U Bratuncu, jula 1992. ušli moj rođak Janko Jeremić i ja da identifikujemo neka tela. Samo mi znamo kako nam je bilo kad smo videli prvog rođaka samo telo, nema glave. Stavljam ga u crnu kesu i zatvaram, i još petoricu takvih… I kako čoveku živo srce da ne prepukne
Pre koji dan, na Petrovdan, bila je puna 31 godine kako Slobodan Blagojević iz sela Osredak kraj Srebrenice ništa ne zna o svom ocu Dušanu. Neki koji su preživeli krvavi Petrovdan 1992. na Zalazju kasnije su Slobodanu ispričali da su videli Dušana kako u centru sela u jeku borbe pretrčava iz jedne kuće u drugu. Šta je posle bilo, niko živ ne zna, sem Orićevih koji su tog dana žarili i palili, klali i ubijali po Zalazju.
„Da li su ga tu uhvatili pa odveli u Srebrenicu u logor i tamo ubili, da li su ga ubili u centru Zalazja, to ne znam. Sumnjam da je ostao ovde u kući, u centru Zalazja gde su preko živih ljudi, naših Srba, ranjenika, njih desetak, na Petrovdan predveče naslagali gume i žive ih zapalili, da su tu negde, ispod ruševine kuće koja je i minirana, kojoj se sad jedva naziru temelji i njegove kosti uz ostatke drugih mučenika koji su tu živi izgoreli“, pričao mi je Slobodan na Petrovdan na groblju na Zalazju iznad Srebrenice.
Tu na groblju, među krstačama i humkama, među kamenim spomenicima od pre 100 ili 150 godina, ono malo meštana koji su na Petrovdan pružili otpor Orićevim jedinicama iz Srebrenice, branili su se do poslednjeg. Posle je javljeno da na groblju nema više živih, selo je palo Oriću u ruke, počeo je krvavi, beslovesni pir.
„Uz mog Dušana, tog dana ubili su mi petoricu braće od tetki. I još stričeve, komšije, ujake, prijatelje. Od 46 bližih rođaka koji su se na Petrovdan ujutru, na seosku slavu, zatekli na Zalazju, samo njih 11 je preživelo, ostali su stradali. Da mi je da nađem očeve kosti, da ih dostojno sahranim, sve bih dao, ali, teško da je šta ostalo u buktinji pod automobilskim gumama u onoj kući. Davali smo sestra i ja uzorke za DNK analizu, nikad se ništa nije otkrilo“, kaže Slobodan.
Zarasla u trnje i šiblje, sa puta jedva primetna hrpa betona i gvožđa, kamena, šuta, nekadašnja kuća Rakića na raskrsnici u centru Zalazja krije tajnu stravičnog zločina, posmrtne ostatke ko zna koliko mučenika.
„U toj kući ostao je Rade Vasiljević, moj prvi rođak, ostao je Marko Jeremić, ostao je Dušan Vujadinović, moj kum, ostao je Milovan Vujadinović… Rade i Marko po nekim pričama koje su kasnije došle do mene bili su ranjeni, uneli su ih unutra, i njih i druge žive zapalili“, priča Slobodan tužnu istoriju Zalazja i svoje porodice.
Na krvavi Petrovdan 1992. godine, Slobodan je imao 23 godine, nije se, pukim slučajem zatekao na Zalazju, nego par brda dalje u jednoj od jedinica Vojske Republike Srpske.
„Gledali smo kako selo gori, slušali pucnjavu i kuknjavu a ništa nismo mogli da uradimo. Poslednje što sam na motoroli sa Zalazja čuo bio je glas dobrovoljca Ljubiše Gligorića, zvali su ga Papak. Bilo je pet uveče, ja sam bio na tenku u Zagonima, zove, traži, kumi, moli, sva artiljerija srpska da se okrene i da gađa po Zalazju, da se tuče strogi centar, kaže, mi smo svi izginuli, nema niko živ, da što više Orićevih pobiju… Onda je i taj glas zamukao. Navlačio je artiljerijsku paljbu na sebe“, prepričava Slobodan.
Dušan Slobodanov, samo je podelio sudbinu svojih predaka. I oni su, kao i on, ostavljali kosti gde se ko zatekao, po ratovima i ustancima, gde bi koga metak stigao. Retko je ko od Blagojevića iz sela Osredak kraj Srebrenice u poslednjih vek ili vek i po imao sreću i privilegiju da umre u krevetu, u svojoj kući, da mu se zna grob.
„Od 14 Blagojevića, od Luke Blagojevića, Blagojevog oca, čukunđeda mog, i pradede mog Dušana, pa na ovamo, do mene i mog brata, samo dva groba imamo, dvanaestorici mojih predaka za grob se ne zna. Sve po ratovima stradali, ostavljali kosti gde su ginuli…“, priča Slobodan.
I Slobodanov đed, otac njegovog Dušana, ubijen je 1948. kad su ga uhvatili komunisti, za grob mu se ne zna isto kao ni Dušanu.
„Moj otac nije zapamtio svog oca. Ni đed Slobodan nije upamtio svog oca, Blagoja Blagojevića mog prađeda, Blagoje je poginuo 1918. a Slobodan rođen 1919. godine. Ni prađedu Blagoju se ne zna groba, jedino što smo čuli, jeste da je negde oko Kučeva poginuo, da su mu tamo negde u nekom potoku, jaruzi, ostale kosti. E, sad sam Bog zna, kakva je sudbina nas Blagojevića dalje, gde ću ja završiti i gde će moje kosti ostati“, kaže Slobodan.
Vrati se onaj dan, na krvavi Petrovdan 1992. godine.
„Kako mi je bilo, kako mi je srcu bilo i kako me duša boljela dok sam slušao paljbu i borbu a ništa ne možeš učiniti… Znam ja kako mi je bilo. Nekoliko dana kasnije, 18. jula, dovezli su ljude na razmenu, bio je šesti dan po Petrovdanu. Njih 16 ili 17. Ušli moj rođak Janko Jeremić, poginuo je kasnije, i ja da identifikujemo neka tela. Šta misliš kako nam je bilo kad smo prvog rođaka videli, samo telo, nema glave. I stavljam ga u crnu kesu i zatvaram, i petoricu takvih… I kako čoveku živo srce da ne prepukne. Ne znam kako sam to izdržao. Kako čovek to da primi, da prihvati, da shvati toliku tugu, toliku nesreću, tolike zločine“, veli Slobodan.
Seća se, 18. jula 1992. godine, kad su izvršili identifikaciju, mašina je na groblju u Bratuncu iskopala rov, grob 25 metara dug i unutra su saborci i rođaci, poredali 21 sanduk, bager sve pokrio crnom zemljom.
„Pusta mladost, pusta žalost. Sve narod sa Zalazja, sve ljudi iz Zagona. Samo 36 pobijeno ovde po bližoj okolini. To smo završili, uzeli puške i ponovo u šumu“, veli Slobodan.
Na groblju na Zalazju, kraj spomenika Srbima pobijenim 1992. godine, još jedan spomenik, isto Srbima, meštanima Zalazja, obijenim od ustaša 1943. godine. I tada su Blagojevići stradali.
„Tada su mi od đeda Slobodana pobijeni sinovi Rajko i Todor, braća rođena. Pohvatali ih ustaše, odveli u Srebrenicu, tamo poklali, nikad se ništa za njih posle nije znalo, ni gde su im kosti ostale. Ima neka spomen kosturnica u Srebrneici koju je Tito napravio, prikazali kao da je partizanaska, a tamo su naše kosti, sve našeg naroda stradalog od ustaše Francetića. Tamo smo krst podigli, baš sam ga ja podigao. Siguran sam, ma i 90 posto da su tamo dva moja đeda Todor i Rajko“, priča Slobodan.
Za sve njegove Blagojeviće, pobijene i 1943. i 1992. godine, to je nepisani zakon koji važi u dolini Drine, niko nikad nije odgovarao niti će, sve su prilike.
„Kao da su ubijali životinje, a ne ljude. Da čoveku neko ubije 12 krava, 12 ovaca, otišao bi bar godinu dana u zatvor. Za moje đedove, moje Blagojeviće, niko nikad. Da neko 12 ruža izgazi, pitali bi ga što je to uradio, za moje Blagojeviće nikoga nikad nisu ni pitali a kamoli mu sudili. Juče, 11. jula nose po Srebrenici ratne zastave, turiraju motore, haos. Ja sedim pred prodavnicom, on naiđe na motoru, obukao belu majicu, na leđima mu cifra 8.372, na prsima Naserova slika, pokazuje mi dva prsta, ja gledam, šta ću drugo, a mojim đedovima ni groba se ne zna. Sinoć u Srebrenici folklor kod crkve, okupio sa narod oko svetinje, čujem posle, neki hodža sve nas koji smo bili tamo nazvao ološima. To ti je naša sudbina ovde kraj Drine“, veli Slobodan, bez trunke ljutnje ili jeda, tek konstatuje.
I još priča, prisećajući se poslednjeg rata, ni jedna jedina srpska kuća u srebreničkoj opštini nije ostala da nije zapaljena.
„I sve na pravdi Boga, ni krivi ni dužni, samo što su branili svoje. Na Božić stradala Kravica, na Petrovdan Zalazje, Zagoni, Sase, na Ognjenu Mariju Podravanje, na Vidovdan Loznica, posle Bjelovac takođe na neki praznik. Samo su nas na praznike napadali“, veli Slobodan.
Od kako je sveta i veka, njegovim Blagojevićima se zna, ni groba ni krsta ni pa nije ni spomenika.
„Moju tetku Maru, sinovi Radovan i Marko joj poginuli, sestru moje majke, umrla je pre tri godine, živela je dvadeset i kusur godina posle te tragedije, nikad nisam ni sreo ni video da ne kuka. Samo je kukala. Joj Marko, joj Radovane. Crnu maramu nikad nije skinula. Niko nikad nije došao da je pita ko joj i što pobi sinove. I ti živiš sa tim. Šta da radimo“, priseća se Slobodan.
Slobodan ima dvojicu sinova, jedan je ženjen, ima i unuke.
„Imam ćerku, 25 godina, ne daj Bože da se ponovo zarati, ne daj Bože zbog dece, a što se mene tiče… Kako god… U ratu sam bio od prvog do poslednjeg dana, bio sam primeran vojnik. Nikad ni jedan stog sena nisam zapalio. Bio sam i kad su zaroboljavani, nikad nikom ni trun zla nisam naneo, nikad nikom od mene ni dlaka sa glave nije falila“, veli još Slobodan, onako, da se zna.
