Iskustvo bivše radnice Fonda za humanitarno pravo i jedne od autorki publikacije „Decenija sećanja“, Isidore Stakić, daje novi ugao gledanja na mogućnosti kritike državnih politika sećanja, ali i na radna i autorska prava u civilnom sektoru.
autor:Isidora Stakić
Ovaj tekst je deo rubrike „Pišite nam“, u kojoj objavljujemo tekstove koje nam šaljete vi, naše čitateljke i čitaoci. Šaljite nam vaše predloge.
Učetvrtak, 25. januara 2024. godine, Fond za humanitarno pravo (FHP) organizovao je javno predstavljanje publikacije „Decenija sećanja: Politike sećanja i komemorativne prakse u postjugoslovenskim zemljama“. Publikacija je deo projekta „REKOM“, koji finansira Evropska unija, i rezultat je jednogodišnjeg istraživanja sedmoro istraživačica i istraživača koji su analizirali kolektivno pamćenje ratnih događaja iz devedesetih godina tokom prethodne decenije u bivšim jugoslovenskim republikama.
Kao učesnica ovog istraživačkog poduhvata i jedina koautorka izveštaja koja nije pozvana na njegovo predstavljanje, osećam odgovornost prema sebi, svojim bivšim koleginicima i kolegama i javnosti da na primeru sopstvenog isksustva predočim kako funkcioniše Fond za humanitarno pravo i kako njegova osnivačica Nataša Kandić tretira istraživače, istraživanja i zakone.
Zašto smatram da je ovo pitanje od interesa za javnost, a ne beznačajno interno pitanje jedne organizacije? Zato što FHP nije bilo kakva organizacija civilnog društva, nego jedna od medijski najistaknutijih, a nekad i jedina kojoj nezavisni mediji daju prostor da kritikuje zvanične politike sećanja u vezi sa ratovima devedesetih. Politike sećanja, kao javne politike, oblikuju ne samo naše razumevanje prošlosti, nego i odnos prema problemima sadašnjosti i budućnosti. Kritika zvanične politike sećanja – one koju sprovode državne institucije – suviše je važno pitanje da bi bila prepuštena „monopolu“ FHP-a.
„Decenija sećanja“, mobing i autorska prava
Moje angažovanje na „REKOM“ projektu počelo je u julu 2022. godine. Od sedmoro koautora izveštaja „Decenija sećanja“ jedino sam ja bila u radnom odnosu u FHP-u, dok su ostali angažovani kao spoljni saradnici. Sve do kraja avgusta 2023. godine, osnivačica FHP-a, koja je ujedno i koordinatorka projekta „REKOM“, nije se mešala u rad istraživačica i istraživača. Neposredno nadređena mi je bila jedna od nas sedmoro i za nju mi je prilikom potpisivanja aneksa ugovora o radu rečeno da će biti urednica publikacije.
Početkom avgusta 2023, predala sam finalnu verziju svog poglavlja. Poslednjeg dana avgusta, istekao mi je ugovor o radu sa FHP-om i obaveštena sam da mi ugovor neće biti produžen. Ovde je važno naglasiti da se u maju 2023. nas osmoro tada zaposlenih u FHP-u žalilo na mobing koji vrši osnivačica Nataša Kandić, zbog čega smo u julu te godine podneli zajedničku tužbu nadležnom sudu. Postupak po ovoj tužbi je u toku. Činjenice da moja bivša pozicija i dalje postoji u FHP-u, kao i da nadređeni nikada nisu imali primedbe na kvalitet mog rada, navode me da verujem da sam otpuštena zbog toga što sam se usudila da progovorim o mobingu.
Kada sam obaveštena da mi ugovor neće biti produžen, Direktor FHP-a Nenad Golčevski rekao mi je da potreba za mojim daljim radom na izveštaju „Decenija sećanja“ ne postoji, kao i da ja nisam autorka svog poglavlja, nego je to FHP. Tom prilikom sam ga uputila na Zakon o autorskom i srodnim pravima koji, između ostalog, propisuje da je autor uvek fizičko lice. Moja komunikacija sa bivšim poslodavcem tu se završila – verujem na obostrano zadovoljstvo.
Otprilike u isto vreme u koje je okončan moj radni odnos u FHP-u, tadašnja urednica izveštaja „Decenija sećanja“ obavestila je sve autore da se povlači sa ove pozicije i da na njeno mesto dolazi Nataša Kandić. U periodu između oktobra 2023. i januara 2024. godine, u nekoliko navrata sam čula od više koautora da se na tekstovima i dalje radi i da se priprema njihovo objavljivanje.
Budući da me niko iz FHP-a nije kontaktirao u vezi sa mojim tekstom, a da Zakon o autorskom i srodnim pravima (član 17) propisuje da autor ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela, da se suprotstavlja izmenama i da daje dozvolu za preradu svog dela, nadala sam se da će tekst koji sam predala biti objavljen bez izmena.
„Decenija sećanja“ kao četvoročasovni performans
Sredinom januara saznala sam da FHP 25. januara organizuje događaj na kojem će biti predstavljen izveštaj „Decenija sećanja“. Na sajtu i društvenim mrežama FHP-a, nepuna 24 sata pre događaja, organizator je oglasio javno predstavljanje, ali umesto mesta održavanja, javnosti je dat samo link za platformu „Zoom“. Saznala sam i da su ostale autorke i autori izveštaja pozvani da javno predstave svoja poglavlja 25. januara u Beogradu, te da će moj rad predstavljati Nataša Kandić. Kada je izveštaj „Decenija sećanja“ objavljen na „REKOM“ vebsajtu, otkrila sam da sam potpisana kao autorka poglavlja, da je kao urednica mog poglavlja potpisana Nataša Kandić, a nakon detaljnijeg čitanja shvatila sam da je moj tekst izmenjen bez mog znanja i odobrenja.
Predstavljanju izveštaja prisustvovalo je 30-40 zvanica iz Srbije i ostalih bivših jugoslovenskih republika: stručnjaka za tranzicionu pravdu, novinara, istaknutih aktivista, advokata, predstavnika političkih partija, redovnih sagovornika slobodnih medija, univerzitetskih profesora i drugih. Neki od njih, a moguće i svi, prethodno su imali uvid u publikaciju „Decenija sećanja“. Mnogi od njih su svesni da me je osnivačica bez ikakvog opravdanog razloga isključila iz ovog događaja. Ipak, niko od ovih pripadnika društvene elite nije pitao zašto Nataša Kandić predstavlja poglavlje o Srbiji iako nije autorka istraživanja.
Iako je tokom četvorosatnog performansa Nataša Kandić nebrojeno puta ponovila da prisustvujemo „debati“, organizator nije odvojio vreme za pitanja i komentare publike, a pitanja u pisanoj formi onih koji su događaj pratili preko platforme „Zoom“ ostala su bez odgovora. Ovakvim pristupom, organizatori – svesno ili nesvesno – reprodukuju glavni metod režimske politike: kritika je dozvoljena samo ako je kontrolisana. Jedan od zaključaka „debate“ bio je da u Srbiji i dalje postoji „jaka kritika“ zvaničnih politika sećanja od strane civilnog društva, ali da podrška medija često izostaje. Samokritici na ovom skupu nije bilo mesta.
„Decenija sećanja u Srbiji“
Kada je reč o nezakonitim izmenama mog teksta „Decenija sećanja u Srbiji“, Nataša Kandić je „uredila“ tekst tako što ga je bespotrebno skratila izbacivši dva važna pasusa iz uvodnog dela. Tim pasusima pokušala sam da u analizu politika sećanja uvedem marksistički diskurs. Ovaj moj pokušaj bio je skroman, ali solidno obrazložen i važan za čitanje ostatka teksta. Osnivačica FHP-a je, međutim, u korenu sasekla svako odstupanje od njene ideološke paradigme, uskrativši mi zakonom zagarantovanu mogućnost da se izmenama svog dela suprotstavim.
Pored pomenuta dva pasusa, iz teksta je izbacila još nekoliko rečenica, ili delova rečenica. Na primer, opasku da patriotizam poginulih vojnika Vojske Jugoslavije na Košarama nije sporan. Značenje ove opaske u datom kontekstu bilo je jasno: problem sa zvaničnom politikom sećanja na bitku na Košarama nije u tome što insistira da su poginuli mladići bili patriote, nego nešto sasvim drugo – to što se tzv. herojski narativ koristi za negiranje zločina i prikrivanje prave prirode rata na Kosovu.
Konačno, „urednica“ je propustila da uradi ono što je trebalo da bude njen posao. U vreme kada sam predala finalnu verziju svog teksta (u avgustu 2023), samo dve presude za zločin u Štrpcima bile su pravosnažne. U međuvremenu je i treća postala pravosnažna, ali „urednica“ to nije ispratila, tako da moje poglavlje sada sadrži faktografsku grešku za koju nisam odgovorna.
Slučaj „Decenija sećanja“ samo je vrh ledenog brega. Da li će bivšoj zaposlenoj FHP-a biti prekršena autorska prava i da li će ona zbog toga podneti tužbu – nisu pitanja od društvenog značaja. Međutim, ovaj slučaj ukazuje na obrazac funkcionisanja organizacije koja uživa međunarodni ugled: kršenje autorskih prava, neprimeren tretman radnika, isključivanje „nepodobnih“ – ograničavanje debate na uzak krug istomišljenika, i nametanje ideološkog svetonazora osnivačice kao jedinog ispravnog.
Zato bih volela da se oni koji će čitati ovaj tekst zapitaju ko su u stvari ljudi čiji rad Nataša Kandić već decenijama predstavlja kao „delo FHP-a“, znajući da je u javnosti ona jedino lice ove organizacije, i da li bi kritika državne politike sećanja bila uspešnija i delotvornija da je uvažavala i druge ideološke perspektive osim neoliberalne. Konačno, slučaj performansa „Decenija sećanja“ održanog 25. januara u Beogradu otkriva nespremnost pripadnika društvene elite da izađu iz zone komfora i postavljaju neprijatna pitanja. Pitanje je da li se i koliko možemo oslanjati na tu elitu u pokušajima da menjamo društvo na bolje.
