Savindan pre 28 ljeta doneo je slobodu za poslednja 42 logoraša zloglasnog logora „Silos“ u Tarčinu. Nastalo je ovo zlo na samo dvadesetak kilometara od centra multietniĆkog Sarajeva. To tmurno, hladno i sivo januarsko jutro, kako ga opisa jedan od preživelih, bilo je kraj pakla za poslednju grupu logoraša, tj. živih srpskih leševa.
Logor je otvoren juna meseca 1992. godine u Tarčinu u sarajevskoj opštini Hadžići. Rezervni sastav milicije u Tarčinu, odmah na početku rata stavio je pod pojačanu kontrolu i prismotru sve Srbe iz ovog mesta. Pšenični silos u centru Tarčina počeo je da se prazni još početkom maja, a pšenica iz 10 komora je podeljena samo novonastalim bošnjačkim porodicama. Muslimanske snage su 11. maja napale kasarnu JNA u Hadžićima a na probu logorovanja poslali su 12 zarobljenih srpskih vojnika iz ove kasarne. Sa radom je počeo najozloglašeniji logor za Srbe u celom ratu.
Zatvorenike je dočekivao upravnik logora Hujić Bećir, te njegovi pomoćnici Čavić Halid i Tufo Refik.
Srbi iz već aktivnih logora „9. Maj, Pazarić i kasarna Krupa” odmah su prebačeni u Silos, treći najveći logor na teritoriji današnje FBiH, a samo je to 1 od 126 kazamata za Srbe na teritoriji multetniĆkog Sarajeva. Više od 600 Srba iz Tarčina, Pazarića, Bradine, prošlo je torture ovde, ubijena su 24 logoraša a više od 100 ih je umrlo od posledica mučenja. Najmlađi logoraš Leo Kapetanović imao je 14 godina, a najstariji je bio Vaso Šarenac sa svojih 85 godina koji je umro u Silosu na temperaturi koja je uvek za 10⁰ bila niža od spoljašnje. Zatvorenih je ovde bilo i 11 žena, od kojih jedna u šestom mesecu trudnoće.
Preživljavali su sa po kriškom hleba na svakih 24 sata i 5 kašika nekakve kisele tečnosti u koju bi stražari redovno mokrili. Nakon takvih obroka mnogi su po naređenju Jovana Divljaka vođeni na poslove od Sarajeva pa do Butmira, Hrasnice, Igmana… Oni koji bi završili na Igmanu kod jedinice „Zulfikar”, ne bi se dobro proveli. Tadašnja TV BiH 1994. godine snimila je emisiju o „zatvoru” u Tarčinu. Emisija je naručena od onih koji su i bili organizatori osnivanja logora, a sam logor je posetio i Alija Izetbegović i to 2 puta. Jasno je da logoraši nisu smeli da kažu istinu u ovom dokumentarcu kao i to šta se dešava kada se kamere ugase. A, dešavalo se to da kada je italijanski Crveni Krst obišao logor, svi do jednog medicinara su povraćali od muke.
Preživeli logoraš iz Silosa, Slavko Jovičić, u svojim istraživanjima došao je do broja od 167 raznih načina za mučenje u logoru. Bila je to laboratorija za ispitivanje ljudske izdržljivosti. Oni koji su izdržali, na svojim ranama danas osećaju i najmanju promenu vremena. Ipak, ono što nikad ne prolazi je nesanica i duševna bol.
Kada su na današnji dan razmenjeni zadnji logoraši, stražari su im rekli da će biti raseljeni po raznim kontinentima. Na kraju je tako i bilo, mnogi su se rasuli širom sveta. Samo u Australiji je završilo 127 logoraša. U dalekoj zemlji kengura skućio se i Đorđo Šuvajlo, čovek koji je život posvetio otkrivanju mračnih tunela Silosa. Napisao je knjigu „1335 dana”, upravo toliko dana i noći, on je proveo u Silosu. Kada je blaženopočivši mitropolit Amfilohije 2016. godine posetio parohiju Svetog Nikole u Blektaunu, od Đorđe je na poklon dobio upravo ovu knjigu. Mitropolit je knjigu pročitao u avionu u povratku kući i odmah po dolasku u Crnu Goru nazvao Đorđu i javio se sa rečima „To je bio Sarajevski Aušvic.” Uz blagoslov mitropolita Amfilohija, Đorđina druga knjiga ponese baš ovaj naziv. Njegova treća knjiga nosi naziv „Jovan zove Zijada.” Ovde se radi o Radivoju Šaviji koji je pre rata oženio muslimanku i s njom stekao sinove Danijela i Jovana, a ženina mu porodica konačno dočeka rat i priliku da se reši četničkog zeta. Završi i Radivoje u Silosu pa ga poslaše na Igman kod pomenute jedinice Zulfikar da kopa rovove. Tu dobi priliku da bira, da bude preklan ili da pređe u tzv. ABiH ali kako bi pokazao da mu do srpstva nije stalo mora šestogodišnjeg sina Jovana da osuneti. Radivoje prihvati ponudu i među vojskom poče da se skuplja novac kako bi se obrezivanje proslavilo uz priličnu gozbu kako dolikuje.
Labilnog karaktera kakvog je i bio, Radivoje taj novac potroši u kafani a sina ne osuneti. Zbog toga ga ubiše, telo mu raskomadaše a njegove ostatke baciše zverima po vrletima Igmana, a Jovanu rekoše da su mu oca ubili Ćetnici. Dete čim je prvi put ugledalo VRS poče da im se sveti i srpske vojnike gađa kamenjem. Jedan od komšija koji ga prepozna, reče mu „Nemoj sine Jovane” a on odgovori ljutito „Nisam ja Jovan, ja sam Zijad.” To su mu ime dali tatini „saborci” kad su ga konačno osunetili. Podseća ovo uveliko na danak u krvi. A pitanje, šta se to promenilo od vremena turskih, samo se postavlja.
Logor silos imao je i crne udovice, žene obučene za sve vrste mučenja. Sabina Sirar bi logorašima svakog jutra postavljala jedno te isto pitanje „Ko bi mene od vas j…”, odgovoriti se moralo a nakon bilo kakvog odgovora sledele bi teške batine. O zločinima Nade Tomanić ne treba puno pisati, dovoljno je reći da je pobegla za Ameriku i da je po poternici FBI-a uhapšena prošle godine. Ali zato ovde svakako treba pomenuti pevačku „ikonu” kojoj Srbi i danas kliču na koncertima. Radi se o Hanki Paldum koja je muslimanskim borcima na Igmanu redovno pevala sevdalinke. I ne samo to, ponosno je nosila uniformu i zelenu beretku tzv. ABiH i bila čest „gost” logora Silos a na fotografiji označena je crvenom strelicom.
U leto ’92. godine u selu Ledići kod Trnova muslimani čine neviđen masakr nad srpskim stanovništvom.
Inače, ovo je selo u kom je nastao poznati snimak „Škorpiona” i streljanje 6 muslimana kao odmazda baš zbog ovog zločina godinu dana ranije. Ovaj snimak je kasnije medijska propaganda iskoristila kao jedini snimak gёnocida u Srёbrenici iako je Trnovo od Srёbrenice udaljeno 160 km. I, sve osobe sa ovog snimka leže svoje kazne za razliku od svih mučitelja iz logora Silos koji su osuđeni na ukupnu kaznu od 60 godina zatvora a branili su se sa slobode. U Ledićima je ubijeno i zadnje pile srpsko, ali pretekao je jedan trinaestogodišnji dečak koji je ranjen završio u rukama dr Mustafe Pintola u bolnici na Igmanu. Mustafa je lečio dečaka dok po njega nisu došli koljači kako bi se rešili svedoka. Mustafa tad zove svoju majku Dervišu koja dečaka vodi u njihovo selo Lukavac na Bjelašnici. Derviša je sve do smrti 2021. godine prepričavala kako je štitila ovo dete dok su kroz selo prolazile razne vojne jedinice a mnogi „dušebrižnici” joj nudili veliki novac da im ga preda. Dečak, Dragan Vasić je nakon provedenih 6 meseci kod porodice Pintol, razmenjen. Dečaka je rodbina već bila oplakala jer je mislila da je likvidiran. Dr Mustafa Pintol kasnije će završiti u Silosu, kako bi formalno pregledao logoraše.
Zbog pomoći koju im je pružao nakon premlaćivanja on je vremenom postao ikona i jedini svetli zrak nade za Srbe u Silosu. Znao je on i zagalamiti na stražare, ali se zbog svega toga što se dešavalo oko njega našao na vrhu prioriteta tzv. ABiH. Pod sumnjivim okolnostima ubijen je 5. marta 1993. godine na Sarajevskom aerodromu u 29. godini života.
Logor Silos je vremenom izgubio status „koncentracioni”, a zbog koga drugog već zbog samih Srba.
Vinko Lale na suđenjima je svedočio da mu je u posetu u logor dolazila supruga u obilazak kao da je bio u banji na lečenju. Vinko je u Silosu proveo 60 dana i to u povlaštenim prostorijama gde je delio hranu koju su jeli stražari. Danas je on zbog toga nagrađen i postao je predsednik logoraša iz Silosa i potpredsednik logoraša Republike Srpske. Mnogi slični njemu su nagrađeni raznim funkcijama i udobnim kožnim foteljama kako bi umanjili srpske žrtve.
Logor Silos radio je punom parom 2 meseca nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Zatvoren je na isti dan kada i logor Aušvic po’ veka ranije…
Autor: Deki RS
