postavila, u okviru Poglavlja 35, uslov koji ona ne sme da ispuni. A zato što sumnjamo u Evropsku uniju kao pravog inspiratora i nalogodavca reanimacije Poglavlja 35, ne preostaje nam drugo nego da zaključimo da su ovaj znak zapravo dali Amerikanci, naravno, vođeni sopstvenim interesom da što pre završe s ovim što im je ostalo od nedovršenih poslova na Balkanu. Ovom nagoveštaju američke žurbe vratićemo se kasnije.

TURSKI PUČ

Širom otvorena poglavlja

Srpske EU integracije nastavljaju se, sporo ali tvrdoglavo, iako je pitanje šta će do njihovog okončanja uopšte ostati od Evropske unije

Posle uspešno okončanog natezanja s Hrvatima koji su na kraju, za sada makar, popustili i odustali od svojih uslova, Srbija je u ponedeljak u Briselu, prestonici Evropske unije, otvorila poglavlja 23 i 24 – „Pravosuđe i osnovna prava“ i „Pravda, sloboda i bezbednost“ – u svojim pregovorima s EU koji već traju dugo, trajaće još mnogo duže, i ko zna kuda će nas na kraju dovesti.

Shodno Pregovaračkom okviru EU i Srbije, ova dva poglavlja otvaraju se na samom početku pregovora i zatvaraju poslednja (uz, specifično za naš slučaj, Poglavlje 35 koje se odnosi na Kosovo i Metohiju), a od brzine napredovanja u ispunjavanju uslova sadržanih u ovim poglavljima zavisi i brzina napretka u ostala 32 pregovaračka poglavlja.

„Kada me je moj prijatelj Boris Džonson (novi šef diplomatije Velike Britanije) pitao danas da li je to nešto značajno za Srbiju“ – pitanje upućeno s popriličnom dozom britanskog sarkazma, čini nam se – „nisam oklevao da kažem da je ovo izuzetno veliki i važan dan za Srbiju, jer pokazuje da je to naš strateški put i dobar put, koji pokazuje naše preuzimanje obaveza i našu posvećenost ispunjavanju svih zadataka pred nama“, izjavio je u Briselu premijer Srbije Aleksandar Vučić.

Nikola Selaković, ministar pravosuđa u još aktivnoj Vladi Srbije, pojasnio je pak da će ispunjavanje obaveza (uslova) iz ovih poglavlja Srbiji doneti nezavisnije i samostalnije sudstvo i tužilaštvo. Hoće li u tom procesu oni postati i efikasniji, izgleda, drugo je pitanje.

A Hrvatska, tek što je odustala od svojih zahteva da ukinemo univerzalnu nadležnost naših sudova za ratne zločine kao uslov za otvaranje poglavlja 23 i 24, nastavlja da preti. Miro Kovač, šef hrvatske diplomatije, ponovio je da Srbija mora da suspenduje član 3 Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine koji Hrvatskoj nije po volji jer kaže da su „državni organi Republike Srbije nadležni za vođenje postupka za krivična dela (…) koja su izvršena na teritoriji bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, bez obzira na državljanstvo učinioca ili žrtve“, a njegov kolega iz odlazeće hrvatske vlade, ministar branitelja Tomo Medved precizirao je da će, u suprotnom, „Poglavlje 23 biti blokirano, ako treba, i 20-30 godina“.

Ne ostaje nam ništa drugo nego da Hrvatima poželimo da ovoga puta svoju pretnju i ostvare. Naime, dosta su nam popuštali

Pre toga, da vidimo kakve sve to veze ima s turskim državnim udarom u pokušaju. Kakve će posledice na našem parčetu Balkana proizvesti događanja u Turskoj?

Da Vas podsetimo:  Muzej „Stara livnica” – Reprezentativan primer industrijskog nasleđa

Bez obzira na likovanje Bakira Izetbegovića i njegovih kolega muslimana iz našeg komšiluka zbog pobede turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana nad pučistima, i bez obzira na sve njegove dosadašnje izlive neoosmanističkih ambicija u našem regionu, prirodni, uz to i sasvim očigledan, nusproizvod haosa u Turskoj biće umanjivanje njene sposobnosti da se petlja u naše poslove. Jednostavno, u narednom periodu nepredvidivog roka trajanja, Erdogan bi morao da bude isuviše zaokupljen sređivanjem stanja u sopstvenom dvorištu i učvršćivanjem i svoje vlasti i svoje države da bi se bavio nama, biće zaokupljen i sukobima s Kurdima koji će se verovatno rasplamsati jer bi prirodni refleks Kurda trebalo da se ogleda u pokušaju da iskoriste sadašnju slabost Turske prouzrokovanu njenom nestabilnošću, najzad, biće zaokupljen i umirivanjem islamista koje je podstakao podstičući rat u Siriji, ovo naročito ako ostane veran sopstvenoj najavi da će, kao što je rekao predsedniku Irana Hasanu Ruhaniju ovog ponedeljka, „zajednički raditi“ s Iranom i Rusijom na rešavanju konflikata na Bliskom istoku.

Ukoliko pak, pride, Erdoganova Turska nastavi da se približava Rusiji kao što je započela nedavno, a naročito ubrzala posle puča, njen bi uticaj na Balkanu i dodatno mogao da bude pacifikovan i benigniji od onako malignog kakav je, što se srpskog stanovišta tiče, bio i godinama i vekovima unazad. Kalkulacija je jednostavna: bude li u Rusiji potražio oslonac usled svog sve ozbiljnijeg sukoba sa Zapadom (koji je evidentan i nećemo ga ovde posebno dokazivati), sumanuto bi, čak i za Erdogana, bilo da se s Rusijom istovremeno sukobljava ovde na Balkanu, pre svega u Bosni i Hercegovini.

Ovo su razlozi zbog kojih bi – gledajući sopstvene interese – morali da ne budemo nezadovoljni onime što se sada dešava u Turskoj, ma koliko ovo surovo zvučalo.

Da Vas podsetimo:  Oktroisani zakon za oktroisani praznik - Kakav nam je zakon o zaštiti ćirilice potreban, a kakav ćemo dobiti

S druge strane, međutim, i očigledni razlozi za zabrinutost, i to najmanje zbog viška simbola ekstremnih Sivih vukova s kojima se slavila Erdoganova pobeda nad pučistima. Zloslutnije od toga jesu varnice između zvaničnika Turske i Evropske unije koje od puča sevaju svakodnevno. O viznoj liberalizaciji – Erdoganovom ključnom uslovu za zaustavljanje priliva bliskoistočnih izbeglica iz Turske u Evropsku uniju – više niko i ne govori, kao što se niko iz EU (još?) nije usudio da ponovi zahtev za ukidanje spornih turskih antiterorističkih zakona. Šta će se desiti ako Turska ponovo uvede smrtnu kaznu, kao što najavljuje, pa Evropska unija, čuvajući ono malo kredibiliteta što joj je ostalo, saopšti kako se farsa od turskih EU integracija i formalno zaustavlja? Šta će u tom slučaju sprečiti Erdogana, koji je dosad u više navrata i ubedljivo demonstrirao svoju spremnost na najluđe poteze, šta će ga dakle sprečiti da ponovo otvori kapije Turske i u Evropu pusti novih milion izbeglica i tako joj i definitivno zapečatiti sudbinu? U tom slučaju sledi nam reaktiviranje balkanske rute, zatvaranje granica u obliku domina, i permanentan haos čije posledice nismo u stanju da predvidimo. Što će reći da samo možemo da se nadamo da će Evropska unija uspeti da ostane licemerna i pragmatična i da će, zarad sopstvenog ostanka a i našeg kolateralno, prestati da izaziva turskog sultana i uporedo nastaviti da ga podmićuje kako nas sve zajedno ne bi utopio u novom talasu izbeglica.

AMERIČKI PLANOVI

Još veći razlog za brigu pronalazimo ako sadašnju situaciju sagledamo iz nešto drugačijeg ugla, povezujući događaje u Turskoj s onime što nam se, izgleda, sprema u vezi s Kosovom i Metohijom. S jedne strane, čini se da su Amerikanci zaista umešani u puč – Erdoganovi Turci to, uostalom, prilično otvoreno tvrde, a teško da bi se usudili da tako udare na najvećeg NATO saveznika da nisu ozbiljno isprovocirani da to učine – a s druge strane, kao što rekosmo, samo Amerikancima može da odgovara povratak na kosmetske pritiske u ovom trenutku. Ako su na Erdogana udarili da bi sprečili njegovo približavanje Rusiji, na Srbiju će Poglavljem 35 udariti kako bi nas, odricanjem od Kosova i Metohije, lišili potrebe za ruskom podrškom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i time – nadaju se – smanjili njen politički uticaj na Srbiju, a time i na čitav Balkan.

Da Vas podsetimo:  Nestaju sela u okolini Čačka, kupovina napuštenih kuća marketinški potez vlasti

Sva je prilika da se događaji ubrzavaju. O tome svedoči i očigledna brzina, a s njome i aljkavost, kojom je izveden puč u Turskoj, ali i evidentna protivrečnost između prošlonedeljne benevolentne poruke pomoćnice američkog državnog sekretara Viktorije Nuland, da će dijalog Beograda i Prištine potrajati zadugo, i najave, samo sedmicu kasnije, da se s nastavkom tog dijaloga ima krenuti veoma brzo. Šta se promenilo u ovih nedelju dana? Razložnim se čini objašnjenje da je neko u Vašingtonu (ili u njegovom komšiluku, u Lengliju u Virdžiniji) dodao gas i rešio da rešavanje otvorenih problema i nedovršenih poslova mora da se ubrza, bez odlaganja. Zbog osnovane pak sumnje da su Sjedinjene Države pribegle onako radikalnom i krvavom rešenju u važnoj savezničkoj državi kakva im je Turska, raste i bojazan da bi i ovde kod nas mogli da pribegnu izazivanju haosa ako ne dobiju ono što žele.

Zbog toga ćemo morati da budemo na dvostrukom oprezu, da pazimo da Vučić Amerikancima i njihovim EU posrednicima u okviru Poglavlja 35 ne popusti više nego što možemo da podnesemo – a to je jako malo, naročito u odnosu na njihove apetite – i da još pažljivije pratimo kuda idu patkica protesti u Beogradu, a krenuli su, baš ovog ponedeljka, u sukobe i radikalizaciju, i sledeći će pokazati da li je ovonedeljno koškanje pred Gradskom skupštinom bilo slučajno i spontano, nehotično dakle, pa se više neće ponoviti, ili se iza onog guranja kriju i ozbiljnije, opasnije namere…

Nikola Vrzić

Pečat

1 KOMENTAR

  1. Naivno je verovati da bi Ameri organizovali takav amaterski puc da su hteli da svrgnu Erdogana, cak i vise nego verovati u nekakvo „zblizavanje“ Turske i Rusije. Erdogan koristi puc da ucvrsti svoju vlast, sto mu je bila i svrha (osim za naivne), sto ce Tursku da ucini koherentnijom i jacom, ne slabijom. Posto Amerima nije uspelo da istisnu Rusiju kao snabdevaca EU gasom ni (neostvarenim) gasovodom iz Katara preko Sirije i Turske, ni gasom iz Skifskih nalazista u priobalju Krima, njima je manje zlo da gas koji je EU jednostavno neophodan dolazi preko Turske, koja je iz vise razloga pouzdanija za to nego bilo koja od slovenskih zemalja koje bi mogle da dodju u obzir posle 2019 kad istekne ugovor o transportu preko Ukrajine. Rusi to, naravno, znaju, ali u situaciji kad su Ameri iskoristili njenu slabost u 1990-tim da uzmu pod svoje sve zemlje bivseg Varsavskog pakta, nemaju izbora do da prihvate americki izbor. Taj izbor je, ocigledno, Turska, i to dovoljno govori o tome koliko je ona za Amere pouzdana.

    Sto se tice toga zasto se Amerima „odjednom“ zuri da zavrse posao sa Kosovom, verovatno je najvazniji razlog nedavna poseta predsednika Kine Srbiji, koja je, kao sto Branko Dragas pise, pre svega poruka Rusije i Kine Amerima da je vreme njihove iskljucive dominacije Balkanom (i ostatkom sveta) proslo, i da oni polazu pravo da i tu proteziraju svoje interese.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime