Foto: iStock
Da li se pregovori vode u interesu svih građana Srbije ili za cilj imaju da obezbede minimum uslova da opozicija opstane u političkom životu?
„Mesije“ iz Evropske unije, kako ih predstavljaju pojedine političke grupacije, stigle su u Beograd na poziv najvišeg predstavničkog tela Republike Srbije, a posredovaće u nonsens pregovorima vlasti i opozicije. Zašto nonsens? Pa sama činjenica da dolaze na poziv institucije koja se srozala na telo horskih hvalospeva i kuđenja opozicije je dovoljno apsurdna, a posebno to što su ovo pregovori o poštovanju najviših pravnih akata naše države. Ustav i zakoni su odavno, po svemu sudeći, postali samo mrtvo slovo na papiru, dok su i druge institucije izgubile svoju ulogu.
Srbija danas funkcioniše po nezvaničnom, kodifikovanom i izopačenom ustavu francuske Pete republike. Baš u skladu sa rečima donosioca tog akta iz 1958. „Nedeljiva državna vlast u potpunosti je poverena predsedniku“, što nas vraća u daleki 18. vek i reči Luja XV da u njegovoj ličnosti „leži suverena vlast“. Predsednik je preuzeo funkciju šefa izvršne vlasti, zadržao protokolarna ovlašćenja, ali i podario sebi pravo da ograničava mandat Vlade. Sa tako širokim dijapazonom nadležnosti, obezbedio je sebi neprikosnovenu vlast i „nema druge koja nije od njega predata’’ (zakonodavna i sudska). Ne samo da je nezvanični pravni poredak po njegovoj meri „krojen“ već i činjenica da podiže velelepne građevine u prestonici govori da se on neodoljivo ugleda na apsolutističke monarhe, a takva nam je i vlast – apsolutistička.
Posrednici i opozicija žmure na činjenicu da će oni faktički pregovarati u nepostojećem pravnom poretku, te i ako se dogovore oko poštovanja Ustava iz 2006. godine, džaba, nije na snazi još od 2012. godine.
Pregovori piši propalo, no nameće se i pitanje u čijem se interesu zaista vode ovi pregovori? Da li u interesu svih građana Srbije ili za cilj imaju da obezbede minimum uslova da opozicija opstane u političkom životu? Ne bih rekao da su u interesu građana, jer problemi sa kojima se suočava demokratija u Srbiji neće biti rešeni sve i da on pristane na određne ustupke opoziciji. Rešenje za problem jednostranačja nije pojava opozicije na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, niti je to promena izbornog zakona. Političko organizovanje u Srbiji postalo je izuzetno teško, gotovo nemoguće, ne samo zbog političke klime, već i zbog toga što iziskuje ozbiljne finansije. Ta dva faktora su razlog zašto se u Srbiji niko nije odlučio da „investira“ u borbu proteklih godina. U takvim okolnostima građani osećaju isključivo nemoć, dok sa druge strane postoje dva utemeljena bloka: crveno-crni i izbledelo žuti.
Osim što se građanima uskraćuje pravo na političku borbu, ne treba izostaviti ni percepciju javnog mnjenja o ovim pregovorima. Predsednik je svojim dugogodišnjim delovanjem uspeo da kompromituje ne samo opoziciju, već i Evropsku uniju. Napravio je ozbiljan spoljnopolitički zaokret ka „dobrom slugi, a zlom gospodaru“ (predvideo Toma), ali i iskoristio pandemiju da Evropu dodatno udalji od građana Srbije. Ako uzmemo u obzir da je javno mnjenje preoblikovano, ovo je vrlo verovatno najgori period za opoziciju da prikazuje svoju bliskost sa Evropom.
U zatišju kakvo je zadesilo Srbiju od uspostavljanja njegovog poretka, ne treba spekulisati o tome koliko će apsolutista još vladati, niti se nadati čudu. Pre svega, političko organizovanje mora da postane tema, ali i opozicija mora da se trgne. Cilj ne sme da bude opstanak njihovih strančica, već stvaranje stranaka. U moru bezvrednih političkih poteza totalno su izgubili spoznaju o tome šta zaista podrazumeva političko delovanje. Umesto rešavanja međusobnih konflikta i pregovora u nepostojećem pravnom poretku, opozicija mora da se fokusira na slanje ispravnih i impulsivnih političkih signala svom biračkom telu koje je na izdisaju. Takođe, nije na odmet ni fokus na unutarstranačku organizaciju, logistiku i članstvo. Ne možemo govoriti o demokratiji na nivou države ako ona ne postoji u političkim strankama. Kao što država funkcioniše van zvaničnog Ustava, tako se zaobilaze i stranački akti, odnosno statuti stranka. Neka pođu od sebe, dovedu u red ono što je do njih, pa tek onda možemo razgovarati o bilo kakvim rezultatima na nekim od budućih izbora. Do tada, obećanja poput ovih da nam „mesije“ donose demokratiju će samo održavati opozicionu javnost u kliničkoj smrti, ali pitanje je dokle će i to trajati.
P. S. Pomešajte u paleti crvenu, crnu i izbledelo žutu, videćete koja se boja dobija.
Izvor: Talas
