Dogovor

Više relevantnih sagovornika mi je reklo da je Milošević napravio dogovor s Tuđmanom, a pod okriljem Ričarda Holbruka, da se Srpska Krajina bez borbe ustupi Hrvatima i zameni za deo Bosne.

Sad kad je Hrvatska ostvarila sve svoje spoljnopolitičke prioritete: Članstvo u EU, NATO, šengenski režim i evro, deluje nekome zbunjujuće da je na sahrani oca te Hrvatske bilo upadljivo odsustvo stranih državnika. Tačnije, bila su samo dva bitna strana političara: Turski predsednik Sulejman Demirel, ali i mladi Viktor Orban, tadašnji i sadašnji mađarski premijer. Orban je na Tuđmanovoj sahrani 13. decembra 1999 (zagrebačko groblje Mirogoj) naglasio: „Niste samo vi izgubili, cela srednja Evropa ostala je bez vođe. Ta regija bez predsednika Tuđmana ne može biti stabilna kao što je sada. Treba nastaviti njegovim putem i nadograditi njegovo delo“. Ne znam da li je Vučić ikada pitao Orbana da li je zaista mislio to što je rekao tada na Mirogoju, i da li se Mađarska i danas nalazi na njegovom (Tuđmanovom) putu, odnosno da li se bavi „nadogradnjom njegovog (Tuđmanovog) dela“. Naravno da mirogojska Orbanova epizoda ne umanjuje čelično prijateljstvo Srbije i Mađarske, Vučića i Orbana, već više pokazuje koliko je pres kliping varljiv metod. To važi i za analizu Vučićevog lika i dela: Od Gline do Granade.

Nije bilo nemoguće da Vučić kao specijalnog gosta dovede Viktora Orbana na „Zbor Krajišnika“ u Kovilovu, koji je organizovao opštinski odbor SNS Palilula (Beograd), i pitanje koliko bi prognanih Krajišnika tamo znalo za Orbanove reči sa Mirogoja. Pa bi se i čudili i otkud on tamo (na Mirogoju).

Eto, kako je istorija ponekad bizarna. I šta ne znaju mnogi turisti koji avionom putuju u glavni grad Hrvatske i sleću na aerodrom „Franjo Tuđman“, nazvan po “ocu domovine“.

No dobro, zboru Slobodana Miloševića na Gazimestanu Vidovdana 1989. prisustvovali su gotovo svi ambasadori članica NATO saveza i tadašnje Evropske zajednice u Jugoslaviji. Jedini izuzeci su bili ambasador SAD i ambasador Turske. To ni po čemu nije nagoveštavalo kakav će odziv stranih državnika biti na Miloševićevoj sahrani koja je kao i Tuđmanova bitna za nekrosociologiju (sociologiju smrti). Ambasador SAD Voren Zimerman, je u Beogradu službovao u periodu od 1989. do 1992. godine. U vreme uspona Slobodana Miloševića. Akreditive je predao 21. marta 1989. predsedniku Predsedništva SFRJ Raifu Dizdareviću (onom koji je bez uspeha smirivao masu ispred Savezne Skupštine dok je uzvikivala „Uhapsite Vlasija!“ i čekala svog Slobu). Tom prilikom, pred Dizdarevećem, Zimerman je podržao nezavisnost i teritorijalni integritet Jugoslavije, naglasio američku podršku privrednim i političkim reformama, ali i izrazio zabrinutost povodom stanja ljudskih prava na Kosovu i Metohiji. Kosovski Albanci su se već bili sa kriptotitoizma, enverizma i lenjinizma promućurno prešaltali na nadiruću ideologiju takozvanih ljudskih prava, dok je Srbija sve dublje tonula u ambis „antibirokratske revolucije“.

Eto, bilo je isplativije za nacionalne interese da je Zdravko Šotra umesto „Boja na Kosovu“ krajem osamdesetih snimio „Heroje Halijarda“ koje je sad snimio Radoš Bajić.

Tek je moglo koristiti da je Milošević imao snage i vizije da nadiđe ideološke barijere, i uz sve rizike i uprkos vrhu JNA, da on organizuje obeležavanje spasavanja savezničkih pilota u Pranjanima na kome bi se pojavio Zimerman, kao što se sada pojavljuje ambasador Hil. Uglavnom, fatalno nerazumevanje tektonskih promena u svetu, i nerazumevanje ideologije koja je trijumfovala, prokockalo je kapital srpsko-američkog savezništava, u vreme Miloševićevog uspona dugog više od sto godina. Pričao mi je jedan tadašnji socijalistički omladinac da je u fazi diferencijacije u Savezu socijalističke omladine, kao bitne organizacije režima, Zoran Baki Anđelković presaldumio tako što je zaključio – ako je general Nikola Ljubičić za Miloševića, onda sam i ja.

I kao što je bilo simpatično da navijači Crvene zvezde u vreme terminalne faze Titolenda zezaju zagrebačke dinamovce parolom „Mi imamo Mekdonalds, a vi ne“ (verovatno se sadašnje Delije stide toga), tako je danas onima sa „kolektivnog Zapada“ koji sleću na „Tuđmana“ nebitno pitanje koliko su savezničkih pilota spasili ustaše i domobrani. Jer i „Heroji Halijarda“ se ne gledaju samo kroz ove i druge manje slavne četničke bilanse u periodu 1941/45, već i kroz prizmu ratova iz devedesetih godina gde je pojam „četnik“ postao kolokvijalno mnogo sveobuhvatniji. Da je Milošević mogao da održi govor u Pranjanima, onda sigurno govor na Gazimestanu ne bi bio onako katastrofalan. Da je Zimerman kao Hil bio u Pranjanima, bio bi i na Gazimestanu. Ili obrnuto, hronološki je logičnije, da je bilo pametnije srpske poltike. Sa Bajićevom filmskom vizuelizacijom konačno vidimo da su „slobodoljubivi seljaci“ ustvari četnici. I Vučić kao da se nekako ustezao da u Pranjanima kaže to – četnici. Te Jugoslovenska vojska u otadžbini, te ravnogorci… Što reče jedan zemljak iz Požege – deda mi bio „slobodoljubivi seljak“, a ja sve ove godine mislio da je bio četnik.

Pranjani bi prirodno više legli nekom tada drugom predsedniku Srbije, ali je problem što strukturno Srbija izgleda tada nije mogla da ima drugog predsednika. Da je mogla, ne bismo danas slavili Putinov rođendan. Ne bismo stalno imali potrebu za kultom ličnosti. I kako je režiser i pisac Žika Pavlović rekao – izmišljali da je Tito crveni mason, vatikanac, Rus, mađarski Jevrej, jer nam je teško bilo da priznamo da smo obožavali ipak samo jednog Zagorca. Zasićeni Crnogorcima (Milošević i Tadić), tražili smo i Šumadince (Nikolić i Koštunica), da bismo završili sa Prekodrincem (Vučić je sebe tako nazvao u Kovilovu, s obzirom na deo familijarnog stabla, iako je iz Beograda). Da i samom Vučiću možda nije malo degutantno, mladi naprednjaci bi verovatno i njemu nosili štafetu (pa bi je umesto na Partizanovom predavali vođi na Zvezdinom stadionu).

Putin je ovog 7. oktobra napunio 71. godinu i proslavio dvadeseti rođendan, a da je na čelu Rusije. Javno mnenje Srbije većinski je uz Ruse i uz Putina. U odnosu na one iz Halijarda, sad imamo „crvene četnike“. To pokazuju u kontinuitetu Demostatova istraživanja. Kult Putina je postojao i pre 2012. godine i dolaska SNS na vlast, ali Vučić je svoj kult paralelno gradio uz pomoć Putinovog. Ipak, „mali Putin“ implicira jednu marionetsku poziciju koja se srpskom predsedniku, uz svo uvažavanje Putina, ne dopada baš mnogo. Vučić bi pre da bude neka vrsta Tita, ali bez četr’es osme.

Vučić je sigurno dobro proučio Miloševićeve greške. Otuda će učiniti sve da izbegne iracionalni sukob sa Zapadom (NATO). Na nedavno održanom Sajmu naoružanja u Beogradu, vlasnik Pinka i kompanije PR-DC koja pravi medijski već poznate dronove, nosio je upadljiv kačket američkog bejzbol tima New York Yankees. Njihov logo je jedan od globalno prepoznatljivih brendova SAD. Mitrović sigurno zna šta je marketing, pa se i ovaj modni detalj s pravom tretirao i kao politička poruka. Povodom slučaja Banjska, i kakvog-takvog prevazilaženja šoka i medijskog nesnalaženja, relativno konsolidovani Vučićev krizni menadžment upravo je insistirao na tome – prevazilaženje mogućnosti nepovratnog sukoba sa Zapadom (NATO). Otuda i na promociji „Pupin inicijative“ u Jugoslovenskoj kinoteci, u prošli ponedeljak, premijerka Ana Brnabić kaže da je ova Inicijativa – koja će se baviti unapređenjem srpsko-američkih odnosa -„dašak svežeg vazduha“. U Kinoteci je bio i govorio i ambasador Kristofer Hil. Nikakve sankcije nisu mogle da se osete u atmosferi, naprotiv – jer je savezništvo bilo ključna reč te večeri, ali uz Hilov dodatak da je normalno da Srbija ima i druga savezništva. Onaj pripremljen „paket mera“ za Srbiju, kao „odgovor na teroristički napad 24. septembra u Banjskoj“, o kome govori izvestiteljka Evropskog parlamenta za Kosovo i poslanica Zelenih Viola fon Kramon, Hil je u Kinonteci ipak učinio manje strašnim. I da ne bude zabune: To veče promocije Pupin inicijative planirano je mnogo pre Banjske i nije nikakav ad hok krizni menadžment.

Vučić je komotno mogao u intervjuu sa Kristijan Amanpur na CNN da se pojavi sa kačketom New York Yankees, ali i bez kačketa poruke su bile jasne. Do mere da ne treba isključiti da se Vučić sa kačketom New York Yankees, pojavi na prvoj sledećoj vežbi na Pasuljanskim livadama dok bude držao dvogled. Ako bude trebalo.

U Kovilovu na „Zboru Krajišnika“ Vučić je opet naglasio da više neće biti etničkog čišćenja Srba (režimski tabloidi pišu da Kurti to hoće da uradi po modelu Tuđmanove „Oluje“), ali u situaciji kad neće biti ni kosovskog Erdutskog sporazuma (mirne reintegracije Kosova u sistem Srbije), za sada je KFOR (NATO) taj koji garantuje da neće biti etničkog čišćenja. Zato ih je Vučić i pozvao da kontrolišu sever Kosova. Bar dok se ne promene okolnosti u svetu i BRIKS to ne uradi bolje po srpsku stvar.

Kad treba Vučićeva propaganda perfidno parafrazira onaj Miloševićev govor: „Valjda bi svakome trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića (Vučića), nego napadaju Miloševića (Vučića) zbog Srbije“.

Ipak, za Vučića bi bilo neprikladno da baš pred prognanim Krajišnicima, kao predsednik Srbije, predsednik svih Srba i „prekodrinac“, u atmosferi pesme „Nema raja bet rodnoga kraja“ citira onaj Miloševićev govor gde bivši predsednik svih Srba i bivši vrhovni komandat objašnjava kako se hrvatski general pola sata vozi džipom kroz skladišta opreme koju su Srbi imali na raspolaganju da brane Krajinu. Pa je onda Sloba nastavio: „Vi nećete da branite RSK ni pola sata a odavde tražite decu da pošaljem da ginu za odbranu vaših kućnih pragova sa kojih ste pobegli glavom bez obzira. Ne bi bilo pravedno da neki mladić koji je primio izbegle iz RSK i one koji su pobegli glavom bez obzira pred ustaškim napadima, ide tamo da gine dok oni ovde samo vode politiku i objašnjavaju kako je to naša sveta dužnost.“ Jeste Tuđman imao plan etničkog čišćenja, više puta smo čuli Vučića da neće biti novih etničkih čiščenja Srba, ali da li će se ikada otvoreno sa državnog vrha progovoriti i o činjenima srpske politike koja je u nekim stvarima presudno doprinela srpskom fijasku devedesetih.

Inače, neposredno nakon Petog oktobra, Milošević taj događaj nije okarakterisao koa „obojenu revoluciju“ jer tada taj termin (metafora) nije ni postojao. Za Miloševića je Peti oktobar bio jednostavno – puč. I u istom govoru kad se obraća Krajišnicima, Miloišević kaže da su Petog oktobra „u prvim redovima bili oni iz Republike Srpske dovedeni doduše, i plaćeni, oni zbog kojih je ovaj narod i košulju s leđa skinuo da ih odbrani, zbog kojih su im uvedene sankcije, zbog kojih su im naniže otišli i standard i plate i snadbevanje i sve drugo što je činilo kvalitet života u ovoj zemlji“. Sloba je tad zaboravio da kaže i da su se Terazijama 1992. pred veliki opozicioni miting obeležavanja Devetog marta šetali policajci u punoj opremi sa oznakama na vidnim mestima Republika Srpska Krajina. Koje je on tu doveo.

Više relevantnih sagovornika mi je reklo da je Milošević napravio dogovor s Tuđmanom, a pod okriljem Ričarda Holbruka, da se Srpska Krajina bez borbe ustupi Hrvatima i zameni za deo Bosne. Milošević tada doduše nije računao na to da će biti proterano čak oko dvesta hiljada i više ljudi. To kažu ne toliko da bi opravdali Slobu, već neki od njih i da bi umirili svoju savest. Pričajući na ove teme, a povodom i krajiškog skupa u Kovilovu, pitam crnohumorno jednog naprednjaka – kako nikad za sve ove godine cikličnih zaoštravanja sa Hrvatskom niste negde napravili neko pojavljivanje vlade Republike Srpske Krajine u izbeglištvu (a da vi s tim formalno nemate ništa jer priznajete Hrvatsku u avnojevsko-tuđmanovskim granicama), na šta mi je ovaj ne manje cinično odgovorio – nismo se setili.

S jedne strane Kovilovo i Krajišnici, s druge grafit u Resavskoj ulici u Beogradu za jednog Krajišnika – „Ponoš hrvatski general“. Znate li, gle apsurda, još nekog hrvatskog generala koga je odlikovao Slobodan Milošević? Bude li ipak odloženo odlučio da pravi „pokret za narod i državu“ krajiška udruženja koja su bila u Kovilovu verovatno će bti deo te ideje.

Ako režimska propaganda srpsku opziciju zove „kurtijevci“, hoćemo li na predstojećim izborima imati okršaj „kurtijevaca“ i „tačijevaca“ (zbog prokockane šanse dogovora Tačija i Vučića o razgraničenju)? Kako „nacionalno jedinstvo“ nalaže.

Inače, razgovaro sam sa čovekom koji je kolone izbeglih Srba iz Krajine, gledao na TV u društvu sa Ivanom Stambolićem. Na pitanje šta bi on uradio da je sad na vlasti, Ivan mu je odgovorio da bi sve učinio da do ovoga ne dođe, a ako bi ipak došlo verovatno ne bih mirno gledao.

U Kovilovu je Vučić napravio i jednu autoprojekciju rekavši da bi oni (Krajišnici) verovatno više voleli da vide umesto njega (koji je dosadan) Baju Malog Knindžu koga bi ustvari hteo da vidi (čuje) Vučić. I nije se lako setiti kako su se zaista ponašali Vučić i radikali kad je pao Knin i krenula „Oluja“. Nekih malobrojnih radikala, sećam se, bilo je na ulici, ali nisu išli na Autokomandu da blokiraju autoput kao profesor Miloš Ković i njegove pristalice u maju ove godine povodom još jedne kosovske traumatične epizode. Vučić često govori da su nakon (samo)proglašenja kosovske nezavisnosti dosovci naparvili jedan moleban i „jedan miting za patike“. Predsednik države Boris Tadić je kao Vlada Dapčević (samo uspešno i sa drugim motivom) stigao tada u Rumuniju, Koštunica kao premijer jeste govorio, ali Vučić zaboravlja da je glavnu banku na tom mitingu držao njegov Tomislav Nikolić, kao što je nemoguće da se u toj dramatičnoj noćI (kad su paljenje i ambasade) Vučić nijednom nije čuo sa Mikijem Rakićem – Tadićevim mastermajndom.

Vučić se u Granadi na Samitu Evropske političke zajednice relativno konsolidovao u odnosu na instant katastrofu imidža na „kolektivnom Zapadu“ koju je prouzrokovala Banjska. Uostalom, u intervjuu koji je dao Kristijan Amanapur Vučić jasno kaže – naši prijatelji iz EU i SAD. U međuvremenu je izbio rat u Izraelu. Nekoliko dana niko nije pomenuo ni Ukrajinu u glavnim vestima, a kamoli Banjsku.

Stanje i srpske vlasti i srpske opozicije održava temeljne srpske konfuzije: Navija se za Hamas kao za Al Kaidu 11. septembra, dok Vučić osuđuje terorističke napade na Izrael. Navija se u narodu za one za koje navijaju i radikalni islamski krugovi u Bosni i njihovi međunarodni sponzori. Ali, Izrael je priznao Kosovo (Palestina nije), sam je čačkao mečku. Da li učtivost Maje Gojković kad je u poseti Teheranu stavila hidžab postaje naše narodno opredeljenje? Ako je Iran sa Putinom, onda samo napred. Ko se danas seća kako je Klara Mandić na Miloševićevoj televiziji govorila o sudbinskoj povezanosti Srba i Jevreja. Kako bi zaista u ovako teškom međunarodnom kotekstu bila tumačena srpska intifada da je potrajala na Kosovu? I šta znači u ovom kontekstu zahtev neojulovaca da Srbija treba da bude na čelu „slobodoljubivog sveta“?

Umesto sankcija Srbiji kojima se nadala albanska Biljana Plavšić – Vjosa Osmani (u senci Kurtija njen šovinizam je nekako u drugom pmanu), bitnija vest iz Granade je horizont 2030. članstva u EU koji je Zapadnom Balkanu ponudio visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj. To je, ustvari, potvrda ohrabrenja sa Strateškog foruma na Bledu iz avgusta ove godine kad je predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel izjavio da EU mora da bude spremna na proširenje do 2030. godine i da to podrazumeva zemlje Zapadnog Balkana. Borelj se u startu relativizovao poručivši da 2030. godina nije precizan datum za proširenje Unije, ali da je dobro imati cilj i horizont. Horizont je inače bitna politička metafora, o čijim značenjima Borelj možda nije ni vodio računa. Zapadna teorijska misao (i konzervativna i liberalna) komunizam je, na primer, tretirala kao „izgubljeni horizont“. To implicira i napuštene projekte, političke fatamorgane, i dozu ciničnog utopizma koju nosi svako obećanje Zapadnom Balkanu o članstvu u EU. Srbiji je potreban „horizont“ u smislu pojma „Realnog“ kako o tome piše Žak Lakan (uzor Slavoju Žižeku). Srbiji je potreban „horizont događaja“ (termin koji je skovao Volfgang Rindler), kada u relaciji prostor-vreme Srbija više ne može nazad. Da je nepovratno u sferi gravitacije EU. Ali, pod uslovom da EU ne postane crna rupa koja je upravo poznata po horizontu događaja. Mada Boreljov „horizont“ asocira i na film Pola V.S. Andersona „Konačni horizont“ (Event Horizon 1997), gde je reč o istoimenom svemirskom brodu koji sa Zemlje putuje ka zvezdi Proksima Kentauri. Brod nestaje, spasilačlka ekipa sa Zemlje ga pronalazi, ali svako ko kroči na njega počinje da doživljava čudne i uznemirujuće vizije.

I u kontekstu Banjske Vučić nije propustio da pomene i Lajbnicov „dovoljni razlog“ (za napad na njega), ali je u pokušajima saniranje štete Vučić napadno počeo da citira i Dekarta, odnosno da govori u slavu racionalizma. Jednog od najdeficitarnijih resursa u srpskoj istoriji. Budući da svesno iskustvo čula može biti uzrok iluzija, tada i samo osećanje može biti sumnjivo. Kao rezultat toga, Dekart je zaključio da bi racionalno traženje istine trebalo da dovede u sumnju svako verovanje o senzornoj stvarnosti. Pa vi vidite.

Dekartovski potez je i koreografija Delija na Severu protiv Jang bojsa – Čuvena slika Vinsenta Van Goga „ Zvezdana noć“ preneta je i oslikana na punim tribinama „Marakane“ u mozaiku od pedeset hiljada najlona-uz poruku „Ovo je noć smelih, ovo je noć hrabrih!” Van Gogova slika nalazi se u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, gde se čuva od 1941. godine. „Zvezdana noć“ je jedna od najprepoznatljivijih slika u zapadnoj umetnosti. Umesto stereotipne kosovske simbolike (plus Banjska), kreativno, dvosmisleno i promućurno za srpske inscenaciije, ali verovatno i kratkoročno.

Tonči Huljić, hrvatski mogul saharinskog popa i jedan od lidera „jedinstvenog kulturnog prostora“ predviđa Aleksandri Prijović rasprodatu i petu Arenu u Zagrebu. Za nas je možda kasno, kako i kaže naslov one Prijine ljubavne pesme, ali kad smo kod političkih konotacija, ako ih tražimo, deo te pesme – „od istoka do zapada“ zvuči racionalnije (baš dekartovski) od one manipulativne mantre što se pogrešno pripisuje Svetom Savi da je Srbija „Istok Zapadu i Zapad Istoku“. Iako je apolitična pevačica, Prijini uspesi su politični (čak subverzivni) jer predstavljaju veliki doprinos normalizaciji (ili dokaz kako bi ona izgledala) na prostoru propalog Titolenda.

Jer uprkos što Jugoslavije odavno nema, kriza i dalje kao da ima jugoslovenski karakter. Pa što bi od toliko lidera EU baš Plenković morao da traži sankcije Srbiji? Samo zbog Nemačke ili malo i iz duše? I Rama iz Open Blakana. Po principu: Minus Slovenija, plus Albanija.

autor:Zoran Panović