Hoćemo li jesti korenje ako nam EU uvede sankcije

Frapantno je da Srbija od 2000. godine pojačava ekonomsku saradnju sa EU, ali se još nije vratila na nivo industrijske proizvodnje iz 1998. godine. A dve trećine naše spoljnotrgovinske razmene odnosi se na članice Unije, odakle dolazi i toliko investicija.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije krio nezadovoljstvo ishodom razgovora koje je proteklih dana vodio u Njujorku, gde mu je predočeno da je Zapad čvrst u podršci nezavisnosti Kosova.

Ono što je palo u oči je njegova konstatacija, očigledno ne samo za domaću javnost, da će se „za zemlju i dalje boriti u Njujorku i u Briselu, Berlinu, ali i u Moskvi i Pekingu“. Sagovornicima iz inostranstva je poručio da razmisle hoće li kompromis ili ponižavanje Srbije, jer „ima i druga polovina sveta“ koja po pitanju Kosova ne misli kao i Zapad.

Poruka koja je svakako bila za domaću javnost je ocena da će nam biti teško. Čemu Srbija može da se nada i šta nam u ekonomskom smislu može doneti neprihvatanje takozvane države Kosovo?

Nagoveštaj smo već dobili po povratku Vučića iz nedavne posete nemačkoj, ali i sveevropskoj kancelarki Angeli Merkel da ćemo za neposlušnost biti kažnjeni „zidom za strane investicije koji se više ne može probiti“.

Ima li života posle EU? Hoćemo li „jesti travu, ali se nećemo pokoriti“, kako je to pedesetih godina prošlog veka Amerikancima poručio Titov revolucionar Svetozar Vukmanović Tempo, kasnije često parafraziran. Ili će uz zeleniš, u srpskom tanjiru biti još nečega konkretnijeg uz pomoć „one druge polovine sveta“ koja ne misli kao Zapad?

U ukupnoj spoljnotrgovinskoj razmeni Srbije EU učestvuje sa dve trećine. Prošle godine razmena sa 28 zemalja EU bila je vredna 22 milijarde evra, od čega je naš izvoz bio 10 milijardi. I dve trećine svih investicija nam dolazi iz EU. Da li bi u slučaju da nam Brisel zatvori vrata to moglo da se nadomesti jačom ekonomskom saradnjom sa Rusijom, Kinom, Turskom, Indijom, pojedinim arapskim zemljama?

Sagovornici Sputnjika, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Jurij Bajec i ekonomista Borislav Borović su mišljenja da u svakom slučaju nećemo otići u vegetarijance, sve da nam Evropska unija i uvede sankcije, ali se i slažu da bi to bio veliki udarac za našu privredu.

Pitaju se, doduše, i da li je uopšte moguć takav scenario jer je za eventualnu odluku Brisela o uvođenju obavezujućih sankcija potreban konsenzus koga nema, jer pet država EU ne priznaje samoproglašenu nezavisnost Kosova.

Borović, međutim, smatra da „pošto je sve moguće“, pa i uvođenje neke vrste sankcija, treba biti spreman i za taj scenario.

Najopasnije je čekati da te događaj pretekne, treba ići u susret problemu, kaže ovaj analitičar Foruma nezavisnih ekonomista, koga je uvek plašila filozofija puta bez alternative, kako su se naše EU integracije godinama označavale.

„Ako dođe do ucene ekonomske saradnje sa EU sa priznanjem tzv. države Kosova, Srbija mora da pronađe alternativne pravce ekonomske saradnje, a to su pre svega Rusija i Turska, sa kojima imamo specijalno povoljne sporazume o slobodnoj trgovini, naravno i Kina, potom i Indija i Latinska Amerika“, mišljenja je Borović.

On smatra da u tom slučaju treba razmotriti prihvatanje otvorenog poziva za ulazak u članstvo u Evroazijsku ekonomsku uniju. Time bi, smatra on, mogli da kompenzujemo štetu koja bi nastupila, a to bi, možda, bila prilika i da uđemo u ozbiljnu reindustrijalizaciju potpuno uništene industrije, saradnjom sa tehnološki rastućim zemljama Istoka.

Ne sporeći važnost ekonomskih veza sa drugim zemljama Bajec ipak kaže da ne vidi da bi se u nekom optimalnom roku stvari mogle tako promeniti.

Bajec podseća da nije u pitanju samo činjenica da dve trećine naše spoljnotrgovinske razmene čini ona sa zemljama EU, nego to što je još od 1980. godine i vremena Evropske zajednice Srbija s njom razvijala i jačala ekonomske odnose i tome prilagođavala svoju proizvodnju.

Naročito poslednjih godina proizvodnja u Srbiji je karika u lancu gde se mnogi proizvodi finaliziraju u zemljama EU, ukazuje profesor Ekonomskog fakulteta, ističući da su naši najveći izvoznici zapravo oni koji su plod direktnih stranih investicija. To je veoma čvrst sistem povezanosti, naročito sa nekim zemljama kao što su Italija i Nemačka, ističe ovaj ekonomista.

I Borović ukazuje na taj podatak, ali ga drugačije komentariše. Srbija, naročito od 2000. godine, pojačava saradnju sa EU, ali se još nije vratila na nivo industrijske proizvodnje iz 1998. godine.

„To je zaista frapantno, ako se zna da se rast ekonomije ogleda pre svega u rastu novostvorene vrednosti“, ističe ovaj ekonomista.

On je ukazao na stopiranje izgradnje gasovoda „Južni tok“, ocenivši to kao najbolji primer političkog kočenja investicije od koje bi Srbija imala veliku korist. Mada su se otvarala i otvaraju velika tržišta van EU, to za Srbiju kao kandidata za članstvo u EU, sa stanovišta Brisela, kako je primetio, nisu poželjne investicije.

„Mnogo je činjenica koje govore da dosadašnja ekonomska politika nije dala rezultate koji se odražavaju na rast BDP-a, rast standarda, a bili smo dobri učenici EU. Ako se stvari radikalizuju, treba biti spreman i za nešto drugačiju ekonomsku politiku“, zaključuje Borović.

Pošto bi eventualne sankcije u punom značenju te reči, iz proceduralnih razloga, bile malo izvodljive, na pitanje kakav bi bio domet preporuke Brisela kompanijama iz EU da ne investiraju u Srbiju, Bajec kaže: „Vrlo, vrlo mali“.

„Teško mogu zamisliti da bi privatne kompanije olako odustale od saradnje sa Srbijom“, slaže se i Borović, koji kao i Bajec smatra da je tu isključivo presudan njihov interes. Dok god ga ovde imaju, nemaju razloga da prekidaju saradnju.

Mira Kankaraš Trklja

rs.sputniknews.com