Piše: Mihailo Medenica
Porani mučenica, Srpkinja, da naloži šporet mrtvome domu…
Još za mraka, iskopanih očiju i slomljenih ruku…
Pomuze pobijenu stoku i pristavi krvavu vareniku…
Hitra, preklana i raspeta o krušku, prebijenih zuba pokida klinove iz šaka da umesi hleba.
Žuri da pred muža obešenog o verige prinese kafu i rakiju, lakonoga mučenica, prebijenih nogu…
Umorio se domaćin, Srbin, težak- do kasno je gostio komšije…
Ponoć je prošla dok su mu silovali, pobili i spalili sve.
Valjaju dobre komšije više nego rod…
Imenom su zvali sve što su klali…
Izvinili se što su zatrajali toliko, brže bi da se snaja nije otimala u plastovima više kuće…
Da nije prkosila, Srpkinjica, da je molila za smrt, da ih nije gledala pravo u oči dok su bili na njoj- očas bi silovali i zadavili, no mlado, ponosno, tek došlo u kuću…
Samo što se u njoj zaritalo Srpče, još se nisu ni odlučili po kojem će ga bezglavom đedu nazvati, da ako se konačno zapati muško ime nepreklano, no…
Samo da se nije otimala i prkosila dočekala bi da vidi dete kad su ga istrgli iz nje i bacili na plamene naviljke…
I sena su pobili, slomili stožine ko kičmu Srbinu.
I livade, da ne srbuju, da zakorove…
Poranila je mučenica, Srpkinja, pre očiju i videla da sinovima i kćeri raspremi grobove…
Onu posteljinu što je čuvala za darovanje, došlo je vreme, nazdravlje, zemlju da daruje…
Dok još gori kuća da raširi okna, da planina zamiriše, da se bezoka nagleda bezglave dece…
Tiho, lakonoga mučenica, da pobere rosne krstače i noktima ureže imena…
Samonikle krstače, divljake, vazda su dobro rađale…
Da ih pobode majka u krvavu zemlju i posluži vrućega hleba kraj njih, sad će deca…
Pa, da sirota počine, tiho umre da kog ne probudi, pre nego što petli najave opela za srpska sela…
Sela kojih više nema, koja niko ne pominje i ne žali.
Sela u kojima su se prve komšije odazvale đavolu na mobu,
pa zatrajala do kasno u noć.
Gde su im đedovo zastali- oni su doklali…
No, ko da požali mučene Srpkinje drob- Srpkinja daruje zemlju, Srpkinja doveka rađa grob…
