Bukvalno nema dana a da se ne suočimo sa onom antologijskom konstatacijom pokojnog Zorana Đinđića da je onome kome je do morala mesto u crkvi, a ne u politici. Mnogi su se od vremena kada je ova konstatacija izrečena smenjivali na vlasti, a pomenuti Đinđićev stav, zbog koga su ga razapinjali stub srama, je evoluirao u aksiom na kome se temelji srbistanska politička scena. I zaista nema dana a da se ne suočimo sa poraznim saznanjem do koje mere se u Srbistanu srozala vrednost principa i moralnih načela. Kako se po bagatelnoj ceni rasprodaje čak i dostojanstvo, za koje su Srbistanci spremni da tvrde im je važnije od bilo čega na ovom svetu. Ali tako je to kada živimo i preživljavamo u tvorevini koju je uz svu dobru volju teško nazvati državom. Gde je partiokratija prevazišla čak i onu u vreme Brozovog komunizma, koji mnogi vide kao uzrok svih zala koja su nas snašla od poslednje decenije prošlog veka na ovamo.
Da su moralna načela i principi vremenom postali bagatelnija roba od one koja se može kupiti u kinskom butiku uverili smo se na slučaju doktorke Tanje Stovrag koja je vladajuću koaliciju ojačala za jednog odbornika. Ništa novo i ništa što već nije viđeno u lokalnom parlametu.
Samo neće biti da je baš tako.
U istoriji čačanskog parlamentarizma dr Tanja Stovrag će ostati upamćena kao neko ko je prvi stisnuo petlju i svoj prelazak iz opozicionog u vladajući tabor javno obrazložio ličnim interesom. Za razliku od ostalih preletača, a takvih su pune skupštinske klupe ona je barem bila iskrena. A mogla je i ona da promenu odborničkog ili partijskog dresa opravdava najrazličitijim baljezgarijama, poput toga da je u vladajućoj koaliciji prepoznala mesijansku ulogu gospodara Vučića i čačanskih, s koca i konopca skupljenih, naprednjaka. Da je u vladajuću koaliciju preletela jer su joj interesi Čačka i Čačana iznad svega ostalog, a nikako ne zarad radnog mesta, funkcionerske ili direktorske fotelje…
Svi što principijelnost i moral doživljavaju kao neizostavni deo lične higijene, svakako neće imati razumavanja za čin doktorke Stovrag, i to nije sporno. Sporno je što će u osudama doktorke Stovrag biti najglasniji oni koji bi zarad ličnog ćara ne jednom prodali i pokrov sa rođene majke. Što su se ne jednom opoganili po glavama onih što su im na izborima ukazali poverenje. Što su zaboravili na onu biblijsku da samo bezgrešni imaju pravo da bace kamen. Sporno je što se za svo ovo vreme “demokratije” ispostavilo da je pomenuti stav pokojnog Đinđića bio ispravan.
Sporno što su doktorka Stovrag i slični njoj postali paradigma srbistanske političke scene, a principijelnost i moralnost hendikep.
Aleksandar Arsenijević
Izvor: ozonpress.net
Đinđića nisu ubili finansijeri iz Šilerove.
Da bi se u jednoj zemlji potpuno promenila vlast treba ukloniti bezbednosnu organizaciju, kao sto je CIA, Mosad ili KGB, i zato je bila potrebna „Sablja“. Ko sada vlada BIA-om ne zna se zvanicno.
Đinđić je samo dobro (nesvesno) odigrao ulogu koja mu je namenjena, i ne zasluzije nikakve hvalospeve, bar tako misle ljudi koji su ga jako dobro znali za vreme studija u Nemackoj.
Što se tiče „ispravnosti“ Đinđićevog stava, on je platio glavom u momentu kada je krenuo protiv tog principa , dakle kada je demantovao samog sebe i nagovestio hapšenje dojučerašnjih svojih prijatelja i finansijera iz Šilerove. Hteo je da pokaže da je vanzemunac, ali nije uspeo. Nema nikakvog razloga da se Pragmatičaru odaju zakasnela priznanja, pogotovu ne kao nekakvom misliocu, jer on to nije bio. A što se tiče doktorke Stovrag – NOMEN EST OMEN. Takođe nema razloga da joj se čestita na iskrenosti. Bio bi to banalni cinizam. Međutim, ovim tekstom autor pokazuje da će možda, vremenom, dogurati do žurnalističke osrednjosti. Uslov za tako nešto, osim upornog rada, naravno, jeste i odbacivanje površnog prezira prema Srbistanu i provincijalnog stava prema životu,ljudima, zbivanjima.