Hvali svoga, kudeći druge

Kao Vučićev novopečeni apologeta, Željko Cvijanović je opleo Bojana Pajtića. I to s pravom. Mada bi hteo da maksimalno pozitivno piše o mandataru srpske vlade, ipak mu ne ide najbolje („četiri godine Vučićevih vratolomija“). Nažalost, u Srbiji se pozitivno može pisati o jednim političarima samo ako se piše negativno o drugima. Tu je, valjda, i sublimisana sva srpska tragedija. Nada da će se srpski premijer (bivši i budući) okrenuti Rusiji i Kini, najverovatnije su puste želje ili namera da se „vratolomije“ predsednika vlade dodatno afirmišu.

___________________

Službenica

Pajtić poručujuje Amerima da su ih, dok su se oni grešno zabavljali sa Vučićem, žuti uvek čekali, i sve im oprostili

1.
Mnogo je poslednjih godina bukve palo da bi se proizveo papir na kome će se ispisati sve o sličnostima i razlikama između Nikolićevih pa potom Vučićevih naprednjaka, s jedne, i Tadićevih/Đilasovih/Pajtićevih demokrata, s druge strane. Elem, mnogo je bukve palo, ali se mnogo bukve i vozdiglo.

Sve je to isto, svedočila je sekcija najplemenitijih bukovih duhova, čiji politički kriterijumi su leteli toliko visoko iznad svakog političkog konteksta i rezona da se sa tih visina na tlu ne bi mogla videti ni razlika između dušegupke i samovara. Drugi, smeliji umovi čak su se lupali u patriotske grudi Borisa Tadića, doduše samo u trenucima kad su pauzirali lupanje u sopstvene, tvrdeći da je taj tragični junak i nesuđeni svetioničar na Jadranu pao zbog previše patriotizma. Danas, pod pritiskom događaja i jedne patke, kao da će najbrojniji postati oni koji su skloni da tvrde kako su naprednjaci i žuti najpre bili isti, a danas više nisu. I to je u redu, s tim što, naravno, nikad nisu bili isti, ali tu debelu dlaku ćemo na četiri dela pocepati drugom prilikom.

2.
Iako je vrlo daleko od toga da su naprednjaci uvek i svuda bili na visini zadataka, kao što je blizu pameti kako su žuti poslovično bili i ostali samo na nivou zadataka koje im je nalagala lična korist, dugo sam bio u manjini tvrdeći da to dvoje nije isto, tako da ne bih ponavljao ništa od onog što sam već toliko puta pisao. Ovaj put, međutim, pozvaću se na pouzdanog svedoka. Njegovo ime je Bojan Pajtić.

socrealizam02Reč je o Pajtićevom otvorenom pismu Aleksandru Vučiću, u kome ga bratski i drugarski savetuje kako je „najbitnije da nastavi put ka EU“. Nekako bi se oni oko toga i našli, tako da stvar ukupno ne bi bila ni vredna pomena da ga Pajtić onako korčaginovski i skojevski ne isleđuje šta je to, dođavola, on (Vučić) razgovarao s Putinom, a da Maršalat nije obavešten. Jer, stiska ga Pajtić, posle tog sastanka u Kremlju uočene su i takve društvene pojave da su mediji „pod Vučićevom kontrolom“ počeli „besomučnu kampanju protiv Evropske unije i SAD“. Bogatiživoga!

3.
Potom Pajtić izdaje direktivu Vučiću da nema pravo da potpisuje nikave ugovore sa kineskim predsednikom Sijem Đinpingom, ne udubljujući se u to da bi ti ugovori sa „revizionističkom Kinom“ mogli nešto i dobro da donesu Srbiji. A najteže, baš u duhu revolucije, ostavljeno je za kraj: a šta je, pita Pajtić, sa otvaranjem ruske vojne baze na aerodromu Ečka (o petsto miliona Kineza koji kopaju tunele drugi put). Nije li već, kaže drug Bojan, Srbiji dovoljno problema napravio srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu, zar oni da nam gase požare po Srbiji i ko su uopšte oni da ne daju Obrenovčanima da se podave u poplavi. S kojim pravom!?

S kojim pravom, tu je već Vučića saterao u ćošak, „potpuno nepotrebna vojna parada sa ruskom vojskom i nizom zajedničkih vojnih vežbi u vreme kad je Evropska unija uvela Rusiji sankcije zbog njenog učešća u oružanom sukobu u Ukrajini“.

4.
Nikad se ne bih setio ovako dobrih argumenata da ilustrujem razlike između žutih i naprednjaka, kakve je Pajtić ispljunuo u samo jednom pismu. (Tek kad čovek vidi to pismo, shvati kakva je greška napravljena kad je Borba prestala da izlazi.) Istinabog, nije se tih argumenata do sada setio ni sam Pajtić (možda mu je pomogla Jelena Milić), tako da je pitanje šta je, osim njegove nesumnjive odanosti interesima Srbije, dovelo do ovog trenutka istine.

socrealizam03Godine su prošle pune muka, peva Pajtić, i sve je počelo da se vraća u svoje prirodno stanje: Srbi na ulicu, Vučić u radikalsku kožu, a Pajtić u krilo stranaca, čijoj podršci njegova stranka ima da zahvali za sve izborne uspehe, posle kojih su dolazile godine vladavine žutih.

5.
Elem, Pajtić poručujuje Amerima i ostalima da su ih, dok su se oni grešno zabavljali sa Vučićem i naprednjacima, žuti uvek čekali, i sve im oprostili. A nije da im nisu rekli kako će se sve ovo završiti i da se baš tako završilo. Samo oni su mogli da ispune sve bez škrgutanja zubima i u punoj demokratskoj tišini, samo oni su oduvek znali da ovolika galama nikako nije dobra, ni za tišinu ni za Amere. Jer njihovo je, a ne Vučićevo, da Srbiji nije potebna država, već stručni ljudi, jer hajde ti nađi nekog žutog a da nije za nešto stručan i da ne bi za tri meseca preporodio Srbiju samo da joj nije ovog zatucanog naroda. I tu je tajna i njihovog uspeha: svako je od njih bio skrojen da od Srbije, ako treba, napravi i devicu i devičanska ostrva.

Ali, eto, žuti ni onda ni danas, kako to vidimo iz Pajtićevog pisma Vučiću jedino nisu imali stručnjake za narod. Mnogo veći Pajtićev problem je u tome što on nije stručnjak ni za Vučića, utoliko više što je na njega adresirao pismo koje je zapravo trebalo da jedino pročita američki ambasador. Pokušaću da ga prevedem na ambasadorski jezik, inače drugi maternji jezik u Pajtićevoj stranci. Dakle ovako: „Poštovana ekselencijo, čuo sam da imate neke probleme sa Vučićem, Srbijom, Rusijom i Kinom. Još uvek smo na staroj adresi. Službenica“.

6.
Nije dakle isto, ali ko to nije razumeo do sad, zašto bi sad lomio mozak, nek ide život. Ovde je reč o nečem drugom. Posle duge četiri godine Vučićevih vratolomija – i ovakvih i onakvih – lepo je da nas je Pajtić podsetio gde bi i kako Srbija kad bi se vlast vratila onima kojima po njihovom pravu odnosa prema Srbiji pripada.

Lepo je i uzvišeno što toliko pominjući Vučića govorimo o izdaji. Dobri Pajtić – službenica – je tu da nas podseti šta izdaja zapravo jeste. Posle toga nećemo biti mnogo pametniji, ali ćemo bar lakše naduvati patkicu i urlati na ulici o izdaji.

Željko Cvijanović

Novi standard