Demokratski front je za sada dobrim delom zaokružio svoju jesenju kampanju protesta u Crnoj Gori koja je počela pre oko dva meseca, tačnije 27 septembra. Dvomesečni protesti su imali svoje faze, i čini se da je skupom u Nikšiću okončana jedna njegova deonica.
Prvu fazu su činili svakodnevni protesti u centru Podgorice koji su nesmetano trajali dvadeset dana počevši od 27 septembra. Njih je karakterisala prilično mirna atmosfera, protesti su bili načelno odobreni od strane vlasti. Na njima se svakodnevno okupljalo prosečno oko par hiljada ljudi u amplitudi večernjeg programa (a preko dana je u kontinuitetu tu bilo nekoliko stotina ljudi, koji su i spavali u šatorima), a nekoliko puta i po više hiljada učesnika. U par navrata u ovom periodu održani su i protesti u drugim mestima Crne Gore, ali bez veće organizacije i čini se ambicije i sa manjim brojem učesnika, uglavnom aktivista DF.
Sledeću fazu je činila tzv. „stresna sedmica“, od subote 17 oktobra kada je u zoru policija rasterala protestni kamp i prisutne nasiljem, što je već istog dana uveče izazvalo šetnju više stotina pristalica DF ka centru grada koji je takođe rasteran nasiljem od strane policije. Već sutradan u nedelju 18 oktobra više hiljada pristalica DF (po nekim procenama oko 15000) je održalo skup u centru grada, dajući poruku vlastima o pregovorima, ali i jednoj vrsti ultimatuma ka prelaznoj vladi, uz potonje mirno razilaženje i zakazivanje velikog skupa za sledeću subotu. Vrhunac je nastao u subotu 24 oktobra gde se na mitingu na Trgu republike okupilo između 20-30000 demonstranata, i veliko nasilje koje je potom usledilo od strane specijalaca i policije ispred skupštine u centru grada. Ako je prvih dvadeset dana mirnih protesta u centru davalo podsticaj opoziciji da u kontinuitetu uznemirava vlast, naročito imajući u vidu stalno stacioniranje demonstranata 24 časa ispred zgrada parlamenta i Vlade, što je vladajuću strukturu posebno iritiralo zbog predstojećih poseta stranih zvaničnika, posebno po pitanju NATO pristupanja, to još uvek nisu bili događaji te masovnosti i prvorazrednog značaja za sve građane Crne Gore, kakvi su oni postali u „stresnoj sedmici“ 17-24 oktobra, što je postalo od šireg značaja i za region i imalo odjeka u svetu.
Mislim da je rukovodstvo DF imalo organizacionog smisla i upornosti tokom prve dvadestodnevne faze protesta, potom imalo petlje, ali i odmerenosti i mudrosti u „stresnoj sedmici“. Najazd i odličnu procenu da se potom, nakon delegitimizacije režima u široj javnosti kao brutalnog i nedemokratskog, posle okupljanja kritične mase demonstranata, od kojih verovatno jedan deo je pridobijen u međuvremenu i van tradicionalnih pristalica DF tokom „stresne sedmice“, uradi nakon 24 oktobra jedan manevar i izbegne ponovno okupljanje velike mase demonstranata u Podgorici i kako su mnogi tražili „završi posao“ zapravo u postojećoj izuzetno napetoj situaciji ona dovede do usijanja, sa nesagledivim i neizvesnim posledicama.
Odlučeno je da se „spusti lopta“ sa svoje strane maksimalno u datim okolnostima, a zapravo „raširi igra“ sa serijom tribina-protesta širom zemlje, odgađajući veliki skup u Podgorici, gde su u međuvremenu tokom novembra tamo samo različite nvo, građanske i patriotske organizacije, udruženja organizovali više manjih antivladinih (i antinato) manjih skupova, performansa, a sam DF jedan izuzetno duhovit i masovan od 15 novembra. Stiče se utisak da je to sve zajedno dalo osetne rezultate, jer se izbegla za sada mogućnost novih velikih sučeljavanja i sukoba sa represivnim režimom, dok se ovakvi oblici protesta mogu gotovo nesmetano odvijati, mobilisati za te ideje brojno članstvo i simpatizeri po celoj Crnoj Gori. Takvi skupovi su održavani u Herceg-Novom, Beranama, Baru, Pljevljima, Bijelom-Polju, Danilovgradu i naročito značajan u Nikšiću 28 novembra. U svakom od ovih mesta držani su protestni skupovi u prepunim i najvećim postojećim salama u tim gradovima, a potom bi učesnici prošetali gradom, kombinujući vidove demonstracija – skupove u salama i protestne šetnje.
U samoj Podgorici najvažniji je bio performans opkoljavanja vladinih ustanova od 15 novembra, koji je paralelno sa spektaklom nenasilnog otpora – paljenjem baklji, upaljača i sl, te dronom koji je to snimao, simbolički pokazao efekte suptlinog ali kontinuiranog i dobro organizoavnog, masovnog iskazivanja protesta nasilju i manipulacijama jednog prilično diskreditovanog režima. Paralelno sa tim u Podgorici je nakon 24 oktobra održano niz manjih manifestacija, performansa, šetnji različitih organizatora, koje su najčešće na simboličan način pokazivale nezadovoljstvo sa autoritarnošću režima, i nedemokratskog procesa pokušaja uvlačenja zemlje u NATO, van referenduma i iole demokratske atmosfere i slobode medija koja bi tome trebalo predstojiti, da ne govorimo o fer i slobodnim izborima koji u Crnoj Gori kako tvrdi opozicija, praktično do danas nisu održani, od simboličkog obnavljanja pluralizma još pre četrt veka. Kulminacija i utiska sam, završetak celokupne jedne, nazovimo je novembarske faze protesta pretežno po unutrašnjosti Crne Gore je okončana vikendom 28-29 novembra.
U subotu 28 novembra je u Nikšiću održan veliki skup na otvorenom, dakle po tom pitanju različit od onih prethodnih širom Crne Gore koji su se držali u velikim salama, sa organizovanom šetnjom po gradu nakon toga. Različite su procene prisutnih na ovom mitingu na trgu Šaka Petrovića, ali je jasno da ih je bilo više hiljada, uglavnom se od organizatora spominje cifra od sedam hiljada (izveštači ruskog portala Nevsfront su naveli čak 12 000), što je, kao i skupovi u Podgorici od 18-og i posebno 24 oktobra impresivna brojka za crnogorske prilike i populaciju koju imaju ovi gradovi. U nedelju 29 novembra u Podgorici su antinato nvo organizovali, kao i nekoliko navrata i sličnih prilika ranije, skup i šetnju, performans, sa više stotina učesnika, a oni najavljuju daljnje slične aktivnosti.
Najvažnije saznanje, stiče se utisak sa mitinga u Nikšiću, je u govoru Andrije Mandića da će se odgoditi za nekoliko dana saopštenje održavanja planiranog velikog mitinga DF u Podgorici, da bi se videlo šta će uraditi ostala opozicija crnogrska u odnosu na režim, po pitanju izdejstvovanja prelazne vlade. Izgleda da je ovo mudar potez, da DF ponovo uhvati priključak u obliku svog sučeljavanja sa režimom sa delovanjem ostale opozicije, mada je jasno da će frontovci i nadalje biti najofanzivniji u tom pravcu. SNP je vrlo blizak DF, dok Demos pokušava, zajedno sa URA, Becićevim demokratama da izdejstvuje prelaznu vladu i «pravo na fer i poštene izbore». Zapravo Becićeve demokrate i URA ne insistiraju toliko na prelaznoj vladi, koliko na uslovima za izbore.
Razlike koje postoje u vladajućoj koaliciji takođe pokušava da iskoristi ovaj deo opozicije. Čini se da DF zbog krajnjeg zaoštravanja situacije između sebe i režima, oličene sa jedne strane u batinanju demonstranata 17-24 oktobra i potom podizanju iskonstruisanih krivičnih prijava protiv čelnih ljudi sve tri najvažnije članice DF, a sa druge strane već datih javnih izjava lidera frontovaca nakon 24 oktobra da neće kontaktirati režim, uključujući i Krivokapića – na ovaj način pokušava makar indirektno preko ostatka opozicije da se priključi nekom obliku pregovora i kompromisu, koji zapravo po svojim uslovima predstavljao bi u najvećem pobedu DF i cele opozicije. Ukoliko izostane uspeh u tom pravcu krivica režima biće još istaknutija, i za pretpostaviti je da će se makar SNP u nekom obliku priključiti DF za dalje demonstracije, a da će posebno Demos, a u manjoj meri i URA, Demokrate biti prinuđeni da radikalizuju svoj odnos prema režimu.
Što se tiče pitanja NATO ukoliko se i pošalje iz Brisela pozivnica Crnoj Gori, predstoji tek velika borba na unutrašnjem planu da se to i realizuje, uključujući i potencijalno referendum, ali i stvarni odnos snaga i raspoloženje u narodu, koje se proteklih dva meseca svakako menja na štetu režima, ali i pro-nato lobija. Izjave zvaničnika iz Brisela, da iako pošalju pozivnicu Crnoj Gori za ulazak u alijansu, da može da prođe i godinu i po dana za njen eventualni ulazak ili ne, ukazuju da je to proces koji se ne okončava dobijanjem pozivnice iz Brisela.
Ključna pitanja ostaju, rasplet je neizvestan, ali je jasno da je već sada veliki gubitnik u svemu ovome nakon protekla dva meseca protesta režim, a u međunarodnoj ravni Vašington i pronato lobi pošto čak i da istraju na uvlačenje Crne Gore u alijansu van referenduma građana i sa odlukom krnjeg parlamenta da će to biti odluka sklona svakom daljnjem osporavanju njenog legitimiteta i nastavak unutarcrnogorskih podela. Izvesnije je da ako i usledi pozivnica, da će u sledećem periodu se rasplamsati borba ne samo oko vlasti već i po ovom pitanju, koje neće biti skinuto sa dnevnog reda nikakvom odlukom parlamenta i posebno vlade u odlasku. Milić i SNP su ponovo izjavili da su protiv NATO, a to je svakako i čitav DF, sa izuzetkom PzP koji se takođe protivi uključenje zemlje u alijansu, van demokratski sprovedene javne debate i referenduma koji bi usledio.
Zapravo jasan stav po tom pitanju za šta bi se oni založili u slučaju raspisivanja referenduma, koju bi opciju podržali, i da li bi i jednu podržali u tom slučaju eksplicitno, nije jasan do kraja ni kod Becićevih demokrata, URA, a u izvesnoj ravni ni od PzP, pa čak ni kod Demosa, iako se čini da bi Demos u tom slučaju bio protiv ulaska u alijansu i to na neki način naznačio javno. Međutim, kako je jasno da u crnogorskom društvu odnos prema NATO ne prate slepo birači stranaka, zapravo onih stranaka koje se zalažu za ulazak u alijansu, to je onda jasno da ni oficijelni stavovi u tom pravcu ne bi previše značili u mobilisanju javnosti u slučaju referenduma. Sa druge strane jasno zalaganje Nove Srpske demokratije, Demokratske narodne partije, SNP kao i još nekoliko manjih stranaka i pokreta (manje članice DF, potom Narodna stranka, Srpska lista, Demokratska srpska stranka, SRS i druge) direktno protiv ulaska u NATO ne samo da u isto vreme označava da će ih u tom pravcu pratiti celokupno njihovo članstvo i biračko telo, već i da će dobar deo građana dotle stranački neopredeljenih, ili čak iz nekih drugih partija, ih podržati i potencijalno im prići.
Takođe čini se da je sam Đukanović tokom protekla dva meseca, kao politička figura ovim dodatno istrošen i da je njegovo daljnje bavljenje uspešno politikom nakon događaja ove jeseni vrlo upitno. U postđukanovićevksoj eri, a koja zbog njegove političke istrošenosti već polako počinje, a svakako se nagoveštava kao izvesna, pronato i proglobalističke snage u Crnoj Gori, posebno one apriorno antisrpske, teško će naći novog harizmatičnog lidera koji bi ih uspešno vodio onim putem, koji samo iz dnevne perspektive blokiranih prorežimskih medija ne izgleda ono što on u stvarnosti i jeste, za većinu crnogorskih građana, a posebno za njenu časnu istoriju – velika stranputica i diskontinuitet, sa koje se još uvek uspešno može izaći na pravi put. A njega trasira upravo ne toliko same stranačke strukture Demokratskog fronta, pa u manjoj meri i ostale opozicije, koji su se u protekla dva meseca pokazali ne samo da su na nivou partijskog, nego i istorijskog izazova, – već široke mase godinama obespravljenog, materijalno pokradenog i politički obmanjivanog i međusobno od strane režima i kontrolisanih medija zavađanog naroda u Crnoj Gori koji se u stvarnosti i često bez stranačkog znamenja, u oktobru i novembru uključivao u masovne demonstracije u Podgorici i sada Nikšiću, bez straha od suzavca i batinjanja, medijskog blaćenja pa i sudsko-prekršajnog gonjenja.
Dr Dragan Petrović
