Ne, ovo iz naslova nije psovka. Da se ogradim u startu, već završna replika iz najboljeg ratnog srpskog filma snimljenog u vreme kada je država, sa svim manama, ipak bila država. Film „Marš na Drinu“ je snimljen hiljadu devetsto šesdeset i četvrte godine, jedanaest posle podizanja spomenika Kosovskim junacima na Gazimestanu od strane arhitekte Aleksandra Deroka.
On beše italijanskog porekla, njegov pradeda se iz Venecije preselio u Dubrovnik, a deda iz Dubrovnika u Beograd gde je bio profesor na Liceju. Inače brata od rođenog strica artiljerijskog kapetana II klase Jovana Deroka koji je, početkom Drugog svetskog rata, zajedno sa Hrvatom, poručnikom Zvonimirom Vučkovićem, kao pripadnik JVuO učestvovao u pružanju otpora Nemcima. Organizovao je opsadu Kraljeva, onesposobljavanju nemačkog aerodoma, posredovao u srpsko-srpske pregovore sa partizanima, a onda poginuo u besmislenom sukobu koji i danas traje.
Dakle, da rezimiramo: spomenik na Gazimestanu, za koji mnogi misle da ga je uradio vaskrsli Car Lazar i najbolji srpski ratni film „ Marš na Drinu“ napravili su komunisti. Koji su, isto tako, ubili jednog obrazovanog mladića, kapetana, nakon pokušaja pregovora o zajedničkoj borbi. E sada, ne stavljajte prst na čelo da stvarate svoj sud o tome što je bilo jer je to naš prokleti usud, već o onome šta će biti. A moje je da vas podsetim kratke istorije besmislenih sukoba, čisto, opomene radi.
„Drino, jebem ti mater“, reče vragolasti, hrabri major Kursula u završnoj sceni filma, a ja se nađoh na toj reci jer je opet napadnuta.
Nije od Austrougara, već od Rio Tinta. I nije Rio Tinto krenuo topovima već parama. I ne od danas već od 2004-te godine, kada su smutljivci, koji su bili na čelu države, odlučili da privredni „razvoj“ ide u tom toku, a ovi sada to i kapitalizuju na jedan pokvaren i podmukao način. Naravno, dugoročna strategija bazirana na razvoju obrazovanja ne donosi brzi novac.
Kao predstavnika grupe „Bitka za Vlasinu“ koja se bori da spasi komad zemlje, pozvan sam od organizacije „Ne damo Jadar“ da prisustvujem njihovom skupu.
A razlog je: Podrinje i Pocerina su dati Rio Tintu kako bi se iz zemlje izvukao jadarit, mineral iz koga se dobija litijum, a plodna zemlja zatrpa jalovinom.
Da bi čitaocima bilo jasna kakva nam propast od te nemani preti, moraju prvo da se podsete šta je za nas Srbe Drina, pa krenimo redom.
Drina je naša srčana arterija, što bi neka učiteljica rekla deci. Za nju su ginuli naši preci. Južnjaci su bili deo Moravske divizije, a u sklopu nje beše i Gvozdeni puk „Knjaz Mihajlo“ na čijem čelu pogibe komandan Milivoje Stojanović Brka, a Stanislav Binički, koji kao i Deroko nije bio Srbin po krvi, napisa najlepšu srpsku kompoziciju „Marš na Drinu“.
Drina je napadnuta, da ponovim. Kao te devetsto četrnaeste.
Stoga krenuh zorom iz Beograda kako bih pre skupa video reku zbog koje se odazvala Moravska divizija sa stepenom mobilizacije od preko 100%. Prolazim pored Loznice i Banje Koviljače. idem na tu Drinu. Razmišljam o Kursuli. U svesti mi doboš udara taktove Marša uz koji sam odrastao. Iz vremena kada su današnje patriote bili komunističke mastiljare. O Vojvodi Mišiću, Stepi i pukovniku Brki sam naučio od oca. Preko njihove vojničke čestitosti, moralnosti i uz taktove mog Marša, gradiće se zadnjih trideset godina nova elita sa svešću koja dolazi iz stomaka.
Gledam gordo plavetnilo reke u deset sati izjutra. Pred očima mi je kadar kada Kursula psuje i gine gledajući u nju sa brda. Ona teče, kao što i sada preda mnom teče. I za par godina umesto ovog gordog plavetnila kojim su se ispirale rane naših predaka teći će gnoj iz utrobe zemlje: 1100 tona sumporne kiseline i 15 tona hlorovodonične kiseline dnevno spiraće razmućenu jalovinu i gomilu govana onih koje su preci već prokleli.
Zastao sam autom kako bih slikao jedno rečno ostrvce. Pitao sam vlasnika vikendice za dozvolu da uđem na njegovo posed. Nisam ga pitao o Rio Tintu. Fotografišući, mislim u sebi – da li je ovaj čovek svestan da će za samo par godina njegova vikendica biti zapuštena jazbina?
Vozim ka Malom Zvorniku. Kao student, imao sam na grupi jednu divnu koleginicu Miru sa kojom smo u paru izvodili vežbe iz neorganske i organske hemije. Prezimena su nam počinjala istim slovom. Tada smo mi vežbali sa kiselinom, sada bi da oni, neuki, to čine malo drugačije. Neće da može, mislim i psujem u sebi.
Na putu, sa strane, stoji znak Radaljska Banja. Ispod nje oznaka za Radaljsko jezero. Nalazi se u blizini sela Radalj. Nikada ne bih čuo za tu banju da nemam koleginicu s posla, medicinsku sestru, koja je iz tog mesta. Otišla je kao devojčurak iz svog sela jer ovi su joj, koji sada prodaju Drinu, tražili lepe pare da je zaposle. I kaže mi da je tu nekada bio hotel koji je sada ruina. Narod se seli.
Profesor Ratko Ristić koji, za razliku od mnogih znakomitih i velikih Južnjaka, letos beše u Dadince kako bi posetio Rupsku reku, a koji je poreklom iz tog kraja, mi reče da je Podrinje puno termalnih izvora i da je to termoenergetski potencijal Srbije. Isto reče da je ispod zemlje velika količina vode koja bi mogla da podmiri stanovnike Vojvodine.
Ulazim u Mali Zvornik. Posmatram most kojim je moja koleginica, kako mi je pričala, kao đak prolazila do srednje medicinske škole do Zvornika koji je sada u drugoj državi. Gledam kotlinu u kojoj je gradić smešten. Sa druge strane Drine je stari grad o kome je i Andrić pisao. I sve to je sada jedno veliko džabe jer je i druga strana napadnuta.
Stvorena je nova finansijska elita džibera kojima bi se fiktivni lik Major Kursula sigurno n…o majke.
To je onaj tip ljudi koji se svakog Božića uz grančice badnjaka voza u ogromnim džipovima, a da i ne zna da li je Isus vaskrsao ili rođen tada; i koji bi do pogibije posledjeg tuđeg sina dao sve za ovu zemlju, ali isto tako te tuđe sinove proterao sa nje samo da proda ono što je ispod. I koji zaglupljuju ovaj narod sa televizija sa nacionalnom frekvencom kako je lepo živeti od prodaje, a ne od zarade.
Tu su i slike po opskurnim novinama i društvenim mrežama: kako su lepi, bogati, večito mladi, sa modnim stajlinzima dostojni visoke klase koji mame uzdahe siromašnih gospo’jica u pauzi motanja kablova.
Ali Drina je napadnuta, i treći put da spomenem.
Vi, koji ste toga svesni, jednom ćete biti pametni i reći da ste znali i ništa niste mogli da uradite. Znate šta je kiselina, znate da je nemoguće da ne ostavi posledice, znate da Vojvodina nema vode, znate šta znači termoenergetski potencijal, i znate da se na čelu EPS-a ne postavlja kafedžija. Znate, ali lakše je biti pametan i unapred reći da ništa ne može da se uradi, nego nešto uraditi jer to podrazumeva izlazak iz zone komfora. Licemerno, zar ne?
A što se tiče njih. Njihovi džipovi, kvadrati stanova, vile sa bazenima i posađenim tujama će ih, naravno, čekati u njihovom velelepnom grobu.
Drina je napadnuta, a vas nema da je odbranite.
Ne brinite.
U vaše stanove će živeti neki novi ljudi. Vaše fotografije će biti izbrisane sa društvenih mreža ili bačene u neki kontejner. I niko neće znati da ste bili uspešni, imali džipove, letovali ili zimovali po dalekim destinacijama, pili vino sa ivica bazena, lagali sebe i druge o lažnoj sreći.
Bićete mrtvi. I vi, i vaša deca, i deca vaše dece. Ali ne brinite, vaša lepota se neće raspasti. U zemlji vode biti neće. Jer, Drinu odbranili niste.
Nastavak sledi…
Autor: Saša Mladenović
