Nas u školi nisu naučili baš sve što bi bilo lepo znati. Dobro, nauči se mnogo toga u kući, mnogo toga čeka i u knjigama. Ovo je, međutim, jedna lekcija za koju bi bilo lepo da je nosimo u srcu. Lekcija koju, eto, malo ko zna. Kada je pročitate do kraja, delićete je svima koje znate, jer ćete jako, baš jako, poželeti da nam se nikada više ne desi da nešto ovako ne znamo.
Zašto su spaljene mošti Svetog save? Istina o tome je… nestvarna.
Jeste da ja, kada je o istoriji reč, često pišem o Gvozdenom puku, njemu sam i posvetio knjigu koja se besplatno deli (www.gvozdenipuk.rs), ali nekako gledam da se sačuvaju sećanja na druge značajne ličnosti i događaje iz naše istorije. Spaljivanje moštiju Svetog Save svakako spada u takve. I, verovali ili ne, ta priča je – prilično vojna.
Kada bi se čitala samo Vikipedija, tamo šturo piše „Telo svetog Save je bilo sahranjeno u manastiru Mileševa. Za vreme turske vladavine narod srpski se skupljao nad moštima svoga svetitelja, da traži utehu i lek. Bojeći se da se sa toga mesta ne digne pobuna protiv Turaka, Sinan paša Beogradski je naredio da se mošti Savine prenesu u Beograd, i tu spale, na Vračaru, 27. aprila (10. maja) 1594. godine“.
Istina je daleko surovija.
U starom turskom jeziku „kaurin“ je bila reč kojom se označavao svako ko je bio drugačije vere od Osmanlija. Kaurinu je, u tom, 16. veku, na ovim našim prostorima, osvajač mogao da radi šta hoće, kad hoće i kako hoće. A u tim danima bezumlja, malo je bilo milosti za Srbe, koji su gledali kako im neki Osmanlija pali crkvu, odvodi decu, neretko i žene. Ubistva su postala svakodnevica, a otimanja daleko češća. Narod više nije mogao da trpi. I prvi ustanak, zapravo, nije bio onaj 1804. sa Karađorđem. Bilo ih je nekoliko od Kosovskog boja do tada. Prvi pravi, ogromni ustanak podigli su Srbi iz Banata 1593. Tražili su od svog vladike, Teodora Nestorovića, da ih, kao duhovni vođa Srba iz Banata, predvodi. A Teodor Vršački bio je blage naravi.
Po opisima, bio je nalik Patrijarhu Pavlu – stalno u molitivi, neprestano u postu. Odvraćao je narod od krvavih borbi, odvraćajući ga tako od ubistva. Međutim, užasi besnih Osmanlija, koji su iskoristili prvi predah u ratu sa Austrijancima da, onako okupljeni u okolini Pančeva, uvećaju svoje zulume, naterali su Srbe da ovo poruče svom vladici Teodoru: „Tebe će narod poslušati, ti si im krepka uzdanica. Pozovi ih, i doći će, blagoslovi ih da krenu u boj, da se slomije turski jaram i oteraju prokleti Turci sa naše zemlje. Daj da ispunimo zavet cara Lazara i svih kosovskih mučenika!”.
Odgovor je glasio:
„Da li zavet cara Lazara može da se ispuni i nečim drugim osim mačem? Zar sa svakom razorenom crkvom, spaljenom kućom, poklanom čeljadi, otetom stokom, nećemo biti dalje od tog cilja? Ne opstasmo li do sada samo sa crkvom i prestolom Svetoga Save? Nadate se u prinčeve, ali “bolje je uzdati se u Gospoda nego li oslanjati se na čoveka; bolje je uzdati se u Gospoda nego li se oslanjati na knezove““.
Međutim, ono divljanje pristigle turske vojske raspomamilo je i Osmanlije iz gradova, koji su ušli među srpska sela i počeli kolektivnu pljačku i ubistva.
„Zar tebi, Vladiko, nije baš nimalo stalo do tvog naroda?! Ovaj život je teži nego smrt! Povedi nas da ili slobodu steknemo, ili da nas smrt od patnji oslobodi!“, zapisane su reči tadašnjeg srpskog naroda u Banatu.
O onome što se desilo Teodoru Vršačkom u jednoj od narednih noći ostalo je čudesno predanje. Neki drugi put ćemo o tome šta je doživeo, kakav je to bio glas, koje su to bile reči koje je čuo u noći. Sad samo ovo – sledećeg dana je vladika izašao pred okupljeni narod i poručio mu:
„Uzmite zastave ih svojih crkava, ukrasite ih likom Svetog Save. Kao što je sveti car Konstantin pobedio sa zastavama na kojima je bio krst, tako i na našim zastavama nek se vije lik Svetog Save, našeg duhovnog oca i branitelja. Krenimo, deco moja i braćo moja, u boj za pravdu i slobodu!“.
Ustanici su uradili upravo to: išavši napred sa crkvenim barjacima sa kojih je blještao lik Svetog Save, pobeđivali su najpre manje, a onda sve veće turske odrede. Šta su započeli 1593, nastavili su 1594, oslobađajući zapadno Titel, Bečkerek (sada Zrenjanin) i Bečej, na severu Jenopolje, Vilagoš, Lipovo, Fačet, centralno Ohat i Bokšan, a južno Partu, Merčino i – Vršac.
Da, Vršac.
U njemu se zbio jedan čudesan događaj, kada su ustanici krenuli na simbol grada, Vršačku kulu. Tamošnji Aga izašao je pred vođu ustanika Janka Lugošana Halaburu i ponudio mu da njihov dvoboj odluči kome će pripasti Kula. Srpski ustanik prihvati poziv, kojim bi se sačuvali životi i jednih i drugih vojnika, pa u dvoboju pobedi zapovednika tvrđave i odrubi mu glavu. Ako pogledate grb Vršca, koji već vekovima postoji (latinski natpis na grbu dali su mu Austrijanci koji su potom tu zavladali) i dan danas se u vrhu, nad kulom, nalazi prikazana Halaburina ruka koja na sablji drži nabodenu aginu glavu – https://sr.wikipedia.org/…/%D0%93%D1%80%D0%B1_%D0%92%D1… ). Tamo stoji da ne zaboravimo ko smo, ali… mi u grbove više ne gledamo kao na podsetnike. Iako baš zbog nas i onih koji za nama dolaze i postoje.
A za to vreme na bojnom polju…
Srpski ustanici su, gde god bi se našli naspram Osmanlija, odnosili pobede. Male, ali svaka od njih – životno značajna. Preživele Osmanlije su, bežeći u mirne, još uvek turske gradove, govorile tamo da njih ne pobeđuju ustanici već “kaurski svetac Sava”.
Mnogi su, ima zapisa, poverovali u Svetog Savu, a „neki se krišom i pokrstili“.
Dotad najveći boj se desio u junu 1594, kada je dvostruko jača osmanska vojska, od 11.000 ljudi, na kraju spala na hiljadu preživelih. Srbi su počeli da se oslobađaju sve više i više.
Ali…
Vladiku vršačkog su, međutim, ražalostile dve stvari:
Prva je, kako zapisa, „opijenost naroda i narodnih vođa. Misle da smo već pobedili ako smo proterali svoje spahije i zauzeli turske palanke u okolini. Ja im nisam vojni vođa, niti bih to bio, a pravog vojnog vođu i nemaju. Svaki atar ratuje prvo za sebe, i tek onda kad zapreti velika opasnost okupljaju se da zajedno dočekuju neprijatelja, i opet, i tu, svako bije svoj boj“.
Druga je bila još opasnija: “Uzesmo Bečkerek. Ne pomogoše moji saveti da se poštede Turci. Čerečili smo ih za njihova svirepstvovanja zimus. Bojim se da nas Bog ne ostavi“.
Ustanici su se baš tako, svirepo svetili za popaljene domove, za poklanu rodbinu, za bližnje na kolac nabijane, za crkve uništene. Nisu se tako svetili svi, ali… Oni koji su na svetog Savu i njegove smernice zaboravili, zaboravili su i na čojstvo. I na ljudskost. Oni su poraz, i to večni, doživeli i pre kraja ustanka…
A ustanak je kulminaciju doživeo 10. jula 1594. kada je došlo 30.000 Osmanlija i u boju sa 4.300 srpskih ustanika odnelo odlučnu pobedu u blizini Bečkereka. Ostatke, od oko 300 Srba, su uništili u borbi kod Temišvara.
Teodor vršački, do kog su dolazili glasovi o Sinan-paši, poslatog iz Stambola da kazni Srbe, svakodnevno je dobijao izveštaje da Osmanlije ubijaju ne samo učesnike ustanka, već i nevine, ženu i decu. „Srećni su bili oni koji su umirali brzo, a takvih je bilo malo“. Najveći broj je nabijan na kolac.
Zatim je, po broju smrti, bilo na drugom mestu – čerečenje.
Na trećem – dranje kože, naživo.
Na četvrtom -, smrt pečenjem na ražnju.
Sela opusteše. Stotine, hiljade nesahranjenih po Banatu razvlačile su divlje zveri i ptice.
„Bežimo u zbegove. Pronađu nas i tamo kolju što smo izašli iz sela. Nađu li nas u selima, žive nas spaljuju što smo ostali na ognjištima. Niti ima kuće koju ne zapališe, niti ima crkve koju ne porušiše. Samo će zveri ovde živeti…“, zapisao je reči Teodora Vršačkog negov đakon Stefan.
Iako su mnogi Srbi uspeli da pobegnu kod Austrijanca, dobar deo njih u Erdelj, vladika reši da se vrati među Turke, kako bi svojom predajom sačuvao preostali narod u Banatu. Pred Osmanlijama potom ispovedi Boga Živoga, pomoli se svetim velikomučenicima i pade u ruke besnih. Oni ga vezaše za kolac, pa su mu polako drali kožu sa celog tela, od vrata naniže. Kad god bi se onesvestio, polivali bi ga hladnom vodom, da bi što duže bio u mukama. Osmanlije bi ga drale, a on ne bi kukao, već se – molio. Svetom Savi. Mučenicima svetim. Da svi oni umole Boga da primi njegovu žrtvu i spase narod.
Ubiše tako Teodora Vršačkog, ali su mu telo ostavili sa zabranom sahranjivanja, da bi ga zveri izjele. Ali…
Vukovi koji su se pojavili, ubili su nekoliko turskih vojnika, a telo svetog vladike uopšte nisu dirali. Oba dželata koja su drali kožu sa njega, sutradan po smrti Teodora Vršačkog su poludela. Turskom komandantu koji je naredio guljenje kože, izbile su neke silne rane po telu i on je počeo da urliče u bolovima danonoćno. Starešine osmanske naredile su da se telo svetog Teodora Vršačkog tajno odnese i na skrivenoj lokaciji sahrani, kako se ne bi narod okupljao oko njega.
A uz sve to, sećajući se da su ustanici na barjacima nosili lik Svetoga Save, u kome su stalno videli podsećanje na snagu vere, snagu ljubavi, snagu nade, Sinan-paša donese odluku: „izvadite mošti iz Mileševe, spalite tog Savu usred Beograda“. To se i desi 27. aprila po starom, 10. maja 1595. godine po novom kalendaru. Pepeo moštiju uze i razveja na sve četiri strane sveta, uveren da više niko međ’ Srbljem neće ni pomisliti na Svetog Savu.
A evo, prođe više od četiri veka od tada. Svetog Savu nismo zaboravili. Pitanje je samo koliko se držimo njegovih smernica za život… Mada, nikad nije kasno početi.
Eto, nije kasno ni ovo – što smo za Teodora Vršačkog, možda, tek sada saznali. Ali, i on tada, i oni koji su tada blještavim likom pred sobom odnosili pobede, oni koji su ostali verni čistoj veri, ljubavi za bližnje i bili spremni na žrtvu za slobodu (ne oni koji su skrenuli na stranputice osvete, zaboravljajući ljudskost, odbacujući čojstvo) – oni istinski junaci ove priče živeli su u nadi da ćemo mi, njihovi potomci, ne ratovati – već svojim životom, svojim vrlinama, biti živi barjaci sa likom Svetog Save:
Da ćemo baš mi biti uzori drugima.
To mu, nekako, i dođe naša obaveza. Prema slavnim precima.
A to mu, nekako, i dođe ta ljubav. Prema Bogu i bližnjima.
Autor: Darko Nikolić
