Čuje se da će slavna crnogorska vlast davati državljanstvo svakome ko uloži više od pola miliona evra na njenom tržištu. Jako lepo. Reč je o zemlji koja je uskratila većinu prava svojim državljanima nastanjenim u Srbiji, a bilo ih je oko čevrt miliona. Država šampionkaevropskih integracija, koja je svešteniku, mom starom kontra-revolucionarnom drugu, čija su dva roditelja i svo petoro dece rođeni na tlu Crne Gore i čija je žena državljanka „lijepe Milove“, uskratila državljanstvo i pripadjuća prava samo zato što je Srbin rođen u Srbiji. Upravo ta slavna, evropska politička tvorevina davaće počasne pasoše. Počast će, za svaki slučaj, imati svoj ekvivalent u novcu.
Sećam se, ima tome više godina, kako je Taksin Šinavatra, nekada davno pred sudom svoje države odbegli tajlandski premijer, dobio crnogorsko državljanstvo. Zajedljivi đetići-Beograđani, koji Đukanovića mrze zato što je uspešan, pošten i mlad, a Duška Markovića zbog duge, crne i kovrdžave kose, tada su se šalili pitajući se u koje je pleme raspoređen brat Taksin. Ipak, da se slični-sličnima raduju i da uspešni pobeđuju, pokazala nam je prošlogodišnja Forbsova lista, prema kojoj je Šinavatra treći čovek pobogatstvu među građanima bivših jugoslovenskih zemalja. Eto, tako prepoznaje svoje građane Crna Gora budućnosti. Uspešni, u svojim sredinama neshvaćeni, čak progonjeni, bogati i slavni. Crna Gora je spremna da se odrekne svog teškog nasleđa. Koga je briga za istoriju. Smisliće kako da varikinom doneprepoznatljivosti izribaju par ličnosti iz dalje istorije. Sve što je na Ćirilici tretiraće kao nerazumljivo. Četvrt miliona građana koji žive u Srbiji će izbrisati. Njih 200.000 koji žive u Crnoj Gori – a nisu pohulili na pravu veru, niti su se sami hteli svezati u lance – će obespraviti. Crkvu od pre 1918. će pretvoriti u kockarnice, kockarnice će pretvoriti u hramove germogenskih raspopa kojima još samo poglavnik nedostaje da postanu crkva kakva žele da budu. Režimu tada preostaje samo da kao klasična manijakalna čedomomorka otme tuđe dete. U ovom slučaju, nekog bogataša kome je – dok je vredno sakupljao novac, neprekidno se saginjući, ispravljajući i odmarajući od lopatanja umorne ruke – ispao pasoš. Sad on traži ispravnu međunarodnu putnu ispravu, a domicilni sudovi traže njega, jadnika… I šta mu ostaje? Da potraži negde svoj dom. Crnoj Gori ne pada napamet da među hiljadama nesrećnih migranata pogledaju imali koga stručnog i vrednog pa da mu daju državljanstvo. Kome to treba?
Novac je najvažniji. To savremena istorija Crne Gore jasno pokazuje. Sutra, kada se pojavi figura možda i viša od uske a visoke linije satonosca, sa dugom bradom i pokrivenom glavom, i kaže kako dolazi iz daleke Arabije, kako su mu brata ubile Američke foke u napadu usred mira u Pakistanu, i kako bi želeo da se skloni u zemlju u koju može da uloži i više od pola miiliona evra, pošto je tata Muhamed ostavio po 180 miliona dolara svakome od njih pedesetoro. Zvaničnoj Podgorici ostaje samo da se saglasi. Laden – Ladin koga je briga. Bili su bogati i prijatelji američkih predsednika, šta onda fali… Samo, istina, niko im nije davao američko državljanstvo, ali Crna Gora je mala i ne može se takmičiti sa velikom Amerikom.
Kako se crnogorska vlast odnosi prema svojim velikanima, koji ne žele da ulože ili možda nemaju pola miliona? Videli smo koliko je energije utrošeno na rasrbljavanje Budve. Čas ne valja obeležavanje istorijskih datuma, čas nisu ispravni nazivi ulica, smeta i tabla koju nisu srušili ni fašisti tokom Drugog svetskog rata. Boli i činjenica da je hiljadu Bokelja tokom Prvog svetskog rata dobrovoljno ratovalo u Srpskoj vojsci… Bode oči i Matija Bećković. Kakve veze ima što ovaj najveći živi srpski i crnogorski pesnik misli da su Crnogorci Srbi? Crna Gora je navodno šampion evropskih integracija. Ušla je u NATO, što makar formalno, znači da ima demokratski ustav. Matija Bećković ne samo da nije prekršio neki zakon, već je uglednik koji je dobio veliki broj književinih nagrada među njima i najviše koje se dodeljuju u Crnoj Gori. Vlast i njeni medijski sateliti pretvorili su Bećkovićev dolazak u biti ili ne biti crnogorske državnosti. Očekivao sam reakciju specijalnih jedinica policije. Sličnih akciji šiptarske policije na Kosovu protiv Marka Đurića. Računao sam na Đukanovićevu inteligenciju, pošto čak ni njemu ne trebaju ubijeni pesnici. To, uostalom, ne liči čak ni na Norijegu. U srednje lošem slučaju očekivao sam reakciju dela publike – upad partijske pešadije, krezubog i odrpanog ološa koji sve više čini većinu onih koji sa naopako okrenutum državnim zastavama do gubitka kontrole nad fiziologijom urlaju: „Milo ! Milo !“ ili u ređim slučajevima „Duško ! Duško !“. Srećom ništa ni od toga. Ostala je samo jedna nesrećna žena, koja se spetljala pokušavajući da čuje svog omiljenog folk pevača Sekulu Drljevića Sekanu preko zvučnika za nju isuvše modernog mobilnog telefona (možda sastavljenog baš u dalekoj i negostoljubivojpostojbini brata Šinavatre). Tu je bio i zabrinuti građanin koji se pobojao da je dugotrajna državna kampanja mržnje možda mogla da inspiriše napad bombom ili makar suzavcem. Mili zvuci Milovog Sekane su sprečeni.
Da je Crna Gora ozbiljna država pokazuje i činjenicia da je policija privela onoga ko je sprečio prekid pesničke večeri. Ali, bolje i to nego da je usred Budve mlatila pesnika.
Čedomir Antić
intermagazin.rs/ Napredni klub
