Pomolilo se sunce u Beogradu. A bilo hladno sačuvaj Bože, što bi rekao Patrijarh Pavle: „Bože me `prosti, kao da će Božić, a ne Vaskrs“. I eto mene, bakice sa štapom, po zubatom suncu, u šetnji do Univerzitetske biblioteke. Tamo sam „PČ“. Ne znam šta to znači. Valjda „Počasni član“. Doktor sam nauka, pa mi to dali. A možda to važi i za ove sa osnovnom školom i kupljenom diplomom? Ne znam, ali mi to ništa i ne znači. A kad sam već u biblioteci, morala bih i do Arhiva Srbije. Tu je iza ćoška…
Treba mi neki šematizam… `Al`, bre, ` ladno. I ja ti sednem u moj omiljeni kafe pored Arhiva da se zgrejem, kad imam šta da čujem. Neki gosti se plaše da bi mogao da izgori Arhiv Srbije… Kako, molim?! Htela, bre, d`umrem! Ovako su pričali:
Taj kafe pored Arhiva, u koji godinama odlazim kad god idem nešto da istražim, hoće sad da uzme, navodno, sekretar fakulteta, mislim Tehnološkog, za svog kuma. Tako nešto…
Kako da uzme!?
Pa onako kako mali Đokica misli da to može.
Navodno je sadašnji vlasnik ovog kafea nešto dužan Tehnološkom fakultetu za zakup prostora, pa hoće da mu otkažu zakup posle dve decenije, a da uzme neko iza koga stoji sekretar Fakulteta. Božeee… Pa normalno da je ostao dužan kad se prvo rekonstruisala ulica 27. marta, a to se oteeeeglooo kao gladna godina, bar se meni tako čini, a posle došla korona, karantin, online nastava… Nema studenata, nema drugih gostiju, a mi stariji od 65 ni kuče da prošetamo. A i nemam kuče…
Uglavnom, sadašnji gazda tog kafea napravi sa Fakultetom dogovor o reprogramiranju duga od ne znam koliko para na 36 meseci. Kad odjednom! Šta? Sekretar Fakulteta, dovodeći u zabludu dekana i Savet fakulteta, pokreće postupak za izdavanje „poslovnog prostora“ koji, tako ovi pričali, i NE pripada fakultetu… Nisam bila sigurna da sam dobro čula, a ne smem da zamolim da ponove, `oće da me oteraju u majčinu… Pa, jeee… Je l` taj dekan toliko glup da ne zna šta je imovina njegovog fakulteta?! Nemoguće! Niko nije baš toliko blesav. A tek ceo Savet fakulteta?! Ja sam mislila da moroni sede u telima koja nešto odlučuju samo u socijalizmu. Na primer, drug poslastičar bude član Programskog saveta nekog pozorišta. Ali, Savet fakulteta…?! Pa, majka mu stara…
Kažem sebi, dobro, neću da slušam. Postala sam kao pokojna baba Lepa iz moje zgrade, koja uvek izađe napolje kad primeti da nekom idu gosti. Sve mora da zna. Pa neću to da radim, to je nepristojno. Bacim se na mobilni i počnem da ćoretam. Ne vidim ništa, a čujeeeem… I što treba i što ne treba. Red gledam, red prisilno slušam.
Ma, ne slušam, čujem. Na oglas da se izdaje prostor u kome toliko uživam u roku od 17 minuta javila se tri ponuđača, jedan odustao, ostalo ih dva. „Deset ljutih gusara“, setih se pesme… „Tri ljuta gusara, a protiv njih ja. Jednog sam zviznuo, ostala su dva“, kaže Ršum. A ta dva pravna lica, koja su konkurisala za ovaj prostor na kome je kafe, povezuje jedan čovek. To je, kažu, kum sekretara fakulteta. (Znam da sam rekla. Moram da ponovim da se zapamti). I još su pričali… Dugo i opširno. Kažu, ceo Beograd priča o tome. Navođene su te firme, pominjan stečaj, čak su se ovi gosti međusobno ubeđivali da te firme nisu ni registrovane u APR. Pa kako?! Možda to nisam dobro razumela. Gde to može da konkurišeš s firmom koja nije ni registrovana, ili je pod stečajem, ili je blokirana?! Može, izgleda. Što bi Dostojevski rekao „Kad Boga nema – sve je dopušteno“. Dobro, to meni kao ispijaču đusa sa sladoledom i kafice, ne bi trebalo ni da bude važno. To je za Tužilaštvo kad proradi. Ali, počneš da drhtiš kad čuješ da su ta ista gospoda, koja bi sad ovo da preuzmu, vlasnici restorana „Vrh Beograda“ u Zvezdarskoj šumi, gde, bre, ništa ne sme da se zida! „I tu majka tvrda srca bila“. Toliko se bespravno zida, da čovek digne ruke od nabrajanja. Ali… Desio se trenutak kad sam skočila kao oparena? Kad je to bilo?
Kad sam čula da ovaj moj omiljeni kafe nikad nije mogao (ni hteo) tu da sprema hranu, jer je u blizini Arhiv Srbije, a mere su takve, i protivpožarne i druge sigurnosne, da nigde okolo ne sme da postoji ništa što bi moglo da ugrozi ovu instituciju kulture, pa ni spremanje klope. Kako sad odjednom može nešto da ugrozi Arhiv? Kažu ovi što pričaju „Pa taj koji ugrozi šumu, koji na silu hoće da uzme prostor, i da poništi sve ulaganje sadašnjeg vlasnika, da poništi i nas kao goste, da poništi sve generacija studenta koji su tu decenijama dolazili, da poništi sve živo što je ikada uživalo u najdivnijem intelektualnom kutku Beograda… Šta njega briga za bilo šta?!“. Pa, jeste. I nas „PČ“ `ladno šalje u „PM“.
E, ali to – ne može!
A, ne, ne ne! Ma, ne bojim se da će tu neko da raspali roštilj i da će varnica da padne na Arhiv. I da će Arhiv da izgori kao hotel „Izvor“ u Aranđelovcu. Ali, kad ti imaš lica bez obraza, treba da znaš da živiš među ljudima sa obrazom. I da sve što ima malo pameti, malo morala i mnogo duše, neće pustiti da se zlo širi tolikom brzinom. Da li pošten čovek to može da zaustavi? Ne! To može Bog. A pošten čovek ume da se obrati Bogu.
Možda se pitamo da li je jedan kafe toliko važan? Pobogu, važno je poštovanje zakona! Ko je taj koji će prevarom, silom, muvanjem da uništava moj Beograd, u kome sam ja šesta generacija Beograđana, a praunuci mog brata deveta?! Nećemo se više cenkati. Sa mnom još i možete. Stara sam naivna škola. Alo, bre, vi nadležni sa tog Fakulteta, hoćete da imate odjek studenta pod prozorom? Da li ste normalni?! Pa sad ćete da imate studente svakog dana tu. O ovome priča ceo Beograd. Kažu ovi što pričaju. A, još svašta kažu, samo… To je, rekoh, za policiju. Pardon, Tužilaštvo.
Stvarno, da pitam vas sa Fakulteta, zar ne vidite šta se u Novom Sadu dešava?! Ništa posebno, rekli biste… Pa ništa posebno za sad. Zar treba da bude posebno? A od Novog Sada do Beograda pola sata. A vest putuje brže. Zar ne čujete „Dosta, bre, više!“. „Dosta, bre…“. Zar ne čujte da odzvanja gradom? Tiho. Za sada…
