Alternativno, naslov je mogao da bude i “Agonija FK Partizan”, ali odlučio sam se za mekši stav jer nismo svi partizanovci od rođenja i trenutno stanje u fudbalskom klubu Partizan ne pogađa sve jednako.
Partizan je zadnji put bio šampion države davne 2017. godine, dok je pobednik kupa bio 2019. godine, iz ovog ugla pomisliću čudom. Jer nakon što je Milorad Vučelić izabran za predsednika kluba 2016. godine, dvojac Milorad Vučelić – Miloš Vazura je iz persepktive 2023. godine učinio sve u njihovoj moći da Partizan krene stranputicom, nizbrdo, uz bojazan ne za svaku sezonu i polusezonu, već za svaku utakmicu.
I taj izbor je bio rat klanova, jednog čije je oličenje bio Milorad Vučelić, drugog Nenad Bjeković. Zlobnici bi rekli SPS tabor protiv SNS tabora, ali nije sve tako crno-belo, pre će biti u nijansama sive. No, tabor Milorada Vučelića za razliku od Crvene Zvezde kojoj je tad počelo zlatno doba iz raznih razloga sa mnogo nula, nije uspeo da obezbedi stabilno finansiranje ovakvog velikana srpskog sporta.
Treneri su odlazili i dolazili, od 2016. na ovamo Partizan su vodili Nikolić, Đukić, Mirković, Milošević, Stanojević, Stolica, Petrić i naposletku Duljaj. Koliko Partizanovih legendi uludo potrošenih u moru loših rezultata prikazanih zadnjih 7 godina. Ok, nije sve bilo loše, sa ponosom kao Grobar mogu da istaknem da u lošim uslovima rada koje su imali, Đukić je ničim izazvan igrao šesnaestinu finala Lige Evrope, Savo Milošević je igrao grupnu fazu Lige Evrope, Aleksandar Stanojević je igrao osminu finala Lige Konferencije, dok je Gordan Petrić proletos došao do šesnaestine finala Lige Konferencije.
E sad, da se tu zaustavimo malo. Ako posmatramo samo ovaj vremenski okvir (2016-2023) i pomenuta dostignuća kluba, neke činjenice se izdvajaju:
Partizan je bio redovni učesnik evropskih takmičenja gde je redovno odnosio pobede
Partizan je igrajući navedena takmičenja ostvario finansijsku korist u desetinama miliona evra samo od UEFE, bez prodatih igrača
Partizan sezonu 2022/2023 završava četvrti na tabeli. Na stranu što je to najlošija sezona od 1986. kako ja pratim klub crno-belih boja, ali ovo je bila sezona gde je srpski koeficijent bio najveći i gde je Partizan samo trebao da se “nacrta” na drugom ili makar trećem mestu i igrao bi zagarantovanu Ligu Evrope ili Ligu Konferencije i time opet ostvario milione evra, realno dvocifrenu sumu. Ali ne, Partizan nije bio u stanju ni to.
Partizan u 2023. godini 21. veka doživljava da stadion nema struju manje od 3 nedelje pred evropsku premijeru u sezoni 2023/2024
Partizan gubi od Nordsjilanda ukupnim rezultatom 6:0 (a mogao je za dlaku i od Sabaha iz Azerbejdžana!) i kao posledica toga ove sezone neće igrati Evropu, što nas, iskrene partizanovce, minimalno tera na mučninu, da ne širim emocije dalje.
Kakav sunovrat od prva dva koraka na dalje! Kako se to desilo? Šta je moralo da se desi čuvenom Partizanu, klubu bogate tradicije, ponosu Srbije, da ovako, u slobodnom padu dosegne nivo koga se, realno sramotimo? I gde su ti novci, milioni od prethodnih sezona igranja u Evropi? Nisu li bili dovoljno da se plati trener Partizanovog renomea, da se plati struja, da se plate igrači?
Ja nemam odgovor na ova pitanja, ali Uprava kluba bi morala da ima!
Znakovi na putu, koji će nam možda nagovestiti put sunovrata, a bilo ih je podosta su bili:
Partizan je dugovao milione na ime poreza, a ta epizoda se završila tako što se Milorad Vučelić pred kamerama zahvaljivao Predsedniku Srbije na novcu/usluzi/donaciji
Treneri su se ređali kao na traci, a ponajviše zbog toga što nijedan nije hteo da radi u okruženju gde su plate neredovne, pojačanja su nepostojeća kategorija, a budućnost neizvesna
Na kraju dolazimo u situaciju da šef stručnog štaba Partizana bude Igor Duljaj, nesumnjiva legenda kluba, prekomandovan iz Teloptika gde je vodio omladince, prosto iz razloga jer niko drugi nije hteo da se prihvati kormila broda koji tone. I sam je skoro priznao pred kamerama da je on tu “jer niko drugi nije hteo”.
Kao posledica toga igrači su odlazili u krajnje čudnim okolnostima, nesvojstvenim kluba našeg renomea. Prvo je iz kluba otišao Takuma Asano (naravno bez posledica), tik pred početak ove sezone Fuseni Dijabate (čekamo rasplet) i sada Nemanja Jović (takođe bez posledica). To znači da ugovori nisu ispoštovani te da su oni mogli pravno gledano, da odu bez obeštećenja i posledica. Malo je reći da samo Asano rešeta mreže u nemačkoj ligi, te da smo njegovim transferom mogli uzeti milione evra.
Prvi golman kluba u kojeg se godinama ulagalo, u jednom od najskorijih transfera odlazi za tričavih 220.000€ klubu koji je bio sposoban odmah da uplati novac kako bi stadion dobio struju pred dolazeću sezonu.
A navijači? Teško je reći gde su navijači. Ali gde god da se pojave, imaju istu poruku za Predsednika države i direktora kluba. Poseta na stadionu je čak i bolja od stanja u klubu, ali nazovimo je ovom prilikom adekvatnom. Marketinški tim kluba pakleno dobar posao radi kako bi privukao svakog mogućeg na stadion. Inače bi stadion bio sablasno prazan. Stadion je već posebna priča, tužna i kraj joj se ne nazire. Prati sudbinu kluba, oronuo, dotrajao, fasada otpada, išaran sprejem sa svih strana, sa toaletima sudnjeg dana.
Ne može ovako dalje, ne može više. Navijači su se digli, prvi put ih vidim da protestuju, srce me ogrejalo kad sam ih video na Terazijama. Nije sve izgubljeno. Zato dižem čašu za njihovu snagu i sa onih pravih Terazija ih postavljam na ove naše, elektronske, večne Terazije. Da svi vide.
Evo, koristim priliku da pohvalim nešto što sam video u ovoj agoniji kao pozitivno. Rad Ivice Kralja u dovođenju Saldanje, Severine, Zahida. Magiju je izvukao čovek. Ali to nažalost nije bilo dovoljno za evropsku jesen koju svaki Grobar sanja.
Lotar Mateus je skoro davao intervju povodom 20 godina od Njukasla. Pa taj isti penzioner bi sad naterao Nordsjiland da traži autograme od naših igrača, dok bi rezultat vrlo verovatno bio obrnut!
Nisu toliko važne ni pobede u srpskoj Super ligi, toliko niti večiti derbi, ali kad se igra Evropa… eeej, nakrivim šešir pa na stadion. I deci puno srce. Ne može ni gostovanje Voždovcu na krovu, niti Čukaričkom na brdu da parira oduševljenju kad dolaze stranci.
Kakav će epilog ove priče biti? Može li ovo dno u kojem se klub nalazi da se probije? Sigurno da može. Može pola tima da ode, poreska uprava ovaj put da postavi crvenu traku na vrata, a tama da zavije stadion na mnogo duže. Mi kao navijači u postojećoj vlasničkoj strukturi se ne pitamo skoro ništa.
Mi suštinski možemo mnogo! Samo ako hoćemo, mi ćemo promeniti sve!
Mi možemo da iniciramo privatizaciju kluba, prevođenje kluba u akcionarsko društvo, da kupimo akcije i učestvujemo u biranju i smenjivanju Uprave koja je odgovorna za kreiranje uslova za rad stručnog štaba i prvog tima, naposletku. Znam mnogo navijača Partizana koji bi zadnji dinar dali za kartu za utakmicu, za klub, što ne i za akcije kluba. Pa kad uđemo u Skupštinu kluba i ponesemo odgovornost koju toliko želimo i zaslužujemo, druga će se pesma pevati. Ali ona najlepša, naša: “Da volim crno bele, ponosno kažem svima…”
Možda postojećoj političkoj garnituri koja je na vlasti u Srbiji ne odgovovara iz raznih razloga opet povezanih sa mnogo nula, da se to sprovede. Pa svaki put kad je u Narodnoj skupštini trebalo da se razgovara o novom Zakonu o sportu i/ili promeni pravnog statusa Partizana i Crvene Zvezde, aktuelna vlast je opstruirala sve aktivnosti u tom pravcu.
Pa opet, ja smatram da mi to možemo. Kao građani Srbije, kao navijači Partizana, kao odgovorni prema sebi, klubu koji toliko volimo, prema Humskoj 1, prema svojoj deci koju učimo koliko se Partizan voli. Mi možemo doneti promene u klubu. Do nas je.
Nisam vam rekao, u toku utakmice u Danskoj, gleda mi sin peti gol kako pada i okreće se ka meni, a oči mu pune suza: “Tata, šta to sad znači?” Srce mi se steglo.
Znači sine, da moramo ustati, preuzeti inicijativu i pored drugih stvari u državi, rešiti i ovu, crno-belu, najmiliju.
autor:Bojan Lazić
