Hrvatska “demografija”

1
1128

Foto: ceopom-istina.rs
Od sticanja svog međunarodnog priznanja, Republika Hrvatska forsira turizam kao stratešku granu gospodarstva (čitaj, privrede), ali svake godine pre početka turističke sezone na raznim stranačkim i stručnim relacijama počinje međuoptuživanje u potrazi za dežurnim krivcem, zato što sve više nedostaje preko potrebni broj stručno kvalifikovanih radnika u uslužnim delatnostima da bi se zahtevni evropski mrzovoljci nekako umilostivili da ipak dođu na Jadran, i pritom donesu toliko željene evre!

U doba zajedničke države Jugoslavije to je bilo elegantno rešavano, potrebni broj stručnih radnika je stizao posredovanjem Biroa za zapošljavanje, unutrašnjim „uvozom“ iz drugih republika, a hranu je obezbeđivala savezna vlada, jednostavno naredbom o snabdevanju iz velikih poljoprivredno-prehrambenih kombinata u zajedničkoj državi.

Tako su tada i počele prve razmirice o „našim devizama“, jer su hrvatski privrednici bezobrazno odbijali da proizvođače hrane iz drugih republika devizno kompenzuju nakon obračuna turističke sezone, uporno plasirajući laži o „velikoj pljački Hrvatske“, pošto je najveća količina hrane stizala iz pokrajine Vojvodine!

Već nekoliko meseci vodi se žučna polemika o negativnim demografskim trendovima R Hrvatske, te se tim povodom oglašava i pozicija i opozicija, ali i razni „stručnjaci“ kao što je poviestničar Hrvoje Klasić, koji je naprasno otkrio „toplu vodu“ svojim predlogom o eventualnom povratku „naših, hrvatskih“ Srba iz prisilnog progonstva!

Klasić najpre žalosno konstatuje da se „raseljena Hrvatska“ (termin za hrvatsku emigraciju) izgleda neće vratiti, ali ni ne pokazuje interes da na svojim plećima vuče sve veće unutrašnje dugove u domovini, koji su nastali tokom divlje privatizacije koju su zajednički provodili sinovi i ćeri odabranih partizana i ustaša, međusobno nameštajući povoljne tendere, pritom nimalo ne brinući za radni narod tretiran kao ekonomsko roblje.

Zato Klasić kao istoričar i ukazuje na tu „unutrašnju rezervu“ kojoj se ne daje onaj značaj koji ima za eventualni promptni demografski oporavak mile domovine, nekako nesvesne te svoje mogućnosti.

Da Vas podsetimo:  Poruka mržnje na srpskoj školi na Kosovu i Metohiji

Klasić doduše ukazuje na probleme oko eventualnog povratka prognanih, jer bi deo povratnika mogao doći pod udar hrvatskog pravosuđa, uspešno reformisanog po EU standardima, te je svaka njegova zloupotreba isključena, naročito kad su Srbi u pitanju, što dosadašnja višedecenijska praksa baš potvrđije (kada bi se sprdali sa istinom i pravdom!), zar ne?!

Ipak, Klasić veruje da je većina prognanih „hrvatskih Srba“ bila neutralna tokom građanskog rata kada su hrvatski neofašisti rado krenuli u reprizu etničkog čišćenja čitavih pokrajina od „naših, domaćih Srba“, priton ne vršeći utvrđivanje eventualne „krivice“ za opravdani otpor novom ubijanju i proterivanju!

Klasić nadobudno ističe da su neki ozbiljni evropski narodi imali i većih razmirica u svojoj prošlosti, pa danas žive mirno i složno, razume se u raspadajućoj EU!

Samo, kao istoričar on zaboravlja da pomene neke male ali bitne „sitnice“ (naročito da ih objektivno rastumači sa distance vremena) u međuodnosima Hrvata i Srba, na prostorima današnje Republike Hrvatske i šire!

Prvo, onu „sitnicu“ koja se naziva genocid nad Srbima počinjen u NDH tokom 1941.-1945. godine, potom onu „sitnicu“ koja se naziva rasni zakoni, pa onu „sitnicu“ koja se naziva nasilno pokatoličavanje, kada je više od četvrt miliona Srba prisiljeno da se pokrštava, da bi potom znatan deo njih bio ubijen u koncentracionim logorima širom NDH, pošto su im katolički sveštenici prethodno „spasili dušu“, ali ne i grešno telo!

U svom „demografskom rešenju“, Klasić previđa i onu noviju „sitnicu“ iz 1990.godine, kada je hrvatski sabor nasilno ukinuo Srbima status državotvornog, konstitutivnog naroda, i preveo ih u status nacionalne manjine, pritom im uporno ograničavajući i prava nacionalnih manjina, naročito pravo na Srpski jezik i ćirilicu, koju je i on sam nekada učio u školi da bi bio potpuno obrazovan.

Da Vas podsetimo:  Obalni pogled na godišnjicu crnogorskog Referenduma

Klasić pritom ističe, kako su mnogi „hrvatski Srbi“ značajno doprineli napretku u kulturi, nauci, umetnosti i privredi Hrvatske, ali previđa da su sve to činili kao sinovi svoga naroda u svojoj državi, gde su im preci živeli kao narod a ne kao nekakvi „hrvatski Srbi“, nekakvo strano telo koje su pitomi i dobri Hrvati trpeli, sve dok se nisu baš izbezobrazili!

Klasić čak ističe da bi se te „hrvatske Srbe“ trebalo vratiti i pod pritiskom, samo da se popune oni opusteli predeli Srpske Krajine, koju Klasić naravno ni ne pominje, ma gde bi on to, iako dobro zna da su upravo Srbi bili većinski krajiški graničari u austrijskoj vojsci, koji su čuvali Evropu od otomanske najezde, pritom stičući i pisana priznanja bečkog dvora da su narod, svoji na svome, dok Hrvati nisu bila kadri da se tako organizuju jer su posle Krbavske bitke većinski izbegli u pokrajinu Kranjsku u Sloveniji, te ih je carica Marija Terezija otuda silom vraćala, a krajinski Srbi im potom nadenuli ime „kranjci“, tako označavajući one što nisu branili svoju zemlju od otomanskih agresora!

Jel to Klasić možda sugeriše Kolindici da se sa „faktorom mira i stabilnosti u regionu i šire“ dogovori o nasilnom povratku izgnanih Srba, da se potakne proizvodnja zdrave hrane i mesa u obnovljenim krajinskim selima, te da „hrvatsko gospodarstvo“ ponudi dragim evropskim turistima te pogodnosti, a da pritom oni ni ne vide te divlje Srbe koji bi u unutrašnjosti proizvodili hranu, koju bi im otkupljivali za hrvatske kune a prodavali za evriće, pa da se popravi stanje i postane blagostanje, makar i uz pomoć tih „naših, hrvatskih Srba“, ali na evre niko nije gadljiv, naročito stranke na vlasti!

Da Vas podsetimo:  Svi su Srbi

Klasić to tako dobronamerno predlaže, i to baš u vreme kada proteranim „gospićkim“ Srbima na njihove adrese u Srbiji stižu rešenja o obaveznom uklanjanju ostataka njihovih kuća koje su u septembru 1991.godine porušili hrvatski „nestašni dečki“, vežbajući pritom upotrebu dinamita iz rezervi JNA u osvojenim skladištima, ali nakon što su prethodno preventivno opljačkali nameštaj i sve vredne stvari, da se tako sačuvaju!

Doduše, hrvatske vlasti usput ne nude da plate (zlo)upotrebu tih stvari, znaju da su „njihovi Srbi“ široke ruke te ne bi to ni tražili od dragih komšija, koji su u prošlom veku samo triput vežbali na njima svoje „dobrosusedstvo“, o čemu Klasić zna iz istorijskih zapisa, a ako ne veruje hrvatskim dokumentima, ono ima obilje talijanskih, koje su ipak pisali dobri katolici, zgražavajući se pritom od prizora hrvatskog dobrosusedstva!

Eto, Klasić ponudi moguće rešenje kao savestan domoljub, ali pritom ni ne pitajući prognane Srbe jel` možda žele da budu hrvatski kmetovi u XXI veku, ali u humanoj, demokratskoj EU!

Sve češće, svakim se danom potvrđuje ona istina što je o Hrvatima izrekao Jovan Dučić pre sedamdeset i kusur godina, koji je bio najbolji poznavalac podmuklih poteza i bezobzirnosti onih Hrvata čiji su pretci bili Srbi, bilo katoličke, bilo pravoslavne vere na „poviestnim hrvatskim tlima“, kako to rado ističu hrvatski šovinisti!

Vladimir Frolov

ceopom-istina.rs/Analitički forum

1 KOMENTAR

  1. Добар је он каквих има. Проблем и није у њима, проблем је у томе што већ цео век српски народ нема заступника свог националног интереса. У краљевини је било сасвим нормално да постоји хрватско становиште, тј. становиште хрватског националног интереса, и словеначко становиште, али ко год би проговорио са становишта српског националног интереса био би „великосрпски шовиниста“, „заговорник српске хегемоније“, „фашиста“ итд (пример: Црњански). Ћопави Броз је то дигао за магнитуду више, и почео буквално да парча српски корпус наметањем „црногорске“, „муслиманске“, делом „хрватске“ (покатоличени Срби) и „македонске“ нације (помакедоњени Срби). У последњем попису пре првог светског рата 95% Црногораца се изјаснило као Срби, у првом после другог светског рата мање од 2%! То је морала бити принуда, јер чак и сад, у овој Црној Гори где Србе само што не сатерају у конц-логоре, 30% становништва се од своје воље изјашњавају као Срби.

    Цео век, и посебно последњих 60-так година, расрбљивање српског корпуса кроз ове агресивне, можемо слободно рећи по дефиницији антисрпске национализме – јер сврха њиховог стварања и наметања јесте била растурање српског корпуса – одвијало се на свим нивоима, политичком, културном, јавном и индивидуалном. Као последица тога, лакше је и боље било бити било шта друго, до Србин/Српкиња. Али кад се једном сврсташ у један од тих антисрпских „нација“, више нема лабаво – зна се шта можеш и не можеш да кажеш, докле можеш да идеш. Ако пређеш црту, у моменту ћеш осетити реперкусије у јавном, професионалном и приватном животу, од стране *система* који штити дати „национални интерес“. Сви то имају, и имали су, век уназад, осим Срба, који су и државу и национално становиште изгубили 1918-те, и још их нису повратили. Тако и овај сироти Класић можда има и добре намере, али зна докле може да иде с њима. Отприлико толико далеко колико и тренер фудбалске репрезентације тзв. „Хрватске“ који сребрну медаљу на мундијалу посвећује „хрватским бранитељима“. Није он то исисао из малог прста, иза њега вуче конце – често невидљиве – тај систем који у основним порама друштва даноноћно и бескомпромисно промовише и штити „национални“ (читај: антисрпски) интерес.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime