Parafraziraću sasvim tačnu konstataciju Vitomila Zupana od pre više od pola veka: odgovornost je čarobna reč; kod nas niko ne želi da ima posla s njom. Zamisao da se na odsustvu svake ljudske i društvene odgovornosti gradi država jednaka je verovanju da možete napraviti soliter od peska, učiniti da laž postane istina, nahraniti gladne jednom korom hleba, ili noć pretvoriti u dan. Ukratko, jasno je da bez čvrste društvene supstance ne može biti sazidana funkcionalna država.
Više puta sam rekla da osnovni zadatak u procesu popravljanja države jeste vraćanje osećanja stida u naše društvo, jer stid je osnova za razvijanje individualne odgovornosti za bilo kakvu svinjariju koju učiniš za državu, u ime države, prema građanima, ili u ime njih.
Imajući u vidu da se naprednjačka vlast zasniva na kreiranju haosa i neprekidnih trusnih poremećaja u svakoj klici koja može izroditi čvrstu zajednicu, potpuno je logična njihova tendencija da se kroz medije, javne ustanove i politiku promovišu blud, nekultura, korupcija, nepoštovanje, odvratan rečnik, nasilje – jednom rečju, brisanje stida.
Šta želim reći ovim tragičnim opisom stanja u kom se nalazimo?
Osnovna poruka protesta Srbija protiv nasilja, srž svih zahteva koji su ispostavljeni vlastima, ubada u sam centar naših problema – traži se odgovornost! Nisam rekla bilo šta novo, ali možda je zgodno svesti stvari na njihovu suštinu. Napipali smo, i građani i opozicioni političari, šta jeste kancer sa metastazama koji nas jede, razara i poništava.
Sve ovo su razlozi zbog kojih protesti ne smeju stati. Ili se lečimo ili nestajemo. Beskompromisna borba je jedini put i naš društveni usud. Poruka i za građane i za opoziciju uključenu u organizaciju protesta je takođe jasna – borba se mora pojačati. Verujem da su mnogi spremni za radikalizaciju, za ulivanje veće snage i volje, za upornost i noći pod otvorenim nebom. Znam mnoge koji to definitivno jesu.
Veliko je pitanje da li se stid može uliti nekome ko takve osećaje nema. Za političku elitu utopljenu u dosad neviđenu dekadenciju, bez granica i srama, odgovor je jasan, tj. izlečenja nema. Ima i onih zabludelih, žrtava režima koji su na sebe preuzeli ulogu krivca i saučesnika, koji su dugo vremena lagali sebe.
Za njih će doći dan prosvetljenja, platiće cenu sopstvene samoobmane kroz najveći osećaj stida. Za nas ostale, one koji su više od deset godina živeli otvorenih očiju, potrebna je vera u nešto van sopstvenog ja, buđenje iz letargije i cinizma. Eto, to nas čeka na jesen – borba za te čarobne reči: stid i odgovornost.
autor:Biljana Stojković, kopredsednica stranke Zajedno
Uvjek moze i još gore. Vučić i SNS su jedna katastrofa po Drzavi i Narod , ali i od njih ima i gorih. Svi oni koji KiM ne vide u sastavu Srbije, i koji dogadjaje u Srebrenici definišu kao genocid, još su gori od sadašnje vlasti, a to je koalicija “zajedno “ !! Još pametiju o pojmu o kojem pojma nemaju , “ odgovornost” !
Oni zele da nešto ušićare, tako što se ugradjiju u proteste koji im ne pripadaju.
Neka na slijefećim izborima , odgovorno,
jasno , konkretno i glasno kazu kakav im je stav o KiM i Srebrenici, pa da vidimo hoće li proći cenzus ……