Porazna demografija i sve manji broj dece, obrazovni sistem koji nije usklađen sa tržištem rada, ali i materijalni položaj nastavnika i urušavanje njihovog ugleda u društvu doveli su do izrazito malog i sve manjeg interesovanja za fakultete koji obrazuju nastavnike i profesore
Pre tačno deset godina govor profesorke Filološkog fakulteta u Beogradu Rajne Dragićević o važnosti profesorske profesije i njene uloge u očuvanju i negovanju nekih poljuljanih vrednosti i vraćanju dostojanstva u urušeni prosvetni sistem odjeknuo je glasno u javnosti. Glasnije nego što bi se danas moglo zamisliti, iako su kanali komunikacije (barem one internetske, digitalne) od tada u velikoj meri uznapredovali. Ona se obraćala ondašnjoj generaciji apsolvenata, budućih profesora u školama koji će predavati „glavni predmet, prvi u rubrici u dnevniku“ i koji će sa učenicima provoditi više vremena od svih ostalih profesora. „Vaš uticaj na učenike biće najvažniji. Budite svesni te odgovornosti. Kao profesori srpskog jezika, vi ste čuvari našeg jezika i kulture“, obratila im se i podsetila ih da se za razliku od nekih trenutno popularnih profesija, profesorom, lekarom ili sudijom niko ne može samoprozvati. Iznela je i niz nepobitnih argumenata o lepoti i odgovornosti profesorskog poziva, ali i dragocenih praktičnih saveta za studente kad iz fakultetskog amfiteatra stupe u učionice i kada se suoče s niskim platama, nedovoljnim uvažavanjem profesorske profesije, prilično nezainteresovanim učenicima, roditeljima koji su uvek na strani svoje dece (čak i ako je to na njihovu štetu), različitim pritiscima i omalovažavanjem…
Deset godina kasnije, govor profesorke Dragičević ostao je kao labudova pesma o nekada uglednoj profesiji i poslednjim trenucima pred njegovo konačno degradiranje. Deset godina kasnije, rezultati završnog ispita u osnovnim školama pokazali su da je prosek osvojenih bodova na testu iz srpskog jezika, odnosno maternjeg jezika i književnosti, najlošiji otkako se u Srbiji na ovaj način polaže mala matura i stiču bodovi za upis u srednju školu. Deset godina kasnije, na filološke fakultete univerziteta u Srbiji, na katedre na kojima se školuju budući nastavnici i profesori srpskog jezika i književnosti u osnovnim i srednjim školama, upisao se rekordno mali broj brucoša. Prema zvaničnim podacima Univerziteta u Beogradu, na studijski program Srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu upisalo se 34 studenta od 100 planiranih mesta.
Slična je situacija i na drugim profesorskim smerovima za koje je zabrinjavujuće mali broj studenata pokazao interesovanje. Reprezentativan primer je Fizički fakultet u Beogradu, sa smerom Opšta fizika, za koji se ovog leta prijavio samo jedan brucoš, na 25 predviđenih mesta. I na drugim fakultetima ostalo je brojnih nepopunjenih mesta, i to onih „budžetskih“. Porazna demografija i sve manji broj dece, obrazovni sistem koji nije usklađen sa tržištem rada, ali i materijalni položaj nastavnika i urušavanje njihovog ugleda u društvu doveli su do izrazito malog i sve manjeg interesovanja za fakultete koji obrazuju nastavnike i profesore. I iz godine u godinu se ovaj negativni trend nastavlja.
Negde još do pre desetak godina, studij srpskog jezika i književnosti na univerzitetima u Srbiji upisivali su malobrojni mladi ljudi, malobrojni u odnosu na sve one koji su bili zainteresovani, koji su ulagali ozbiljan trud u pripreme za prijemne ispite i polagali ozbiljne nade u budućnost sa ovom profesijom. Danas se upisuju doslovno malobrojni mladi ljudi.
Među njima teško da ima onih koji pamte da su nastavnici uživali i izvesni ugled u lokalnoj zajednici. Teško da je među njima onih koji su učiteljicama nekad odneli buket cveća, jer je ekstremna politička korektnost već uzela maha kad su počeli da stasavaju. Teško da su se pred direktorom škole zaustavljali sa strahopoštovanjem, ono bi danas ugrožavalo njihove slobode i sputavalo individualnost. Možda i jesu i možda su izazovi savremenog čoveka zaista takvi da je on primoran na kompromise i prilagođavanja „tržištu“. Možda je ova vrsta formalnog obrazovanja, sa svim dokumentovanim manjkavostima, danas teže „primenjiva“ i nekonkurentna, ali, kako reče profesorka svojim budućim kolegama po katedri – „Vi ste čuvari dostojanstva svoje profesije. Zvanje profesora stiče se sa puno truda, ali još više muke treba uložiti u znanje kako nositi tu važnu titulu.“ Oni kojima „tržište“, „potrošači“, „korisnici“ i ostali dehumanizovani subjekti određuju izbor profesionalnog, a u ovom slučaju i životnog poziva, nisu ni kadri da tu titulu nose. Možda se bez njih ova struka i pročisti i povrati izgubljeno dostojanstvo.
Piše: Olivera Radović
