Ni riba, ni devojka, već Srpska Napredna Sirena

0
91

Srbija 2022: između „aneksione krize“, 1908. i Dejtonskog sporazuma, 1995.

I Pašić je, s početka prošlog veka, bio između čekića i nakovnja, imao Kosovo nad glavom i u srcu, ali i „svoje Srbe“ u Bosni i Hercegovini, „nezapamćene“ spoljnopolitičke pritiske s istoka i sa zapada, i veliku, i još po srpskim leđima, „aneksionu krizu“.

Pa, da vidimo kako je to on, za razliku od ovoga koji ga je (i njega, i Karađorđa, i Miloša, i sve one potonje do 2012), „istorijski nadgornjao“, to rešavao.

Posle austro-ugarske aneksije Bosne i Hercegovine, 7. oktobra 1908, ministar spoljnih poslova „Ka und Ka monarhije“ Erntal je, u pismu nemačkom kancelaru knezu Bilovu, objasnio da okupacija, a zatim i aneksija BiH „znače uništenje svakog sna o velikosrpskoj državi između Dunava, Save i Adrije“. Rečeni Erntal je, istovremeno, vršio pritisak na svog ruskog kolegu Izvoljskog da ovaj promptno „pritisne“ Beograd da srpska vlada izvršenu aneksiju BiH prizna kao „gotovu činjenicu“, što neodoljivo podseća na rečenicu iz najnovijeg nemačko-francuskog „nonpejpera“, u kome se od današnje Srbije zahteva da, apropo Kosova, „prizna realnost, a ne nezavisnost“. A koji je današnji Vrhovnik srpski samo letimično pogledao i hrabro odbio da uzme u svoje ruke…

Osnovni Pašićev stav, pak, te 1908, bio je: Srbija je dužna, pozivajući se na načelo (samoopredeljenja) narodnosti, da zahteva autonomiju za BiH, a ako se ona ne može dobiti, da onda pitanje aneksije mora ostati otvoreno. Dakle, „status kvo“. Kazimirović u svome delu „Nikola Pašić i njegovo doba“, čak, tvrdi da Baja „nije hteo ni da čuje za to da Srbija prihvati aneksiju za neke kompenzacije, kao naknadu“, za šta se zalagao ministar diplomatije Milovan Milovanović, jer je to smatrao kao „napuštanje terena morala i pravde“.

Bilo kako bilo, u tadašnjoj srpskoj političkoj eliti, raspravljalo se o tome da li je ministar Milovanović omanuo u postavci pregovaračke platforme, time što je, umesto da pođe od maksimuma, krenuo od minimuma, za razliku od Pašića koji je smatrao da bi „kompenzacija“ (za eventualno priznavanje aneksije BiH), ako bi uopšte i dolazila u obzir, mogla biti uzeta u razmatranje samo onda kad sva druga sredstva omanu. S tim da ni tada, takva inicijativa ne bi smela poteći od Srbije, već od drugih, „da se ne bi kompromitovala oslobodilačka uloga Srbije“.

„Aneksiona kriza“, ako bismo je komparirali sa današnjim položajem Srbije, dobar je nauk iz još jednog razloga. Ona je primer prave državničke, državne i nacionalne odgovornosti ondašnjih srpskih političara i vlasti i opozicije – kako u kriznim vremenima po državu i narod, kada, kao u onoj poslovici, kad je „ciča zima“, čak i miš i mačka treba da spavaju zajedno, treba da se ponašaju odgovorni narodni tribuni.

Odmah po proglašenju aneksije, Pašić je, sa princem Đorđem, tada prestolonaslednikom, preko Beča, krenuo za Petrograd, gde je ostao mesec i po dana, jer je procenio da, uprkos tome što on nije bio u najboljim odnosima sa ruskim ministrom spoljnih poslova, samo Rusija može da pomogne Srbima posle proglašenja aneksije BiH.

Bio je to početak široke akcije da se cela Evropa „zainteresuje za bosansko pitanje“. Ministar Milovanović je krenuo na turneju po Zapadnoj Evropi, Stojan Novaković se zaputio u Carigrad; opštenarodnoj državnoj kampanji pridružili su se i brojni ugledni javni delatnici, nezavisno od partijske pripadnosti. Veliki protivnik radikala, ali i Pašića lično, Svetomir Nikolajević imao je, kao istaknuti mason, zadatak da zainteresuje slobodne zidare Evrope za celo pitanje. U Berlin je poslat profesor Beogradskog univerziteta Boža Marković, u Pariz Jovan Cvijić, a perjanica dinastije Obrenovića dr Vladan Đorđević u Nemačku..

Da Vas podsetimo:  Opančar agencija* u ulozi analitičara

Najnovija ovovremena „aneksiona kriza“, za Srbiju je počela, izgleda paradoksalno, upravo onog trenutka, kada je Vrhovnik srpski, prvi put javno, tek u desetoj godini svoje vladavine, smogao kuraži da, pod svodovima sedišta Ujedinjenih nacija, kaže ono što je morao da učini pre nego je, u aprilu 2013, skupa sa Dačićem, sapotpisao Briselski sporazum kompatibilan sa kosovskim, a u dubokoj suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije!

A rekao je da nije prvi put od Drugog svetskog rata, u Ukrajini, agresijom narušen teritorijalni integritet jedne zemlje, već je to bilo 1999, kada je NATO napao jednu suverenu zemlju i to bez odluke Saveta bezbednosti UN.

I pitao – u čemu je razlika između suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine i Srbije, pa je u našem slučaju on grubo narušen, a čemu su mnoge zapadne zemlje dale međunarodno priznanje i legitimitet?

Umesto da je tako, sve prethodne godine, uistinu, i govorio, delao i vladao, Vrhovnik je uzurpirao sve nepripadajuće mu prerogative vlasti, poništio institucije, pravio fikuse od ljudi koji su formalno obnašali najvažnije državne funkcije. Igrao se genija, ulagao, po pravilu na poražene, američke predsedničke kandidate („Zato što sam pametan!“), a jednome (Trampu), čak, sa hoklice, ničim izazvan, uručio i predizborni poklon u vidu besmislenog antisrpskog „Vašingtonskog sporazuma“. Goran V. Đorđević i Isak Davidov, u knjizi „Sporazum iz Vašingtona i pravni poredak“, tvrde da je ovim jednostranim aktom Srbija, u domenu međunarodnih odnosa, prihvatila „prepoznavanje“ ili „priznavanje“ posebnog statusa jednog entiteta (Kosovo), prepuštajući mu kontrolu nad određenom teritorijom, i to ne samo u vojnom, već i u civilnom smislu (kroz priznanje postojanja civilnih organa vlasti), a osobito u vidu prihvatanja kapaciteta delovanja u međunarodnim odnosima!

I dok štampani i elektronski vučićoidi, horski usklikuju „Pakao u najavi! Najveći pritisci na Srbiju od bombardovanja 1999!“, Vrhovnik i dalje ne može da pobegne od strančarenja i političarenja. Kako se približava novembar, za koji je, po jubilarni 20. put, najavio povlačenje sa protivustavnog mesta šefa Srpske napredne stranke, tako se naš predsednik Republike automatski bacio na osnivanje nečega što bi moglo da liči na pokret, stranku, front, platformu i tome slično, a bilo bi isključivo – u funkciji apriori podrške njemu lično i „njegovoj politici“, ma šta ona značila. Pošto će, pre toga, opet on da odluči kome je „Srbija iznad svega“, ko je to dostojan pristojne Srbije, a ko nije; ko, dakle, može, a ko ne može u „Srpski blok“ koji će pokušati da bude ono što nije uspelo SNS-u: ne pola riba, pola devojka, već, izistinska, srpska sirena!

Foto: YouTube Screenshot

Na drugoj strani, Vrhovnik ne može da oprosti Dodiku što se, evo već drugi put od proleća, video sa Putinom; pa, što mu je, na proputovanju kroz BiH, na hacijendu kod Laktaša, svratio hrvatski predsednik Milanović koji se „gadi ubijene srpske dece“; pa ne može da zaboravi Dodiku i patrijarhu Porfiriju, zajedno, što su mu „zabili nož u leđa“ odlaskom na komemoraciju u Jasenovac, a njemu Hrvatska nije dozvolila…

Da Vas podsetimo:  ŠTO POGANI OD LJUDI ČINITE?

Onda to, bespotrebno trošenje energije, na „hendlovanje“ tenziometrom. Prvo, najava da će se Vrhovnik, „u naredna 72 sata obratiti naciji i saopštiti najvažnije odluke koje će bitno odrediti našu državnu politiku, kako i kojim putem da Srbija krene dalje“. No, čekaj, čekaj! Kakva sad odluka „kojim putem će Srbija da krene dalje“. Otkud protokolarnom predsedniku Republike, sa samo osam ceremonijalnih nadležnosti, pravo da on sam odlučuje o tako važnim pitanjima!? Gde je Ustavni sud, gde je Vlada, zašto ćuti Narodna skupština, je li opoziciji maca odgrizla jezik!?

Pa, onda, „da se Vlasi ne dosete“, Vrhovnikova (tehnička) Tajnica usred „eksplozije neviđenih pritisaka na predsednika“, iznađe vremena da istračari ministre koje je, valjda, sama izabrala! Koji, eto – tvrdi ona – zbog pritisaka koje trpi Srbija, „žele da država promeni svoju politiku kako bi pritisci nestali, a da predsednik želi da vodimo samostalnu spoljnu politiku koliko god to teško bilo“.

I, kada bi politički nezainteresovan građanin očekivao da će premijerka, zbog „podrivanja državne politike“ (izdaje?), te ministre izbaciti nogom u zadnjicu iz zdanja u Nemanjinoj, odjedanput eto ministra spoljnog koji, pomirljivo, za dve oktave tiše, i sa desnim migom ka zapadu, objašnjava kako „Srbija ne može da prihvati rezultate referenduma u ukrajinskim regionima, zbog naše principijelne posvećenosti principima i pravilima međunarodnog javnog prava“. Pošto je prethodno namignuo istoku, javno potpisujući, neki beznačajni dokument sa Lavrovim, u inat zapadu, usred Njujorka…

Za to vreme, recimo, Ambasada Ukrajine, bez pardona, uz prećutnu podršku ovdašnjih „nadležnih organa“, po Srbiji denuncira i javno proskribuje srpske političare i javne ličnosti koji imaju razumevanja za referendum u četiri oblasti na jugoistoku Ukrajine o prisajedinju Rusiji.

Američki ambasador, još jedan naš dragi diplomatski gost koji, na dnevnom nivou, krši običaje diplomatskog ponašanja, poručuje našem Vrhovniku, onom istom koji za sebe tvrdi da „može da ga zove i sam Bajden ili Putin, ali na njega ne mogu da utiču“ – da „u ovom trenutku ne treba ništa da potpisuje sa Rusijom koja je brutalno napala svog suseda“.

Edi Rama, suvladar „Otvorenog Balkana“, u istom danu, u istom Njujorku, u kome ga naš Vrhovnik hvali kao velikog prijatelja, kaže da Srbija treba da se izvini i prizna nezavisnost i podrži prijem Kosova u UN!

I, na sve to, iz srpskog Ministarstva diplomatije, ne samo da nema demarša nego – ni mukajeta.

Da se, na kraju, vratimo na onu srpsku diplomatsku akciju, nakon„aneksione krize“ 1908.

Ruski car Nikolaj Drugi je Pašiću izrazio velike simpatije za Srbiju, ali i rekao da bez rata ne može biti sprečena aneksija BiH, ali da se u tom trenutku Rusija nalazila u toku velikog naoružavanja, pa nije mogla ratovati. Međutim, obećao je i da Rusija neće priznati aneksiju, a da će „Austrija to platiti drugom prilikom“.

To je Pašiću bilo dovoljno da u Beograd telegrafiše otprilike sledeće: mirno držanje, sporazum s Turskom, sprovođenje vojnih priprema i – čekanje! U stvari, njegov optimalni cilj je i bio ono što je dobio kao odgovor od ruskog cara: da Rusija ne prizna aneksiju i da se aneksija ne prihvati u Evropi kao definitivno rešenje, već da ostane otvorena kao sporno pitanje.

Da Vas podsetimo:  Tanasković: Na Srbiji se prelama novo razračunavanje velikih sila

A ima li realističnog puta ka nekom kompromisu u vezi sa Kosovom danas?

Rešenje za Kosovo i Metohiju na bazi poštenog kompromisa svakako da bi moglo da se nađe, ako za to postoji volja, pre svega, onih koji su, agresijom na Srbiju, tu kvazidržavnu tvorevinu i formirali. Tim pre što bi bilo koje radno rešenje koje bi se eventualno porodilo iz briselskog procesa, moralo da dođe natrag, u Savet bezbednosti koji, na osnovu Rezolucije 1244, ima izvorni mandat za odlučivanje o konačnog statusu. A kad postoji dobra volja, onda se bez problema nađe do dogovora koji „radi“, kao što je, na primer Dejtonski sporazum za BiH, čije su arhitekte, i to vredi podsetiti, američki diplomatski „buldožeri“, na čelu sa pokojnim Holbrukom, a među njima je bio i sadašnji ambasador u Beogradu Hil.

Podsećanja radi, početni predratni zahtev Srba bio je ostanak cele BiH u federalnoj Jugoslaviji makar sa Srbijom, Makedonijom i Crnom Gorom. Muslimani, u ratu preimenovani u Bošnjake, pledirali su, s obzirom na svoju brojnost, za tzv. nezavisnu građansku BiH, bez konstitutivnosti naroda, jer su time obezbeđivali nacionalnu hegemoniju kakvu su Srbi imali u SFRJ; a Hrvati iz BiH su želeli da, najpre, BiH odvoje od Srbije, a potom, teritorije na kojima su oni činili većinu, pripoje nezavisnoj Hrvatskoj.

Dejtonskim mirovnim projektom svi su postali pomalo pobednici i svi pomalo poraženi: Srbi su dobili „državu u državi“, svoj entitet na 49 odsto teritorije BiH; Bošnjaci privid celovite građanske države; a Hrvati pola entiteta Federacije BiH. Ali, paralelno, sve tri strane su dobile i ono što nisu hteli: Bošnjaci neželjenu Republiku Srpsku i hrvatske paradržavne kantone u svom entitetu; Srbi nad Srpskom imaju „naddržavu“ BiH; a Hrvati nisu suvereni ni na celoj teritoriji svog entiteta koji dele sa Bošnjacima…

Ali, danas, 27 godina posle Dejtona, u BiH ne samo da postoji apsolutna sloboda kretanja, nego tamo, uprkos troipogodišnjem, mnogo krvavijem ratu nego na Kosovu, skoro da nije zabeležen niti jedan ozbiljan međunacionalni incident!

„Ustavopiscima“ iz američke vojne baze Rajt – Peterson, mora se skinuti kapa za taj Aneks 4 Dejtonskog sporazuma koji je, u stvari, Ustav BiH. Već u preambuli Ustava je definisano da su „Bošnjaci, Hrvati i Srbi konstitutivni narodi“, da se „BiH sastoji od dva entiteta: Federacije BiH i Republike Srpske“. Takođe, „postoji državljanstvo BiH i državljanstvo svakog entiteta“, entitetima je dopušteno da uspostavljaju posebne paralelne odnose sa susednim državama, pre svega Srbijom i Hrvatskom, obezbeđena je zaštita vitalnog nacionalnog interesa svakog od tri naroda… Takođe, Ustav BiH upravo insistira na onome za šta zvanični Beograd tvrdi da Zapad ne želi ni da stavi u agendu briselskih razgovora o Kosovu, a to je pravo na imovinu!

Međutim, bez Rusije i Kine, koje su se, do sada, principijelno suprotstavljale međunarodnom priznanju i potencijalnom prijemu Kosova u UN, šanse za, makar simbolični ostanak KiM, u Srbiji ne postoje. Predsednik Republike je, na poslednjoj sednici Skupštine, uvažio predlog opozicije da se Moskvi i Pekingu uputi pismo sa zahtevom da spreče svaki pokušaj uvođenja Kosova u UN. Dobro obavešteni izvori tvrde da golub pismonoša još nije poleteo iz golubarnika na Andrićevom vencu.

izvor:https://cvijetinmilivojevic.blogspot.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime