Nišlija brine o 800 pasa

4
1830

Na niškim ulicama, prema procenama, ima 2.000 pasa lutalica. Među njima i veliki broj odbačenih vlasničkih pasa. Kako žive neki od njih i ko se o njima brine? Reporterka DW je obišla jedan azil koji živi na entuzijazmu.

Saša Pešić ima vrlo neobičan posao – svakog dana brine o 800 pasa, koliko se trenutno nalazi u njegovom privatnom i privremenom azilu. To je, kaže, trebalo da bude privremeno rešenje za ogroman broj pasa koje je sklonio sa ulice i spasao ih sigurne smrti zbog bolesti, saobraćaja ili nebrige.

„Nisam mogao ni da pretpostavim da ću se baviti ovim“, priča Saša za DW. „Te 2008. bilo je mnogo pasa na ulicama, svašta se dešavalo sa njima, a ja sam često nosio hranu da mogu da ih nahranim kada ih sretnem. Prvo sam počeo da sklanjam tek rođene štence iz raznog žbunja i sa deponija po gradu, pa da im pravim kućicu, pa malo po malo ulazio sam u celu priču sa brigom o psima.“

Tokom protekle decenije sa ulice je sklonio ukupno 1.200 pasa, od kojih je 400 uspešno udomio. Kaže da je najponosniji na situaciju sa jednim zlatnim retriverom kojeg je uspeo da spasi sa lanca iz jednog dvorišta – krvavog, iznemoglog i bolesnog.

„Kada su me zvali da odem po njega, on je bukvalno umirao u mukama, bio sam šokiran jer su ga živog jeli crvi. Dugo lečenje i danonoćna pažnja podigli su ga na noge, i on je bio kod mene u azilu skoro godinu dana. Tu priču je čula jedna udomiteljka iz Belgije i ispričala je prijatelju, starijem čoveku koji je patio za svojim zlatnim retriverom koji je uginuo sa 14 godina“, priča Saša.

Da Vas podsetimo:  ЕPS pokrivа prеtplаtu RTS, gubi miliјаrdе, povlаsticе i zаrаdа Vučićеvom kumu

„On mi se odmah javio preko Fejsbuka i rekao da želi da ga udomi, da ima dobre uslove, da je vlasnik fabrike za preradu ribe. Poslao je novac za sterilizaciju i za transport. Tako sada Leo jede najskuplju ribu i živi veoma dobro. Eto, to mi daje snagu da ovo i dalje radim.“

Život od donacija

Sašin azil u potpunosti funkcioniše od donacija iz inostranstva i situacija nije sjajna. Iako svih 800 pasa u azilu dobiju ime, sa njima rade brojni volonteri koji im pomažu u socijalizaciji. Osim ljubavi, pažnje i prostora, hrana je najskuplja stavka jer 400 grama po psu najjeftinijih granula dnevno – dovede do računice od 300 evra na dan.

„Potrebno je da se psi hrane granulama, a za granule mi je potrebno 10.000 evra mesečno. Nisam u situaciji da ih hranim samo granulama jer nemam dovoljno donacija, zato iz pekara kupujem staro pecivo, a preko zime uzimam i meso iz mesare, pa im kuvamo. Tako sada funkcionišemo. Nekad je i to problem“, objašnjava on.

U svakom trenutku se više od 2.000 pasa lutalica nalazi na niškim ulicama, prema procenama nadležnih institucija. Gradski većnik za komunalne delatnosti Igor Vojinović kaže da se Grad trudi da utiče na smanjenje tog broja.

Međutim, kapacitet postojećeg prihvatilišta je tek osamdesetak pasa u trideset boksova. Dodatni problem je što se ovo prihvatilište nalazi na gradskoj deponiji i još uvek nije nađeno dugoročno rešenje.

Milioni odštete zbog ujeda pasa

„Nažalost, ovo je problem koji se godinama povlači, i zaista smatram da deponija nije dobro mesto za pse, a to je trenutno iznuđeno rešenje. Ne kažem ja da su uslovi gore loši, uslovi su u skladu sa zakonom. Problem je kapacitet prihvatilišta, jer azil još uvek nemamo. Uporno radimo da pronađemo odgovarajuće zemljište od najmanje 1,5 do 2 hektara za kvalitetan azil sa dovoljnim kapacitetom“, kaže Vojinović.

Da Vas podsetimo:  Ovo su glavni krivci za SNEŽNU KATASTROFU U SRBIJI

On objašnjava da su od nekoliko lokacija za koje su bili zainteresovani nailazili na različite probleme koji bi tehnički onemogućili trajno rešenje.

„Ili postoji veliki otpor građana zbog moguće buke iz azila koja je od 80 do 120 decibela, ili je to zemljište u restituciji, ili ne može da bude u vlasništvu grada kao u slučaju kada smo pregovarali sa Kazneno-popravnim zavodom gde smo u proces tretmana želeli da uključimo i ljude na odsluženju kazne. U daljim pregovorima smo saznali da to zemljište ne može da bude ustupljeno gradu ili dato na korišćenje jer je u vlasništvu Ministarstva pravde“, objašnjava on.

Igor Vojinović kaže da bi dugoročno rešenje problema bilo od velikog značaja za grad, imajući u vidu na novac koji Grad mora da isplati kao naknadu štete u slučaju da nekog ujede ulični pas. Prema podacima Pravobranilaštva, u 2016. godini iz gradske kase isplaćeno je više od 48 miliona dinara, a u 2017. skoro 80 miliona dinara na ime štete zbog ujeda pasa i sudskih troškova.

S druge strane, za izgradnju kvalitetnog objekta za azil potrebno oko 100 miliona dinara, a za njegovo godišnje održavanje oko 50 miliona dinara.

Problem može da se reši za šest meseci?

U savetovanje oko rada postojećeg prihvatilišta za pse su, kako kaže gradski većnik, po prvi put uključene i organizacije poput Društva za zaštitu životinja, pa su uslovi sada znatno bolji. Bolji su, to kaže i Ana Mitović iz Društva za zaštitu životinja, i dodaje da se problem pasa lutalica ne sprečava prihvatanjem ogromnog broja pasa koji se nalaze na ulicama, već sterilizacijom i čipovanjem i savesnim vlasništvom.

„Po Zakonu o dobrobiti životinja, vlasnik psa je dužan da spreči neželjeno potomstvo, dužan je da čipuje i steriliše psa ako ne želi potomstvo, što lokalnim samoupravama daje mogućnost da reguliše na sledeći način: da besplatno omoguće čipovanje koje je zakonska obaveza, kao i sterilizaciju, i da propišu plaćanje taksi za nesavesne vlasnike“, predlaže Mitović.

Da Vas podsetimo:  Zašto ekološke organizacije zaobilaze Zlatibor?

„Ozbiljne analize u zapadnim zemljama koje imaju mali broj lutalica, mali broj eutanazija i mali broj azila pokazuju da, ukoliko se u jednom regionu za šest meseci steriliše 75 odsto populacije, stopa priraštaja postaje nula“, kaže Ana Mitović. U Srbiji je to, dodaje, univerzalni problem jer nijedna opština nije rešila problem s lutalicama.

Ona smatra da samo stare, agresivne i bolesne životinje treba držati u azilima, dok bi bilo dobro da određeni broj pasa bude slobodan pod uslovom da budu čipovani, vakcinisani, očišćeni od parazita, sterilisani i bezopasni po zdravlje ljudi.

U Sašinom azilu nema pseće kavge

„Imajući u vidu da je vek uličnog psa kratak, taj sistem bi doveo do toga da mi nemamo pse na ulicama, da nemamo ogromne troškove za njihovo zbrinjavanje, ogromne troškove za plaćanje zbog ujeda i pre svega da imamo bezbednu situaciju za ljude. I da to sve rešimo na human način. To sve košta znate šta? Jednu odluku grada“, tvrdi naša sagovornica.

To pokazuje i primer Saše Pešića čiji su svi psi sterilisani, a u njegovom azilu nema svađe, psećih kavgi, niti zaraza. Susret sa ovih 800 pasa umirujuće deluje na ljude, pa iako ima veliki problem sa nabavljanjem hrane za pse, možda i ne čudi što „privremeni“ azil Saše Pešića traje već deset godina.

Jelena Đukić Pejić

dw.com

4 KOMENTARA

  1. Nekad smo bili covecni, danas smo kerecni. Nekad se rec human upotrebljavala kao onaj koji pomaze ljudima. Danas novine pisu kako humani ljudi pomazu zivotinjama. Ocekujem da Bog oduzme sasvim razum ljudima i da ga da zivotinjama. Doduse to se vec dogadja !

    • Pero upravo tako.U ovoj državi se budalaština naziva humanost.Kod normalnih se hvali onaj koji ima osamsto krava ili svinja,a ne pasa .

  2. Nekada je Srbija bila puna farmi za uzgoj stoke,sada je puna pasa lutalica o kojima se više brine nego o narodu.I ovo je jedan od dokaza gde se nalazi Srbija.

    • Да се брине? не брине се! Само се галами. А на то мало животиња смилује се, кад може, понеки грађанин. Остали паметују о овој теми и другим проблемима а и даље праве глупости на туђу, а и своју штету.
      Локална заједница Сашу не помаже, али зато помаже тзв. Друштво за заштиту животиња. Активно је за сликање и паметовање а да помогне грађанима??? ће биће.
      Буде понекад акција некакве симболично помоћи око стерилизације (бесплатно сваке преступне године) па грађанству остаје да плаћа скупе оперативне захвате и вакцинисање и чиповање.
      А не дао Вам Бог да Вам треба нешто копирано да оверите или овлашћење, ту су НОТАРИ (бележници – само чега?) да вас одеру са по неколико хиљада дин. Ту и код „судских“ извршитеља држава помаже. Ако треба и са полицијом. То је уређено…
      И пре ОКУПАЦИЈЕ много шта није ваљало а сада? Волео бих да видим да нешто ваља.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime