Vest o tome da dvema nastavnicama u Beloj Crkvi nisu produženi ugovori u školama gde su privremeno bile zaposlene jer nisu pristale da pored pedagoškog posla obavljaju i stranački – u vidu pisanja komentara na sajtovima medijskih kuća i odlaska na skupove podrške režimu – mora se čitati zajedno sa najavom da će zaposlenima u takozvanom javnom sektoru (a vidimo da on nije javni nego je isključivo stranački) plate biti povećane za 8 do 15 odsto.
Čak je i rektorki jasno da je Srbija duboko podeljeno društvo – tako će to ona reći, a povodom blokade rektorata: „Bilo kakva politizacija ove teme [pod „temom“ se misli na lažnog doktora Sinišu Malog, koji je usput i ministar finansija, pa u toj ulozi i najavljuje povećanje plata u javnom sektoru – prim. D.I.], ovog razgovora koji se vodi između nas, nije dobra zato što smo mi već jedno vrlo podeljeno društvo i nema potrebe da se pravi još veći jaz“.
Pažljiviji čitalac primetiće da u izjavi rektorke nema subjekata, u smislu vršilaca radnje. Ona jednostavno kaže da je Srbija već vrlo podeljeno društvo te da nema razloga da se još produbljuje jaz. Ko je, pak, podelio društvo, rektorka se pravi da ne zna. A znamo da zna, samo što se pravi luda, kao što ludima pravi i adresate svoje poruke, kada govori o politizaciji kao razlogu za podele u društvu. Nema ni „p“ od „politizacije“ u sadašnjim podelama u Srbiji. Kamo lepe sreće da ima.
Umesto politizacije imamo nepatvoreni klijentelizam. A podela prati liniju klijentelističke mreže: žitelji Srbije dele se na klijente režima i one koji to nisu. Među najbrojnije klijente režima spadaju zaposleni u javnom sektoru. Rektorka je jedna od njih. Njoj, i drugima u javnom sektoru, kradljivac doktorata obećao je povećanje plata. To što privreda Srbije verovatno nije u stanju da to povećanje izdrži ne brine klijente, pa tako ni samu rektorku, kao što je ne brine ni dokazani plagijat Malog.
Objasnimo rektorki, iako ona već sve zna – tražiti da se poništi prepisani doktorat nije politički zahtev. To je stvar propisa i zakona, koji se imaju poštovati bez obzira na politička uverenja. Pored propisa i zakona to je stvar i akademske časti. Sa pominjanjem časti već se približavamo i politizaciji: promišljena obrazovna politika ne bi gazila čast struke o kojoj bi ona morala da se stara. Ali, da ne produbljujemo jaz, vratimo se na poštovanje zakona, mimo svake politike.
Kada rektorka kaže da je Srbija podeljena, ona svakako ne želi da kaže da se Srbija deli oko pitanja da li treba ili ne treba poštovati zakon. Iako tekući režim ostavlja ogroman prostor da se i o tome raspravlja. Vidimo da nije tačno ni da se Srbija – kako to sugeriše rektorka – politički deli, jer pitanje lažnog doktorata ne može biti političko pitanje. Rektorka je morala da kaže da se Srbija deli po tome odakle i za koji rad stiže novac njenim žiteljima.
Nastavnice iz Bele Crkve su rekle ono što svi odavno znamo, pa tako i rektorka. Rad u javnom sektoru jeste posao sa dvostrukim teretom za zaposlene. Oni moraju ispuniti obaveze zbog kojih zvanično dolaze na posao (ako ih uopšte imaju). Pored toga, moraju ispuniti i (neizbežne) stranačke obaveze koje nisu formalizovane, ali se podrazumevaju kao da jesu. Režim je izgradio parazitski aparat koji – recimo to tako patetično – pije krv žiteljima Srbije. Državni resursi iz javnog sektora, namenjeni za staranje o opštem dobru, troše se u partijske svrhe.
Zašto rektorka prećutkuje ovu podelu? Zato što u njoj i sama učestvuje produbljujući jaz tako što ga predstavlja kao politiku ili kao stvar struke. Videli smo, podela nije ni stvar politike ni stvar struke – nego nastaje masivnom zloupotrebom državnog aparata. Razumljivo je što se rektorka stidi da o tome otvoreno govori. Nije ona u tome sama. Zajedno sa njom u mrežu su upleteni i svi ostali zaposleni na Univerzitetu. Pitanje za sve njih je jednostavno: imaju li snage da izađu iz klijentelističkog zagrljaja sa Sinišom Malim?