Rat u Vukovaru odneo je mnogobrojne živote. Srbi su u ovom gradu doživeli brojne strahote od sistemskog progona, preko zatvaranja u logore, do masovnih likvidacija i zločina. Dok su pripadnici JNA hrabro branili građane SFRJ i štitili civilno stanovništvo, boreći se časno na bojnom polju koristeći samo i isključivo dozvoljena sredstva, sa druge strane hrvatski separatisti su svoju „hrabrost“ iskazivali jedino na nevinim srpskim civilima. Pripadnici Zbora Narodne Garde, u nameri da obnove zločinačku NDH i očiste Vukovar od srpskog življa primenjivali su najokorelije metode po uzoru na svoje ustaške pretke; silovali su žene, ubijali su srpsku decu, obračunavali su se sa starim i nepokretnim licima pravoslavne veroispovesti.
Međutim, te 1991. osim sumornih vesti o stradanjima i zločinima, bilo je i onih lepih, pozitivnih. Junaci tih priča bili su upravo pripadnici JNA koji su spašavali živote kako srpskih tako i hrvatskih civila o čemu svedoči i podatak da je Šid, grad u Sremu, zbrinuo desetine hiljada hrvatskih civila kojima je pružena sva adekvatna pomoć, smeštaj i ostale potrebe.
Humana dela u danima rata pokazao je i Veselin Šljivančanin, heroj odbrane Vukovara. Mnoge porodice, kako one srpske tako i hrvatske, zahvalne su pukovniku što ih je spasao u danima najžešćih borbi i što im je pružio pomoć.
Gostujući na Televiziji HAPPY u emisiji „100 pitanja“ pukovnik Veselin Šljivančanin, nekadašnji oficir JNA, otkrio je brojne, do sada nepoznate detalje iz svoje biografije. Govorio je o detinjstvu, obrazovanju, mladosti ali i o herojskim podvizima iz poslednjeg otadžbinskog rata gde se istakao po časnoj borbi i odbrani srpskog i drugih naroda tokom velikohrvatske agresije na SFRJ.
Među brojnim detaljima, pukovnik se prisetio i jedne od najhumanijih scena kada je spasao život ranjenoj hrvatskoj devojčici, inače ćerki komandanta hrvatske paravojne formacije koja je ratovala protiv Srba i vršila progone. Devojčica je ranjena u pucnjavi budući da je hrvatska vojska pucala često na kuće i stanove ne mareći da će od metaka stradati i pripadnici hrvatskog naroda, a ne samo Srbi koji su bili glavna meta. Na pitanje voditeljke Ivane da li se seća devojčice koja je bila ranjena snajperom i kojoj je pomogao, pukovnik je započeo svoju priču:
– Kako se ne bih sećao…to je bilo naselje Sremskih boraca, mene su stalno…to bi sad trajalo mnogo kada bih sve pričao. Naime, nama su zabranili deset naših vojnika i jednog vodnika koji su pokušali da dostave hranu i to odmah prvi dan kada smo došli u pomoć vojnicima koji su bili blokirani u kasarni. Oni su ih onda odveli a mi nismo imali trag ni da li su ubijeni ili ranjeni. Jednom sam dok sam išli, pronašli vojnika koji je bio teško ranjen i on je nama ispričao kako su zarobljeni JNA vojnici ili mrtvi ili su ranjeni i da ne zna više šta je sa njima. Stalno sam govorio starešinama i oficirima da je sramota da sve dok naše zarobljene ne pronađemo da uopšte pomislimo da napustimo taj grad. Oni su isto naši ljudi, moramo da ih nađemo! Tragajući za njima, dolazile su razne glasine…čak smo čuli da su natjerani da pjevaju „Na Kordunu grob do groba, traži majka sina svoga“ pa da su nakon toga pobijeni i bačeni. Morali smo naći njihove grobnice da roditeljima makar vratimo tela njihove dece…- rekao je pukovnik. Onda se prisetio da je tokom akcije spašavanja zarobljenih pripadnika regularne JNA, naišao na veliki broj hrvatskih civila koji su bili skriveni po skloništima.
– Tokom borbenih dejstava narod je onda oteran u podrume, a jednog dana je deblokirana ta Ulica Sremskih boraca, čini mi se da se tako zvala. Kada sam tamo došao, u tom podrumu je bilo toliko naroda, sve uplašeno i unezvereno…žene, djeca, oni misle da ćemo mi njih sve da streljamo. Ja sam pitao onda moje „Ko su ovi ljudi?“ da bi mi rekli da su to civili, da su većina bili Hrvati a bilo je i srpskog življa, pa Slovaka i drugih narodnosti što su tamo živeli. Tada mi je jedan Hrvat rekao: „Gospodine, nama su rekli kada dođe JNA da će nas sve poklati“.
Međutim, JNA je pružila pomoć civilima, doneli su im hranu i medicinski ih zbrinuli. Pukovniku je tada jedan detalj privukao posebnu pažnju a reč je o ranjenoj devočici koja je neprestano plakala. Veselin je odmah pritrčao i bez razmišljanja preduzeo sve korake kako bi ovom malenom biću pružio pomoć.
– Tada sam ugledao ranjenu devojčicu, pitao sam što joj je sirotoj i rekli su da ju je pogodio snajper u nogu. Ja sam zamolio da dovedu njenu majku i rečeno mi je da je njen otac zapravo komandant te paravojne hrvatske jedinice. Pitao sam devojčicinu majku kako je, ona je bila preplašena i tada sam rekao: „Slušajte, pozvao sam odmah mog vozača Rajka i rekao mu Rajko uzmi tu devojčicu i vodi je u našu bolnicu u Negoslavcima. Hoću da se zbrine kao da je naš najrođeniji rod, dok ne završiš zadatak nemoj da se vraćaš! Rajka nije bilo do večeri, on je brinuo tamo sve o njoj, odvezao je, oni su je zbrinuli.
Majka je bila preplašena, mislila je da je vodimo negde na streljanje. Majci i devojčici je pružena pomoć, zbrinute su bile i majka je zamolila da je prevezemo do Međunarodne stanice u Šidu i mi smo to učinili. Nikad se ta majka više nije javila niti rekla o tome ali smo učinili sve što je bilo u našoj moći. Nismo mi gledali na veru i naciju, neki mi to i zameraju jer je njen otac bio na neprijateljskoj strani..mene to ni ne zanima. Ja sam se trudio svom svojom moći da svakom čoveku pomognemo i da neprijatelja razoružamo i porazimo i da se tamo borbe više ne vode! „.
Mnogi Srbi, Rusini i Hrvati i danas pominju ime velikog Veselina sa visokom dozom poštovanja i zahvalnosti. Jedan od njih je i Mato Erdelji, Vukovarski Hrvat, koji je svojevremeno rekao: „Mi Hrvati i Srbi živjeli smo lijepo i prije rata, nit je ko gledao kakve je ko vjere, što se kaže ili narodnosti…poštovali se, cijenili, išli u škole, radili skupa. Rat kad je počeo prvo su stradali Srbi, bar o mom gradu Vukovaru pričam. Za to su odgovorni ekstremni pripadnici HDZ, koji su hapsili Srbe, bacali ih u Dunav, ubijali su i Hrvate koji su bili za mir. Onda su kasnije stradali i Hrvati. Nama je JNA mnogo pomogla, pružila nam dom, štitila nas, to svaki pošten Hrvat može da posvjedoči, jedno je tuđmanova propaganda, drugo je bilo stanje na terenu. Šljivančanin je mnoge živote spasao, ne samo on nego brojni Srbi, i JNA, i obični ljudi civili a o tom se ćuti i danas, nije poželjno da se kaže u javnosti“.
Najnoviji podaci govore kako je na širem području Vukovara od 1. maja 1991. do završetka rata ubijeno i stradalo preko dve stotine civila i žrtava ratnog zločina srpske i nehrvatske nacionalnosti. Prva žrtva je bio penzioner Stevan Inić /64/ koji je brutalno ubijen na praznik rada 01.05.1991. od strane komšije Mije Gelenčira, Hrvata i ekstremnog HDZ-ovca. Zločin je bio etnički motivisan. Prva civilna žrtva u samom gradu bio je Jovan Jakovljević, takođe civil, ugledni građanin Vukovara koji je likvidiran 29.06.1991. na svom kućnom pragu od strane naoružanih Hrvata. Tokom proleća i leta 1991. dakle pre početka samih borbi likvidirano je i nestalo 43-oje srpskih civila.
Podaci pokazuju da je preko 20 000 Srba, Rusina, Jugoslovena i nehrvata metodama nasilja i pritiska prognano je iz svojih domova pre i tokom ratnih sukoba u Vukovaru. Strah je i dan danas prisutan, mnoge porodice se nisu vratile u svoje domove a scene nasilja, progona, pretnji i zločina još uvek su žive. Egzodus Srba iz Vukovara bio je prvi slučaj nasilnog progona jedne etničke grupe u modernoj Evropi, prvi slučaj egzodusa nakon Drugog svetskog rata. Fotografije nepreglednih kolona srpskih izbeglica obišle su tada svet koji nije bio preterano zainteresovan za srpsku patnju.
Hrvatski vojnici i policajci su tog proleća, leta i jeseni 1991. odvodili srpske civile sa radnih mesta, iz porodičnih domova, sa ulica i gradskih trgova na tzv. „informativne razgovore“ sa kojih se mnogi nikada nisu vratili. U gradu je postojalo i nekoliko logora i zatvora gdje su zatvarani srpski civili i zarobljenici koji su tamo mučeni, zlostavljani, silovani i ubijeni. Procenjuje se da je osim civila, ubijeno i preko stotinu srpskih branilaca koji su likvidirani kao ratni zarobljenici u logorima, što je protivno Ženevskoj konvenciji i takođe se smatra ratnim zločinom. Posmrtni ostaci mnogih Srba su nađeni u Dunavu i po masovnim grobnicama a do danas niko nije procesuiran za ove strašne zločine. Jedan dio žrtava i dalje se nalazi na listi nestalih a komšije Hrvati ne žele da kažu gde su tela.
Prebijanja i zlostavljanja srpskog i nehrvatskog stanovništva postali su svakodnevica. Na području Vukovara od maja 1991. do novembra 1991. ubijeno je preko 200 srpskih civila i žrtava ratnog zločina. Najmlađa žrtva bio je dečak Goran Čečavac od godinu ipo dana, izrešetan mecima sa svojim roditeljima od strane Zengi, dok je najstariji bio 93-godišnji starac ubijen sa svojom suprugom i još jednim komšijom. Zatirane su čitave porodice, ubijeni su mnogi bračni parovi, registrovani su brojni slučajevi silovanja žena i djevojaka od strane hrvatske vojske.
Dana 18. novembra 1991. vojnici Jugoslovenske Narodne Armije su oslobodili Vukovar omogućivši tako da se preko 30 000 Srba i Rusina, prognanih u proleće i leto 1991. vrate na svoja ogništa.
