Ostrvo Krf postalo je poznato utočište srpske vojske u Prvom svetskom ratu kada je izmučena vojska pod pritiskom Nemačke i Bugarske morala da napusti domovinu i skloni se na ovo grčko ostrvo.
O prijateljskom odnosu i dočeku lokalnih meštana prema srpskoj vojsci zna se mnogo. Poznato je da su se u to vreme mnogi srpski vojnici ženili meštankama. Vlasnik hotela “Bela Venecija” na Krfu, u kome je bila smeštena srpska vlada udao je sve tri svoje ćerke za Srbe.
Među onima koji su svoju ljubav pronašli na Krfu bio je i budući ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije, Aleksandar Cincar Marković koji se zagledao u Krfljanku Idaliju. Ipak, nisu sve ljubavi bile srećne. Upravo jedna takva romansa – velika, a fatalna, opevana je divnoj grčakoj pesmi “Ne ljuti se na mene, oko moje“ (“Mi Mou Thimonis Matia Mou”).
U tim vremenima stradanja i nesreće rodila se ljubav između Grkinje i jednog srpskog vojnika. Njihova osećanja bila su jaka, ali njegova dužnost prema otadžbini bila je jača i ona ga je odvojila od voljene žene. On je napušta i kreće na Solunski front svestan da se možda nikada neće vratiti. U jednom pismu vojnik svojoj devojci piše da će joj se sigurno vratiti. Čak i ako pogine, doći će u obliku ptice, a ona neka otvori prozor da joj samo poželi laku noć.
Devojka je reč svog voljenog preradila i pretočila u stihove. Od tada su je pevali mnogi, a jednu od najemotivnijih verzija izveo je grčki pevač Jorgos Dalaras. Pesma je danas simbol neraskidivih veza koje postoje između Krfljana i Srba, a uzeta je i kao himna grčko-srpskog prijateljstva.
“Ne ljuti se na mene, oko moje”
Ne ljuti se na mene, oko moje
Ne ljuti se na mene, oko moje
što u tuđinu odlazim,
ptica ću postati ponovo ću tebi doći.
Otvori prozor plavi bosiljku moji
slatkim osmehom poželi mi laku noć.
Ne ljuti se na mene, oko moje
što ću te sada napustiti
i dođi na kratko, da te vidim
da se od tebe oprostim.
Otvori prozorplavi bosiljku moji
slatkim osmehom poželi mi laku noć.
