Godine koje su pojeli petooktobarski mrmoti

2
111
foto: Mašina

Jedni izbori su gotovi, bliže se drugi – levica, onakva kakva jeste u parlamentarnoj borbi, je pred velikim dilemama. Da li će levi politički akteri hrabrije zagaziti u politiku ili će ostati mali deo održavanja status-a quo analizira Saša Dragojlo.

Politički gledano, u Srbiji već godinama živimo svojevrsni Dan Mrmota. I dok se u čuvenom filmu Bil Marej svakog jutra budi u gradiću Panksatoniju gde iznova i iznova izveštava o mrmotu Filu koji treba da predskaže buduće vremenske uslove, tako se srpska opozicija svakoga dana budi tog 5. oktobra 2000. godine – i iznova i iznova najavljuje da je autoritarni vladar „gotov“.

Vreme je – što gore, to bolje, mestimično proruski, sa jakim diktatorskim pljuskovima!

Međutim, za razliku od čuvene romantične komedije sa elementima fantastike koju je 1993. režirao Harold Rejmis, ovo što mi živimo više je mazohistička tragedija sa elementima farse. A srećnog kraja nema ni na puškomet. O tome ko je ovaj politički film – ili pak predstavu – režirao, malo ćemo kasnije.

Na vlasti su ponovo lažni socijalisti i presvučeni radikali, međutim, ništa nije isto kao te 2000. godine kada je masovnim demonstracijama potvrđena izborna pobeda nad režimom Slobodana Miloševića. U opoziciji su i sada perjanice tog čuvenog DOS-a, a ideje vodilje iste one o evropskoj budućnosti Srbije u kojoj su izbori demokratski, a ekonomija slobodna, međutim, rušenja autokrate nema, niti podrške Zapada, a kako predskazuje mrmot Fil, neće ga skoro ni biti.

Istorijski kontekst se dobrano promenio, ali je arhitektura srpske političke scene projektovana za večno ponavljanje istog. Dva identitetska pola srpske politike – jedan tvrdi autokratski, a drugi proevropski slobodarski – jesu dve strane, ali istog novčića, a u novčiću je istina, više no li u fermentisanom grožđu.

I dok se kevće o levom i desnom ekstremizmu, istina je jedino da u Srbiji vlada ekstremizam ideološkog centra, odnosno održanja status-a quo.

Politički teren je odavno podeljen – desna, dominantna polutka je autoritarna i s kriminalom slizana vlast Aleksandra Vučića, dok je (pseudo)leva polutka u široj javnosti moralno bankrotirana opozicija predvođena Draganom Đilasom, polu-čovekom polu-strašilom čija fotografija izbušena pikado strelicama verovatno rutinski visi na zidovima pro-režimskih redakcija.

Već godinama, ta „rovovska borba“ dve Srbije čitavu zemlju drži kao taoca.

Kako bi se Vučić pobedio, a paradoksalno, i država promenila u nešto što bi zaličilo na iole pristojno mesto za život, opozicija mora da zađe u njegovo biračko telo, a to znači da odbaci anahronu godoovsku ideologiju čekanja „6. oktobra“.

Intelektualno lenj i zapušten, opozicioni diskurs svodi se na srednjeklasni „anti-diktatorski“ moralizam i prozapadno geopolitičko slepilo, programski tandem koji, valjda je sada i empirijski svima jasno, ne prebacuje dalje od 25 odsto glasova.

Iako je to već duže vreme očigledno, poput slona u staklarskoj radnji, da potcrtamo: srpska opozicija je modelirana u naprednjačkoj kuhinji, nacrtana u studiju Pinka – upravo na način da ne može ozbiljno da ugrozi režim. Zbog toga Vučič iz svog mađioničarskog šešira može nonšalantno da izvuče „majdansku kartu“, i uz asistenciju etno gurua Nestorovića, zaustavi bilo kakvo značajnije širenje protesta protiv izborne krađe, ostavljajući izgladnele opozicione prvake da apeluju na moralnost Zapada čiji je Vučić dugogodišnji projekt.

Tupoglavo izazivanja Vučića na izbore, kao prvoloptaška izlazna strategija iz protesta „Srbija protiv nasilja“, u trenutku kada opozicija nije konstituisana unutar sebi niti ima bilo kakav programsko-narativni projekat za budućnost koji može da predstavi narodu, bila je još jedna usluga režimu.

Takav, sprinterski i netaktičan način vođenja političke borbe ne samo da je neefikasan, već troši entuzijazam građana i dugoročno ih izbacuje iz jednačine. Svaki izborni ciklus za Vučića je poslastica, i ne predstavlja nikakav finansijski napor, dok opozicija posle svakih izbora izgleda kao u samrtnom hropcu.

Poput dečačića koji je vikao „Vučić“, opozicioni prvaci stalno dižu očekivanja javnosti, a onda kada sve propadne, pretvaraju se u uplakanog kalimera.

Srpska levica mora da izađe iz nedara „petooktobarske“ opozicije ako ikada želi da kreira bazu koja nije urbana (pseudo)srednjeklasna, i proba da zađe u biračko telo SNS-a. Taj posao, koliko god delovao teško, mora da se obavi, jer bez njega nema rušenja ni Vučića, niti kreiranja bolje i pravednije Srbije kojoj jedini „biznis plan“ neće biti sveopšta privatizacija i rasprodaja resursa belosvetskim korporacijama.

Prvi preduslov za to je amputacija ideologije koja opoziciju vuče na dno i penzionisanje starih satanizovanih lica za koje šira populacija neće nikada više glasati.

Bil Marej u filmu Dan Mrmota (1993); Columbia pictures / snimak ekrana

Jalovi moralizam i geopolitička promašenost

Srpska opozicija, bez ozbiljnije razvijene stranačke infrastrukture, ali i alternativnog programa koji nije „mi ćemo to isto, pristojnije i estetski lepše“, svodi se na moralizam i društvenu polarizaciju na „njih“ i „nas“. Upravo ono što Vučiću odgovara kako bi se predstavio kao zaštitnik narodnih interesa od „odnarođene elite“, populistički koncept koji se pokazuje uspešan u uzdrmanim liberalnim demokratijama diljem sveta.

Da Vas podsetimo:  Sledi “održivi” način ishrane! Prasetina u Srbiji ide na 1000 dinara – Afrička kuga radi posao

Moralizam je najniži oblik politike, odraz idejne nemoći, organizacione jalovosti i očajanja. Efikasan je jedino kada uz njega ide i konkretna emanacija moći i snage – u ovom slučaju snaga politički organizovane narodne podrške širom države.

U suprotnom, to je potpaljivanje niskih strasti koje skončavaju u jalovim akcionašenjima koje ne donosi nikakve rezultate, a odnose energiju i troše kvalitetne, posvećene ljude bez kojih nikakve promene nikada neće ni biti.

Kampanja koalicije „Srbija protiv nasilja“ pred decembarske izbore bila je gotovo nepostojeća, praktično outsorsovana „Proglasu“, inicijativi poznatih ličnosti i intelektualaca koji, kao što smo i videli, ne dobacuju značajno dalje od srednjeklasnog biračkog tela. Predizbornih spotova gotovo da nije bilo do pred kraj, dok su bilbordi bili bezlični (ne može Đilas na plakat, što znači ne može niko?) i potpuno nejasni, nalikujući više kampanji za bezbednu vožnju u saobraćaju, no za promenu autokratske vlasti.

Umesto da kandidat za gradonačelnika bude poznata ličnost koja okuplja, ili makar neko od postojećih političkih lidera, Đilas odlučuje da to bude čovek koga malo ko zna i čija je politička harizma na nivou prosečne cigle, na stranu njegovi ljudski kvaliteti.

Sve se svelo na to da je zli Vučić toliko omražen, da će se samourušiti. Moralističko fokusiranje na lik i delo, uz narativ o manihejskoj borbi u kojoj nas jedni vode na civilizovani Zapad, a drugi, navodno na mračnjački istok, pokazalo se potpuno promašeno.

Činjenica je da su i jedni i drugi igrači Zapada, s tim što Aleksandar Vučić, daleko najtalentovaniji srpski političar, svoju servilnost i zavisnost od Zapada krije kao zmija noge, upravo zbog toga što zna šta radi, za razliku od građanske opozicije.

Uostalom, šta sintagma „prozapadna opozicija“ uopšte znači danas u Srbiji, ili čak u svetu? Kome se ona obraća? Zbog čega se bira geopolitička odrednica koja već dugo ne samo da nije simbol napretka, slobode & pravde, već sasvim suprotno. A pogotovo u zemlji koju je NATO bombardovao i čiji građani Putina podržavaju ne zato što su neke velike pravoslavne braćurde, već zato što je on, u njihovoj perspektivi, onaj koji će da doaka zapadnom imperijalizmu, koliko god to naivno bilo.

Čak i ako se zalažete za ulazak u EU, zbog čega to stavljate u prvi plan kada je i vrapcima na grani jasno da je taj proces zaustavljen na dugi period, kao i da u 2024. takva etiketa ni na koji način ne rezonira sa građanima ili vizijom bolje Srbije? I dok nacionalistička opozicija sve vreme pokušava da se prestavi neutralno, kao patriotski ili državotvorni blok, građanska opozicija sve vreme upada u zamku da se (samo)predstavlja kao „proevropska“ ili „prozapadna“, kao da se kandiduje na izborima za Evropski Parlament.

Takav marketing u javnosti ostavlja utisak da im je bitnije da se dodvore Zapadu, nego glasačima u sopstvenoj zemlji i komplementaran je naprednjačkom narativu o „izdajničkoj opoziciji“.

Međutim, pored svega gore pomenutog, opozicija ne razume da slabi kakvi jesu, ni tom Zapadu nisu dobri. Ne podržava Kristofer Hil Vučića zato što ga ovaj poji vrhunskim vinom, već zato što on ima najbolji CV, ali i najveći kapacitet za posao koji mu je poveren. Da bi čak i bili karta na koju bi se Zapad kladio, oni moraju da se konstituišu kao ozbiljna politička snaga sa razvijenom infrastrukturom koja istinski može da ugrozi režim.

A da li će u tom slučaju morati da deliveruju rudnik litijuma? Mislimo o tome.

Protest Protiv diktature u Beogradu; Foto: Marko Miletić / Mašina

Anti-heroj i emancipacija

No, da pogledamo malo u retrovizor, kako bismo shvatili gde (bi trebalo da) idemo.

Neoliberalni monarh Aleksandar Vučič – nacionalistički huškaš iz devedesetih i napredni nastavljač G17 + politike, samo na steroidima – bio je idealan antagonista za konstitutivni narativ srpske levice u izgradnji. Kao zaštitnik stranih investitora i vešti prodavac nacionalnih resursa (Istoku i Zapadu), a sve to uz priču kako je narod lenj i pokvaren, postao je posterboy za kolonijalnog upravnika koji servisira bogate strance, a maltretira sopstveni narod.

Demokratska stranka, koja je to prethodno radila, ali humanije, našla se pogubljena, optužujući Vučića da joj je ukrao program. Međutim, strukturalna opoziciona potreba da napadnu Vučića, gurnula ih je u levo, pa makar to bilo i stidljivo. Takozvani civilni sektor, ušuškan tokom vlasti stranaka DOS-a, počeo je da se razvija kroz konkretne borbe, osnažujući svoje programske, ali i kadrovske kapacitete. Mediji su počeli da pričaju o patnjama srpskih radnika, makar senzacionalistički.

Da Vas podsetimo:  „Decenija sećanja“: Recenzija koja to nije

Međutim, ta neminovnost, bila je nedovoljna za ozbiljniji emancipatorni prevrat, jer su ti ljudi autentično formirani u liberalnom diskursu, a starog konja teško je učiti novim trikovima.

Paralelno, odgovarajući na rastuće potrebe društva, srpska mlada, autentična levica konačno je prodisala, uspostavljajući se kao faktor „odozdo“, pokrećući konkretne borbe za zaštitu obespravljenog građanstva koje su im, kao akterima, davale ozbiljan kredibilitet u javnosti.

Aktivisti „Ne da(vi)mo Beograd“ i njihova temeljna borba protiv „Beograda na vodi“, oligarhijskog geta & praonice novca i Vučićevog trademark projekta, bio je prvi pokazatelj da politika može biti drugačija od parolašenja i sukoba dve Srbije. Upravo je NDB, a ne bilo koja stranka, te 2016. organizovala i najveće proteste od kada su naprednjaci došli na vlast.

Studentski pokret „Sedam zahteva“ koji je nastao u protestima „Protiv dikature“, nakon predsedničkih izbora 2017. godine, prvi put je, bar među radikalnijim levičarskim aktivistima, plasirao tezu da je pamfletašenje pogrešan pristup. Principom show, don’t tell – i fokusom na socio-ekonomske probleme koji tangiraju najslabije (čuveni transparent „Ne želimo da budemo jeftina radna snaga“), na kratko su uspeli da se nametnu kao emancipatorni politički akter koji je organizovao i radničke proteste.

Jedan od važnijih je protest radnika fabrike šinskih vozila „Goša“ iz Smederevske palanke čiji se radnik obesio u fabričkoj hali zbog neisplaćenih zarada. (Međutim, levičarsko supkulturno sektašenje u kratkom roku uništilo je i ovu grupu, a forma u kojoj bi se o tome najbolje govorilo je, verovatno, satirični roman).

Paralelno, sastavljen od sličnih ljudi, nastaje i pokret „Krov nad glavom“ koji verovatno predstavlja najuspešniji projekat levice u ovom veku. Svojom odbranom građana od izvršitelja i nepamfletskim pristupom političkoj edukaciji, pokazao je da levica nije samo „salonska“, zadobivši ogromnu popularnost u svim slojevima društva. Aktivisti „Krova“ bili su česti gosti i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, gde su širili ideju solidarnosti, socijalnih prava i „pokvarenosti“ pravnog sistema koji je praktično namešten da štiti jake, a gazi slabe.

Tih godina širom Srbije počeli su da bujaju i brojni lokalni pokreti građana koji su na taj način emancipovali građane, podstičući politiku „odozdo“, trenirajući građansko organizovanje i neposlušnost.

Međutim, famozni „sukobi na levici“, elitnom mrestilištu narcizama malih razlika, sprečili su formiranje ujedinjene političke platforme koja bi iskoristila brisan prostor i ozbiljno se uključila u političku borbu.

Lavina je ipak pokrenuta. Prethodnih godina u prvi plan izbijaju ekološki pokreti, prvobitno „Odbranimo reke Stare planine“, a onda i mnogi drugi. Na taj način je premoštena još jedna štetna dihotomija – selo vs grad – a lokalni poljoprivrednici i beogradski aktivisti i danas zajedno rade na dizanju ekološke svesti.

Prvi ozbiljniji politički pokušaj stvaranje „treće opcije“, one koja bi bila makar levo od centra, bila je koalicija „Moramo“ sastavljena 2022. od NDB, „Ekološkog ustanka“ Aleksandra Jovanovića Ćute, platforme „Solidarnost“ i stranke Nebojše Zelenovića. Međutim, ta koalicija se brzo raspala, što zbog sujeta, što zbog političkih razlika. Zelenović, najveći ideološki uljez, bivši član DS-a i bivši član savetodavnog odbora NALED-a, u narednom je periodu lansirao nekoliko zaumnih ideja u prilog njegovom planu o „velikom dogovoru sa Zapadom“ – najgora je bila ona o stvaranju srpske ratne mornarice koja bi štitila tvrđavu Evropu od izbeglica.

Uprkos svemu, zeleni ustanici sakupljeni u više organizacija i danas ostaju najmoćniji društveni pokret, koji još uvek nije povezan čvršće sa političkim partijama. Protivljenjem projektu kopanja litijuma u dolini Jadra, konačno su uspeli da ubodu neuralgičnu tačku režima Srpske napredne stranke, jer su zašli u biračko telo vlasti. Tačku u kojoj će se mnoge stvari lomiti u budućnosti.

Maraton, ne sprint: Srbija 2027

Kada se govori o rušenju Vučića, dežurni politički analitičari i politikološke tehnokrate, već godinama trube o jednoj listi za rušenje Vučića, nesvesni demografije i socio-ekonomske strukture srpskog društva, ali i ignorišući istorijski kontekst. Nakon decembarskih izbora nadamo se da je sa tom fiksacijom – još jednim sindromom petooktobarske mrmotologije – konačno gotovo. Mada, ne bih stavio novac na to, jer je ponavljanje istih stvari nadajući se drugim rezultatima postalo pravilo, a ne izuzetak na našoj političkoj sceni.

Tu je i drugi model koji se sve više nameće, a to je post-izborno koaliranje sa strankama nacionalističke desnice. Sa tim gotovo više niko nema nikakav problem. Pitanje kojim bi pravcem država išla kada bi je vodili desničari daleko ekstremniji od Vučića, za naše analitičare i opozicionare nije važno. Vučić mora da ode po svaku cenu.

Da Vas podsetimo:  Nikada otvorena, preskupa fabrika vakcina u Zemunu: Ćorak obavijen misterijom

Ta računica ima određenog pragmatičnog smisla, međutim, ono što upadljivo ispada iz jednačine jeste pitanje: gde je tu levica? Zar kombinacija – levica, centar, desnica – ne bi bilo podesnije za rušenje Vučića. Ta ideološka slepa mrlja dovoljno govori o karakteru srpske građanske opozicije, odnosno koliko nam je politička scena beznadežno desničarska.

Zeleno-levi front, jedina iole levičarska mejnstrim opcija, u poslednjih godinu i po dana drastično gubi sopstveni identitet, i deluje kao folklorni privezak centrističkoj koaliciji „Srbija protiv nasilja“ kojom efektivno upravlja Đilasov SSP. Nastali kao neko ko ima kredibilitet borbe „odozdo“, kao neko ko nikada nije bio na vlasti, i ko konačno nudi politiku „za“, a ne samo „protiv“, bili su viđeni kao nova snaga Srbije koja će razbiti tupoglavu podelu na „žute lopove“ i „radikalske šoviniste“.

Šta će sa njima na kraju biti, kao i sa atomizovanom platformom „Solidarnost“, ostaje otvoreno, međutim, Srbiji je prekopotrebna jedna autentična levičarska opcija, jer samo ona može u perspektivi (da pokuša) da ugrozi Vučića, a da na vlast ne dovede nekog još pogubnijeg od njega.

Priče o podizanju izlaznosti i mobilizaciji apatičnih je promašena i služi kao još jedno skretanje pažnje sa slona u prostoriji. Izlaznost u Srbiji je na visokom nivou i, kada birački spisak očistiš od mrtvih i onih koji u Srbiji ne žive, blizu je maksimuma. Činjenica je da ni ProGlas, i to nakon majskih tragedija, nije uspeo značajnije da digne izlaznost.

Bez zadiranja u biračko telo SNS-a i mobilizacije svih onih siromašnih, „krezubih“, onih po kojima Tviteraši tuku nemilice, onih kojima je svejedno ko je na vlasti, jer će svakako biti sirotinja, onih kojima su „građanske slobode“ luksuz, jer ih svakako ne upražnjavaju; bez svih njih – ucenjenih, ubijenih u pojam, kupljenih, kojima je prećeno – promene neće biti.

Umesto što je fokusirana na identitetske politike, prozapadno geopolitičko svrstavanje i ostale prazne označitelje koji signaliziraju nekakvu izmaštanu vrlinu, opozicija treba da se bavi kreiranjem alternativnog programa Srbija 2027 koji će objasniti šta to stvarno drugačije nudi građanima, van parole „Dole Vučić“.

Ako neće građanska opozicija, onda mora levica.1 Potrebno je izaći iz defanzive, preoteti pojam patriotizma iz nacionalističkih kandži i prevrednovati ga. Objasniti da patriotizam nije 24-očasovna pres konferencija na kojoj će se busati u prsa srpska i narod gurati u sukob sa kosovskom policijom, a istovremeno predavati poslednje tragove suvereniteta; objasniti da patriotizam nije prodavanje srpskih radnika u belo roblje prvacima automobilske industrije, već vođenje suverene ekonomske politike i podizanje domaće privrede koja neće biti sluškinja krupnog kapitala, već isključivo građana Srbije; da razvijena socijalna politika koja će raditi na drastičnom smanjenju siromaštva, nije milostinja, niti trošak, već investicija i pravda za najveće žrtve sistema; da patriotizam nije perfidno lobiranje za interese rudarskog giganta, već očuvanje životne sredine i prirodnih resursa bez koga neće biti ni Srbije, niti života na njenoj teritoriji.

A sve to uz makronarativ o Srbiji kao koloniji koju moćnici sa svih strana meridijana glođu kako ko stigne, bez ulaska u etničke kvalifikacije svojstvene desnici. Ne samo jer je istina, već jer je i poziv za sto sa konzervativnim pripadnicima radničke klase koji će inače otići prodavcima jutjub magle i teoretičarima zavere poput Branimira Nestorovića.

Borba za poštene i fer izborne uslove treba da se nastavi, ali sa svešću o ograničenosti, i dugoročnim planovima.

Treba da se suočimo sa realnošću – Vučić neće otići ove, a ni sledeće godine. Hajde da probamo da to bude 2027.

Zbog toga je hitan i neodložan rad na razvoju partijske infrastrukture širom Srbije. Terenski rad se mora obaviti bez obzira na rušenje Vučića, kako bi se uopšte moglo pretendovati na upravljanje državom. Ad hokizam i šibicarski pristup dorćolskog mangupa koji živi od danas do sutra, konačno se mora odbaciti.

Preduslov za sve ovo je i da iza ovakve platforme stanu relativno novi ljudi, a ne stara lica sa informerovih poternica. Smena političke generacije je pragmatična nužnost, što su i decembarski izbori pokazali, a ne nekakav hiroviti generacijski obračun.

Amputacija je bolan zahvat, ali često spašava život.

Sve ovo, naravno, važi samo ako je opoziciono delovanje autentično, a ne samo još jedan vid skupljanja socijalnog kapitala i dobra „gradska priča“ za bildanje ega.

U suprotnom, mi kao napaćeni narod, nastavićemo da trpimo posledice paralize sna, a u njemu su standardno opozicionari koji, skladno i revnosno, kopaju sopstveni grob.

No, kako kaže čuvena izreka: ako vam je dobro, onda ništa.

autor:Saša Dragojlo

2 KOMENTARA

  1. “ ….kada je masovnim demonstracijama potvrdjena pobjeda nad rezimom Slobodana Miloševića. “ (završen citat ) “ Sigurnost “ izborne pobjede nad “ rezimom Slobodana Miloševića “ ostvaren je tek upadom u Skupštinu i paljenjem glasačkih kutija . Nedugo poslije toga smo saznali za sve detalje „sponatne narodne pobune , spontane odlaske opozicionara u američku ambasadu u Madjarskoj, po uputstva i velike količine novca, obećanja opozicije koje su im dali, cijenu onih koji su promjenili stranu, ali i cijenu najobičnijih protestanata, koji nisu pristali na ulogu korisnih idiota “ . Gospodine Saša Dragojlo: sam početak Vašeg teksta je NEISTINA , koja je danas , poslije 23 god. u potpunosti jasna onima koji znaju slova i tablicu mnozenja. Druga stvar koju Vam zamjeram u Vašem tekstu jeste “ fanatizam “ oko ideoloških pojmova LIJEVICA – DESNICA . Kao što je vrijeme donijelo te ideologije i pojmove, (Francuska revolucija ) isto tako ih i odnijelo . Sva Vaša obijašnjenja idu kroz prizmu te dvije ideologije, koje na svjetskoj pozornici drastično nestaju i zamjenjuju se pojmovima koji više i bolje odgovaraju stvarnom ponašanju grupa ili pojedinaca. Naš primjer je još drastičniji. Gdje ste svrstali Vučića ?? Po čemu je on desnica ili lijevica ? On je čisti VELEIZDAJNIK , podanik, sluga , autokrata, egoista , bolesnik, koji je izvan dimenzije ideologije . Ivica Dačić je samo po imenu partije lijevičar, a po svemu drugom pripada u istu grupu sa Vučićem. Šta su ideološki oni koji predstavljaju “ Srbija protiv nasilje “ ? Uzmite barem pet najeklatantnijih obiljezja desnice i pet obiljezja lijevica, pa tek onda zaključite da li netko tu pripada. Zbog čega ne koristite izraze koji postoje od uvjek. One iz BIBLIJE , tu ne mozete pogriješiti …..dobar, pošten, vrijedan, pametan, vjeran, čestit, junak, hrabar …..zao, loš, pokvaren, podmukao, IZDAJNIK, VELEIZDAJNIK, kukavica…
    Šta su po Vama bili Car Lazar i Miloš Obilić , lijevičari ili desničari ?? Glupo, zar ne ??
    Vaša ostrašćenost prema Branimiru Nestoroviću mi uliva veliku nadu za Drzavu Srbiju i Narod Srpski.
    Toliko mali i beznačajan, Nestorović mi ipak liči kao kamenčić u cipeli VELEIZDAJNIKA i stranih kolonizatora. I kao što je nekad bila obaveza, da kada se piše o Srbiji, ma o čemu se radilo, obavezno se moralo “ pljunuti “ na Miloševića, sada se obavezno mora „pljunuti“ na Nestorovića.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime