Fotokopirnica naših gluposti

Kad sa samo deset godina zbog tudjih grehova moraš da napustiš krug dvojke i nadješ se u Kostolcu, rudarskoj varošici na Dunavu, nikako zbog toga ne možeš da budeš srećan. Drugačiji ljudi i mentalitet. Pitao sam se šta je sad ovo? Odgovor je jasan, jebiga, to je to. Srbija nije krug dvojke i ma koliko ovaj krug meni bio drag i imao svoje prednosti, život se u Srbiji uvek odvijao uglavnom van tog kruga, ma da neki uporno odbijaju to da shvate. Život mi je dao priliku da to vrlo rano razumem i koliko god ova spoznaja bila plaćena suzama jednog desetogodišnjaka, te koliko god mi tada zbog promene sredine i nekih drugih stvari koje nisu tema ovog teksta bilo teško, upravo je moj odlazak u Kostolac bio sudbonosan korak u pravcu mog sazrevanja.

Ozbiljne probleme imao sam i zbog činjenice da mi je ćale jedan od vodećih direktora kombinata u kome su radili gotovo svi gradjani ove varoši. Ćale je možda bio jedna od glavnih faca, ali meni su zbog toga pomerali bulju. Jer, nije tada bilo razlike. Svi smo bili skoro jednaki. Skoro, zato što su se sin pomoćnog radnika i bageriste na površinskom kopu Ćirikovac super družili, a ja sam bio po strani, jer mi je ćale direktor, a to je bio blam i razlog da me zajebavaju. Dečko iz kruga dvojke, sin direktora, bedak da ne može veći . Pitao sam se, što moj matori kao većina normalnih ljudi nije fizikalac ili radnik na nekoj mašini, al šta ćeš…

 Morao sam dakle apsolutno sam da se borim za svoje mesto pod suncem. Brzo sam se snašao i oko sebe imao dobru ekipu. Nakon početnih poteškoća i malo težeg podnošenja činjenice da me podjebavaju tipovi koji će uvek imati nenadoknadiv nedostatatak asvalta u krvi, te njihovog surovog stava prema meni samo zbog toga što sam bez svoje krivice ili zasluge rodjen na Dorćolu, shvatio sam da je varošica u kojoj živim zapravo veoma lepo mesto. Prednosti Kostolca bile su očigledne. Polovinu ovog gradića činio je park, a periferija sa šumom “bagremar” predstavljala je sjajan teren za sve moguće sportske igre, ali pre svega za vožnju bajsa. Na kraju petog razreda, kao nagradu za odličan uspeh dobio sam od keve trobrzinca. Ozbiljno sam pogrešio. Trobrzinac bez obzira na činjenicu da je bio bolje opremljen i imao menjač, nije mogao da pridje “poniki”. Ponika je bila zakon. Dunav sa svojim rukavcima davao je mogućnost za ribolov, a u letnjim mesecima i  boravak na plaži koju sam u nekom tekstu već opisao.

Početni hendikep pokazao se kao prednost. Svakog vikenda vraćao sam se u krug dvojke i tu imao privilegiju da  filmove koji dodju prvo u Beograd, pre svih drugara iz Kostolca pogledam u Kozari, Kosmaju, Zvezdi, a posebno dvadesetom oktobru. Nakon toga bi se u ponedeljak u školi pravio važan. I dok su oni slušali vreme sporta i razonude i uživo gledali “Rudar” koji na očajanje Bore Beke nikako nije uspevao da  iz prve srpske predje u drugu saveznu ligu istok, ja sam uživo na Marakani gledao Duleta i Pižona. Tako sam brzo utišao one što su me prozivali zbog mesta rodjenja i ćaletove funkcije. Nisam im zamerio, čak sam im nekad završio neke karte i donosio ploče “Riblje čorbe” koje su odmah po pojavljivanju mogle da se kupe samo u PGP-u u Makedonskoj.

Dogadjaj je bio kad je Kostolac dobio za ono vreme izuzetno modernu sportsku halu. Mislim da prima više hiljada gledalaca. Mladjima je  nezamislivo, ali ono što se danas plaća mesečno solidnom sumom novca, mi smo imali besplatno. Tri puta nedeljno svaki gradjanin Kostolca mogao je da u halu dodje na rekreaciju. Fudbal, košarka, rukomet, na parketu koji je bio bolji od onog u „Pioniru“. Uslov su razumljivo, bile samo čiste patike. Posle besplatne rekreacije tuširanje toplom vodom u čistim i savremenim svlačionicama. Jer hala je pripadala svakom gradjaninu ove varoši. Niko nije rekao „ja sam to napravio“. Znalo se da je to napravljeno od novca svih radnih ljudi i gradjana, kako se tada govorilo.

Letovalo se na rate preko sindikata na kolko oćeš rata po povlašćenim cenama. Samo dva meseca nakon Titove smrti sa ćaletom sam letovao u Istri kod Pule, kompleks hotela u borovoj šumi “Zlatne stene”. Čika Milovan , fizikalac sa kopa zakasnio sa ženidbom. Naravno da me kao direktorovog sina gotivio. Obišao je sve noćne klubove ovog ekskluzivnog letovališta. Kaže mi jedno pre podne na plaži, evo ti autogram od Mate Parlova, sinoć sam ga sreo u noćnom klubu u Fažani. Nisam mogao da verujem. Samo par godina ranije Parlov je jebo kevu nekom Kubancu, nokautirao ga u devetoj rundi, tako da su ovog morali da iznesu, a on postao prvak sveta u poluteškoj kategoriji. To popodne, moj otac mi proročki kaže “vidi sine, ti ćeš jednog dana biti sudija, advokat, tako nešto vidim te u pravnoj nauci. Verujem da ćeš biti ugledan čovek. Ali ni kao takav nećeš imati prilike da letuješ ovde ili u Dubrovniku, tu će dolaziti samo bogati stranci“.

Sve ovo i još mnogo toga se dogadjalo u Kostolcu, koji je izrodio ljude koji su u svojim oblastima dogurali daleko. Nije bila neka vest ni kad je moj drug iz odeljenja Slaviša Čula zaigrao u Zvezdi, jer je Džaja pažljivo pratio šta se radi u omladinskoj školi „Rudara“. Mnogo toga nije bila vest, jer se podrazumevalo da ljudi žive i rade, te da u svom poslu postižu zapažene rezultate,

A ovih dana vidim da je na nacionalnim frekvencijama bila vest otvaranje fotokopirnice u Tehničkoj školi baš u Kostolcu. Dakle, televizije su svojim kamerama ispratile kupovinu jednog fotokopir aparata u navedenoj školi. Na otvaranju direktor ove škole i neka žena predsednik nečega u Kostolcu, može biti opštine, jer je Kostolac danas opština. Mogao sam da izguglam ali neću. Ne želim da znam ime žene koja je smatrala da treba da održi govor zbog kupovine fotokopir aparata koji svaka osrednja advokatska kancelarija ima. Želim da sve to izbrišem iz mozga i Kostolac pamtim onakav kakav je nekad bio.

Taj aparat košta manje nego jedan dan letovanja bageriste sa površinskog kopa „Ćirikovac“, pre četrdeset godina u prestižnom Istarskom letovalištu.

Vodio me moj kum Vicko pre desetak godina kod Bruna Langera, frontmena „Atomskog skloništa“. Sedimo ispred njegove kuće u borovoj šumi na obali mora, pijuckamo limunadu i kapućino.  Kaže mi Bruno, ćuj stari, ono su ti tamo te zlatne stene gde si letovao kao klinac. Tu ti sad dolaze samo bogataši sa zapada”.

To što je moj ćale bio u pravu je interesantno, ali ne najbitnije. Najbitnije je to što Kosta Makar tadašnji generalni direktor kombinata Kostolac, nije imao prilike, a nije ni u ludilu pomislio da izadje na televiziju i kaže „dve hiljade radnika kombinata na čijem sam čelu, letovalo je ove godine u ekskluzivnim letovalištima širom Jadrana“. Da je to uradio, svi bi mu se smejali, možda bi završio i u psihijatrijskoj ustanovi. Jer tada je sve to bilo normalno.

Žao mi je, ali je manje važno što se i Kosta Makar i moj pokojni ćale prevrću u grobu. Bedak je što su nam na vlasti tipovi koji se ne libe da stanu pred kamere televizija zbog kupovine fotokopir aparata.

Kako smo od Koste Makara, najsavremenije sportske hale, letovanja na super mestima i svega lepog, stigli do gospodje sa ladnom trajnom koja pred kamerama televizija sa nacionalnom frekvencijom otvara fotokopirnicu?

Mislim da znam ali to je već neka druga i duga priča…