„Drug Marko” – Udba, naša sudba

RTS se očigledno dobro potrudio da vrlo ambiciozno stane iza ovog projekta. Nadajmo se da naš novac nije uzalud bačen i da će verno preslikati vreme Aleksandra Rankovića, pre svega kontekst

„Ubili ste nam jednog Slobodana, drugog vam ne damo!”, bila je jedna od parola iz vremena „događanja naroda” i uzdizanja Slobodana Miloševića do visina koje su njegova supruga i on sami videli kroz jedini uzor: „Sad se znade ko je novi Tito, Slobodane ime ponosito.” Da ne budemo potpuno nepošteni, to je bilo samo jedno krilo kojim se mahalo da bi požarevački bračni par ispunio svoje snove prožete dubokom patologijom. Drugo su, očigledno, smislili ljudi bliski njima i dobro nagrađeni propagandisti, zaduženi za rehabilitaciju i razradu slomljenog nacionalnog krila i zloupotrebu želje Srba da posle poluvekovne identitetske prigušenosti prodišu svojim plućima. Bračni par nije imao kapaciteta za to, niti mogao iz sebe, iz svog iskustva da crpi snagu za potisnuta nacionalna pitanja Srba zarobljenih u ideološki i jugoslovenski okvir. Sa te strane se pevalo: „Ko to sinoć kroz Topolu prođe, čini mi se da je Karađorđe. Nije Đorđe, ne može da dođe, on je Slobu poslao narodu.”

Slobodan Penezić Krcun je u narodu percipiran kao Srbenda, naš Užičanin koji je Titu u brk skresao i koji je bio neumoljivi borac za srpsku stvar u vreme kad, u najmanju ruku, nije bilo popularno isticati se svojim srpstvom. Međutim, šef srpske OZNE je jedan od najzasluženijih obezglavljivača srpskog seljačko-građanskog sloja u centralnoj Srbiji, od kojih se nikada ne bi mogli napraviti dobri, ili bar poslušni građani države koju je vodila Komunistička partija. Čak je, ako je verovati svedočenju Borislava Mihajlovića Mihiza, Krcun sam govorio da su mu ruke krvave do ramena. Možda mali prst krvlju drugih južnoslovenskih naroda, ali sa ramena se slivala uglavnom nevina krv njegovih sunarodnika.

Negovanje korova

Još jedna mitska ličnost srpske političke bajke jeste Aleksandar Ranković – Leka, ili po svom konspirativnom imenu poznat kao „Marko”. Već danima unazad sve nas proganja drug Marko. Na bilbordima, na internetu gde više iskaču reklame za dokumentarno-igrani serijal posvećen Leki Rankoviću nego za mobilne telefone. Na programima RTS-a odbrojavanje izgleda kao da počinje rijaliti, a između emisija reklame kao za akcije u marketima, kladionice, pivo i kafu. Ne ulazeći u problematiku njegovog srpstva, jer ga kao i u slučaju Krcuna nema, naprotiv, mora se skrenuti pažnja na društvene prilike koje, preko 30 godinama od pada Berlinskog zida, održavaju i produžavaju komunističke mitologiju u bilo kom obliku.

RTS se očigledno dobro potrudio da vrlo ambiciozno stane iza ovog projekta. Šta on nosi, videćemo. Ali sudeći po delu samog Rankovića, ne mnogo dobro za ovu državu i društvo, narod pogotovo. Nije sporna uloga Aleksandra Rankoviću u posleratnoj Jugoslaviji. Brionski plenum je svakako jedan od prelomnih momenata socijalističke Jugoslavije, a Rankovićeva sahrana fenomen sam po sebi. Za istoričare to nije sporno, međutim, za Srbe ostaje da se i dalje pitaju: kako je jedan abadžija došao u poziciju da odlučuje o tako važnim pitanjima? Pa iako bi se našao odgovor u smutnim vremenima u kojima su različiti vetrovi donosili seme koje se na ovoj našoj zemlji tako lako primilo kao korov, zašto se danas još uvek taj korov ne može iščupati iz srpskog bića, već se uporno neguje?

Zašto od kraja 1980-ih svaki put kada bi Srbija bili pred potpunim osvešćivanjem i prilikom da odbaci svoje odrpano robijaško odelo, na scenu stupa neka nevidljiva ruka koja bi u mozak, srce i dušu ubrizgavala nusprodukt komunističke ideologije? Zašto taj narativ nikako da prestane da bude dominantan, iako je naučno odavno osporen?

Mi i danas imamo Srbe koji pevaju ravnogorske pesme, gaje simpatije na toj istorijsko strani, a istovremeno znaju sve replike iz bajkovite serije o komunističkim ilegalcima u Beogradu tokom II svetskog rata. Uzgred, serija je odlična, ali istorijsko-faktografski gotovo potpuno izmišljena. Ili poistovećivanjima sa JVuO iz partizanskih filmova. Ono što je ne samo bilo nespojivo, već antipod, početkom 1990-ih namerno postaje sinkretizovano da bi se vezalo za crvenog mrtvaca i tako zajedno sahranilo. Sećamo se i lažnih vojvoda, slikanja sa šubarama i nožekanjama u zubima. Najbolji opis stanja u duši prosečnog Srbina vrlo brzo daje Slobodan Selenić u Ubistvu sa predumišljajem gde se momak u najboljim godinama do krajnje požrtvovanosti bori za srpstvo a istovremeno iskazuje veliko divljenje majoru OZNE.

Kočina uloga

Sa druge strane oni „moderniji”, „liberalniji”, „građanskiji” naslednici iste totalitarne ideologije, gnušaju se Krcuna i Leke jer isuviše zaudaraju na selo, znoj i reke prolivene nevine krvi, poput pomenutog majora iz Selenićevog romana. Njima je potreban neko uglađen, Beograđanin, školovan na Zapadu. Izbor nije bio veliki, Konstantin Koča Popović je ispunjavao uslove i za njih on je lice komunističke ratne epopeje i posleratne države. Pokušava se nametnuti kao kul komunista, a da su za skvarenje i diskreditovanje progresivne leve ideje odgovorni komunisti sa srpskog sela, kolevke nacionalizma, primitivizma i patrijarhalnog pogleda na svet.

I liberalizam i komunizam kao uokvirene ideologije dolaze sa Zapada, što samo po sebi nije ništa loše, ali predstava da komunizam dolazi sa sovjetskog Istoka, a liberalizam sa progresivnog Zapada je uporišna tačka samozvanih liberala. I još jedno mesto srpskih podela. Sve što dolazi sa Zapada je blagosloveno, apriori dobro, pa tako i dve ideologije, s tim što ovu poraženu i decenijama unazad omraženu – iskvarili su Srbi i Rusi. Zato i ne čudi da se ove dve ideologije u različitim vidovima sve više približavaju bežeći od početnih pozicija, a naročito pronalaze u totalitarnim tendencijama. Međutim, ako im je već do liberalnih ideja, bolje bi bilo da Koča nije ni došao već da se Slobodan Jovanović vratio. Ali ovdašnji nazovi liberali o Slobodanu Jovanoviću ne misle ništa bolje nego njihovi ideološki očevi i majke.

Sećajući se nekih ranijih poduhvata RTS-a i ovaj megalomanski najavljuje otkrivanje nekih duboko skrivanih istina. Velike nade uvek donose još veća razočarenja. Nakon petooktobarskih promena, otvorila su se jedna vrata kroz koja više od pola veka niko nije ulazio. Jedan simpatičan ali skroman pokušaj da se uspostavi kakva-takva ravnoteža nakon decenijskog ispiranja mozga bio je serijal „Ravnogorska čitanka”.

Naravno, budžet za takav serijal u tom momentu nije bio očekivano veliki, pa pored skromnih prikaza, serija se i danas može pogledati kao jedan entuzijastički pokušaj osvetljavanja tog zamračenog dela naše istorije. Interesantno da se nikad ne reprizira – za razliku od serija, filmova i dokumentaraca vezanih za Drugi svetski rat. Čak i do danas neprevaziđen dokumentarni serijal „Jugoslavija u ratu 1941-1945.” se vrlo retko može videti na javnom servisu, iako zaslužuje mesto u školsko-obrazovnom programu.

Igrana serija Radoša Bajića „Ravna Gora” koja je bila pompezno najavljivana i od koje se zaista mnogo očekivalo, završila se katastrofalno. Umesto dramskog prikaza koji bi u tri serijala obuhvatio sudbinu ravnogorskog pokreta tokom čitavog rata, stalo se na prvom.

Pre svega, ona nije prikazala ono zbog čega je u suštini i pravljena. Serija Radoša Bajića nije imala smelosti da pređe zacrtanu granicu i negde je ostala na nivou Dalibora iz Partizanske eskadrile. Kao da je neka komisija i dalje stajala iznad glave, a zapravo u glavi režisera dok je stvarao seriju. Nije se smelo otići od već poznatog i dobro zacrtanog šablona. Komunisti su plemeniti ljudi koji ne samo da spašavaju narod već i ptice za vreme nacističkog bombardovanja. Sa druge strane, četnici kolju nesrbe i pre nego je barjak slobode pobijen na Ravnoj gori. Prvobitna namera prešla je u svoju suprotnost.

Iako ne obuhvata epohu o kojoj smo do sada govorili, još jedan pokušaj dramskog prikaza naše prošlosti – doba Nemanjića, uz neverovatan budžet od nekoliko miliona evra pretrpela je neuporedivo veći debakl. Čak je i pilot epizoda prepravljana pre ponovnog emitovanja. Najslavniji deo srpske istorije predstavljen je u stilu Crnog Gruje.

Odnos prema istoriji

U Rankovićevo vreme nacionalna ideja se provlači među retke intelektualce, monaštvo ili u tuđini sanja san o slobodi. Iako je celo društvo, sa njim i SPC, premrežena doušnicima službe, zahvaljujući iskrenim čuvarima nacionalne svesti ona je posle 50 godina izašla na videlo. Naravno, u dva oblika. Onaj autentični – demokratsko-nacionalni i uistinu građanski i onaj iz epruvete – primitivni, koji je nastao u laboratoriji SDB, naslednici OZNE i UDBE. Zbog specifičnih okolnosti, raspada Jugoslavije i građanskog rata, teško je povući granicu između njih. Ali odnos prema vlastima, a ne prema državi, je i danas jedina vododelnica. U njemu treba tražiti još uvek isti ambijent u kome se prave igrane i dokumentarne emisije iz srpske istorije sa ne baš najboljim izborom izvođača radova, sa zaradom kao prevashodnim motivom umesto originalnosti i svrsishodnosti dela koje treba da ostane na korist generacijama.

Toliko žrtava UDBE čekaju svoju televizijske rehabilitaciju, a mi još uvek pričamo o njenim osnivačima. Još mnogo istinskih antikomunističkih disidenata i prognanika smo dužni posvetiti dostojnu pažnju i pijetet, ljudima koji su na najuzvišeniji način zadužili svoj narod – od Slobodana Jovanovića, Nikolaja Velimirovića, istinske udbaške žrtve Ave Justina Popovića, kao i mnogih drugih poznatih i nepoznatih.

Ako je rano da se ovakvi serijali prave o dva najznačajnija jerarha SPC koji svojim životom i delom gaze dva milenijuma i duhovnom obnovom svedoče vitalnost i dugovečnost srpskog naroda, onda je svakako nacionalni servis dužan da prikaže kako se jedan molitvenik i praktično zatočenik tajne službe u manastiru, duhovni otac pomenuta dva jerarha, do poslednjeg časa borio perom i rečju za svoj narod, ostavljajući neizbrisiv trag imena svog roda u pravoslavnom svetu, ali još uvek ni približno u svom narodu u srazmeri sa svojim veličinom.

I ne samo perom, Justin Popović je učestvovao u Prvom svetskom ratu kao vojnik. Da podsetim, u tom ratu je Dragoljub Mihailović odlikovan a Josip Broz, komandant Krcuna i Leke, ratovao protiv Srba. Ili zašto ne snimiti igrano-dokumentarni serijal o vladikovanju patrijarha Pavla na Kosovu i Metohiji i izveštajima koje je pisao od 1957. do 1990. godine? To je posebno važna tema, jer u narodu i dalje postoji legenda o Leki – čuvaru Kosova. Da li možete da zamislite na bilbordima višeepizodni serijal o ovim temama?

Nažalost, Srbi su narod koji mnogo voli da se ponosi sopstvenom istorijom, a o njoj jako malo zna. Vidimo da se značajna sredstva ulažu u emisije sa istorijskom tematikom, a generalno jako malo, gotovo beznačajno, u istorijsku nauku. Okolne države, sa bogatom i manje bogatom istorijom, naročito u odnosu na našu, izdvajaju neuporedivo više sredstava i značajno su produktivnije. Da ne pominjemo ozbiljnije evropske nacije, koje zbog odnosa prema svojoj istoriji i nauci i jesu ozbiljne. Ono što nudi prosečna beogradska knjižara jeste ćošak u kome se mogu naći dela opšte i nacionalne istorije. U Parizu na istom površinskom prostoru se mogu videti dela, što naučna, što publicistička, samo o Napoleonu ili De Golu. Kao primer našeg odnosa prema istoriji, navešću poražavajuću činjenicu da će tek ovih dana, iz pera mladog srpskog istoričara dr Danijela Radovića, svetlost dana ugledati prva biografija jednog od najvećih srpskih državnika Jovana Ristića.

Ostaje da se nadamo da naš novac nije uzalud bačen u ovaj dokumentarno-igrani serijal i da će verno preslikati vreme Aleksandra Rankovića, pre svega kontekst. Za osvetljavanje poluvekovne istorije druge Jugoslavije i mesta Srbije i Srba u njoj, neophodno je da se izađe iz crvenog ideološkog okvira i da se te godine posmatraju uz uvažavanje nacionalno-građanskih ideja i pogleda.

I na kraju, potrebno je naglasiti da je lažna slika koja se nameće da postoje dve Srbije, prava istina je da postoje dva paralelna sveta: jedan u okviru koga postoji sukob između dve elite istog ideološkog gnezda, koje pokušavaju da nametnu priču o dve sukobljene Srbije; i drugi svet – previše tiha većina koju čine narod i nacionalno angažovani intelektualci – koji se skriva i potiskuje.

autor: Predrag Aranđelović je istoričar i politički komentator iz Beograda. Ekskluzivno za Novi Standard.