Čiji je naš Tesla?

Vraćamo se priči kojom se “Ekspres“ bavio pre godinu i nešto i pitanju – šta je nama Nikola Tesla danas? Ni tada, ni danas, nismo našli adekvatan odgovor. Vrtimo se oko činjenice da nas Nikola Tesla ne zanima, naročito ne u onoj meri koja nas upućuje na sumnju da on nama danas više smeta nego koristi. O tome svedoči i činjenica da je Muzej Nikole Tesle smešten u neprikladan, gotovo sramotan prostor, da je Vlada Srbije pre tri godine našla drugi, “prikladniji“ u Staroj elektrani “Snaga svetlosti“ u dorćolskoj marini, koja je u ruševinama. Koliko nem je poznato, do danas na tom mestu nije nijedna cigla pomerena.

Istina, svakog 10. jula u Srbiji, shodno merama vrednosti kod nas je obeležen kao Nacionalni dan nauke, nizom javnih manifestacija, uz koji se slavi i Teslino ime. Na tome se završava naš javni dug prema najvećem Srbinu koji je hodao planetom. A kako vreme odmiče u IT beskraj, u svetu sve više je prisutna svest da je Nikola Tesla otac savremene elektronske tehnologije i veštačke inteligencije koja danas oblikuje svet te da će on, kako neko napisa, i njegova otkrića biti utkana u samu suštinu čovečanstva. Širom sveta naučnici i zaluđeni istraživači već dugo tragaju da o Tesli i njegovom nedokučivom delu što više saznaju.

Drugim rečima, ceo svet se pita šta se krije, koje velike ideje stoje iza njegovih crteža, šta sadrže neistraženi dokumenti koji već decenijama stoje u mraku podruma u Genčićevoj kući u Krunskoj ulici 51 u Beogradu? Svet je zaokupljen Teslinom idejom da je energiju iz kosmosa moguće koristiti na planeti Zemlji jer ta je energija večna. Ta radoznalost i želja za novim saznanjima, nažalost, ne stanuje ovde. Srbima je dovoljno, busaju se u prsa – Tesla je Srbin – to im je dovoljno.

Srbima je Nikola Tesla bio nešto pre 122 godine. Bio je to 1. jul 1892. godine kad je veliki naučnik, prvi i jedini put stigao u Beograd, i umalo od sreće i uzbuđenja nije ispustio plemenitu dušu. Boravio je u Beogradu 31 sat, održano više predavanja, sa velikim zanosom pričao o svojim pronalascima, pustio je suzu kad mu je Jovan Jovanović Zmaj poklonio svoju zbirku pesama… Zašto je Srbima tada Tesla bio neko, zašto im je tada pripadao, bio njihov? Pa nekoliko godina kasnije u Srbiji je radilo pet-šest hidrocentrala, među njima i ona, i danas živa, na Đetinji kod Užica, puštena u rad 1901.

Tada je Srbija volela sebe, a Srbi su voleli svoju zemlju. Danas u Srbiji nema toga, nije ga bilo ni juče, nema ga od tih godina kad su Srbi u Beogradu dočekali Teslu. Jer da poštujemo i da on nama zaista pripada, u Beogradu bi postojao institut Teslinog imena, naučna ustanova koja bi bila prava kuća sve ove dece matematičara, fizičara, hemičara, elektroničara koji kupe medalje po belom svetu i kad završe škole odoše zauvek iz Srbije. Ili bar da mu Muzej ima dovoljno prostora, uz adekvatnu i provokativnu marketinšku potporu, organizaciju, da bude centar novog IT sveta. Beograd bi bio ta atrakcija koja, negujući ime i važnost velikog naučnika, u koju bi hrlili naučnici i radoznalci, a ne samo penzioneri koje sa Zapada dovode svakog leta rečni kruzeri. Da postoji takva naučna ustanova, da se u nju uložio ozbiljan novac, umesto u političke i druge marketinge, megamarkete, TV studije i zadrugarstva, tu bi se okupljala pametna deca iz Srbije, Republike Srpske, iz regiona, zarobila bi ih nauka i svest o velikom pretku. A, sasvim izvesno, manje bi bilo droge i drugih zala u školskim dvorištima.

Podsetimo, baštinu Nikole Tesle i originalne arhive UNESKO je uvrstio u Registar “Pamćenje sveta“. Da li smo mi svet ili smo izvan sveta? Biće da smo izvan sveta, uz ohrabrujuće izuzetke.

U nedavnom intervjuu za “Ekspres“, Mirjana Katić, direktorka Matematičke gimnazije gde uče talentovana deca Srbije, na pitanje koji tretman u našem društvu ima Nikola Tesla, da li bi bilo prikladno da se odvoji adekvatan prostor za naučnu zaostavštinu Tesle, Pupina i Milankovića, gde bi se okupljali naučnici, mladi koje interesuje nauka i ostatak zainteresovanog građanstva, mudro kaže: “Vrhunski naučnici su pravi heroji našeg naroda. Njihovi životi su prava inspiracija za sve nas. I treba da ih spominjemo svaki dan. I da se ponosimo njima. Učenici naše škole i ja smo pre mesec dana snimali emisiju za televiziju – ’Tesla – šta niste znali o Teslinom životu i šta Tesla predstavlja za nas’.“

Raduje i saznanje koje nam saopštava akademik Slobodan Vukosavić, profesor na Elektrotehničkom fakultetu, koji kaže “Mi se svakodnevno bavimo Teslom u radu sa studentima, posebno u njihovim ambicioznim projektima koje prezentuju na raznim takmičenjima širom sveta.

Muzej Nikole Tesle godišnje posećuje više od 170.000 ljudi, uglavnom mlađe populacije iz zemlje i sveta. U Muzeju čuvaju više od 160.000 originalnih dokumenata, pohranjenih u više od 50 velikih sanduka, 20.000 knjiga i časopisa, kao i više od 1200 istorijsko-tehničkih eksponata, više od hiljadu planova i crteža, 1500 fotografija i staklenih foto-ploča. Tu je i velika zbirka Teslinih predmeta – od pribora za brijanje, naočara, pa do krupnih predmeta, od frižidera i kreveta iz njegove hotelske sobe. Muzej čuva i malu zbirku umetničkih predmeta iz naučnikove zaostavštine, predmete iz Memorijalne zbirke, kao i tehničke predmete iz oblasti kojima se veliki naučnik bavio… Zaposleni u neslužbenom razgovoru kažu “predmeta je mnogo, a prostor kojim raspolažemo ne dozvoljava nam da ih na adekvatan način predstavimo“.

Kompletnu naučnikovu zaostavštinu Beogradu je 1951. godine poklonio Savo Kosanović, rođak Nikole Tesle, koju su mu dodelile američke pravosudne vlasti, kao jedinom nasledniku Nikole Tesle. Najveći deo ove zaostavštine, prvenstveno dokumenata koji su deo Teslinog još neistraženog naučnog istraživanja.

Opet se vraćamo našem odnosu prema Tesli. Stara elektrana na Dorćolu, iz Ministarstva kulture je saopšteno pre četiri godine, odabrana je za buduće stanište Muzeja Nikole Tesle. Rečeno je da su preko Razvojne banke Saveta Evrope obezbeđena sredstva za raščišćavanje i pripremu gradnje nove muzejske zgrade, a da bi ostatak potrebnog novca obezbedio budžet Republike Srbije.

Stanko Crnobrnja, poznati srpski filmski reditelj i scenarista, u autorskom tekstu u “Politici“, pre tri godine objavio je veoma provokativne ideje.

“…Teže bi bilo reći da postoji volja da Tesla bude nacionalni projekat od najveće važnosti, koji se osmišljeno razvija i traje i koji u svet, 365 dana godišnje, emituje saznanje da se samo u jednoj tački planete Zemlje, nalazi mesto gde može da se dođe u neposredni kontakt s energijom epohalnog genija. Ako je umesno da mesto gde počiva ostavština jednog naučnika postane mesto masovnih hodočašća, onda je taj naučnik Tesla, a to mesto je Beograd. Za takvu ekskluzivnost mnogi gradovi i mnoge zemlje dali bi bogatstvo.

Pre više godina, dok je unesrećeni Narodni muzej još bio oblepljen krpama i okovan skelama, pisao sam da bi bilo važno da se taj veliki i važan muzej preseli u zgradu koja bi bila namenski projektovana za njega… a da se u zgradu Narodnog muzeja, dakle u centar grada useli Muzej Nikole Tesle, kome bi svakako trebalo pridružiti još dva velikana svetske nauke – Milutina Milankovića i Mihajla Pupina. Tek ta postavka dala bi povoda za svetska hodočašća… I zamislite, svake večeri Tesline munje kako sevaju iz zgrade sadašnjeg Narodnog muzeja. I hologramske projekcije na Trgu republike koje zrače i emituju slike i energiju velikog čoveka koji je o sebi govorio i ovako. ’Ja se ne bavim proricanjem, nisam gatara, ne proričem ljudima sudbinu i nisam izumitelj. Ja otkrivam. Ja sam otkrivač principa koji postoje.’“

Među prijateljima i poznanicima, njih tačno 57, napravio sam malu anketu, s jednim pitanjem: kako se osećate posle posete Muzeju Nikole Tesle u Krunskoj 51 ili kad prođete ispred Muzeja?

Odgovori su iznenađujući. Niko nije rekao da je izašao iz Muzeja sa emocijama neponovljive veličine naučnika i pronalazača Nikole Tesle, većina se, kažu, osećala loše jer Muzej u skučenom prostoru kao da se stidi Tesle, u podrumima stare vile čame toliki nepročitani dokumenti iz Tesline naučne zaostavštine, treći su rekli da Tesla zaslužuje mnogo veću pažnju nego što mu se poklanja, a bilo je odgovora tipa “ne morate ulaziti u Muzej, ispred, na trotoaru, stoje mladi ljudi iz celog sveta, čekaju da vide priču o čoveku čija otkrića čine temelj savremene IT nauke i svakidašnjeg života čovečanstva…“

Posle ovakvih razgovora s veoma obrazovanim i mahom uspešnim ljudima, uhvati vas zlovolja i sumnja, i isplivavaju odgovori na važna opšta pitanja poput onog – zašto gotovo uvek kao narod biramo pogrešne puteve i stradanja? Do odgovora – ne pripada nam bolje.

Prihvatiću i ocenu da je ova analogija preka i neprimerena. U sličnim prilikama, često se pitamo “šta bi uradili Amerikanci, Englezi, Italijani, Rusi… da je Nikola Tesla njihov, kakav bi sveprisutni brend od tog imena napravili? Nema sumnje od toga bi napravili multimedijalnu atrakciju, neodoljivu provokaciju, kako za dokone tako i vagabunde željne novih znanja i izazova.

Odgovor na ovo pitanje već imamo: Ilon Mask više slavi i veliča Teslu od nas – doći ćete do sličnog zaključka. On ima firmu imenom “Tesla“, proizvodi “tesla“ automobile, učinio je za ovovremenu popularizaciju našeg naučnika više od ostatka sveta.

A šta bi uradili Hrvati da je Tesla uistinu njihov, kao što ga danas svojataju? Najpre, kad je Tesla rođen, Hrvatska nije postojala. Po sledu istorijskih činjenica, pravo na svojatanje Tesle pripadalo bi Austrougarskoj monarhiji. A da pripada Hrvatskoj, oni bi mu, za svaki slučaj, spalili kuću, što su i činili. Pride ubili bi stotinjak pripadnika porodice Tasla u Smiljanu, što su takođe učinili, u vreme NDH, pa i docnije. Oni to rade baš temeljno!

Vratimo se pitanju postavljenom na početku ovog štiva: šta je Tesla nama danas? Odgovor je očigledan, dakle pitanje je suvišno. Međutim, nije suvišno pitati. Na sva pomenuta pitanja tražili smo odgovor na meritornoj adresi, kod gospođe Ivone Jevtić, direktorke Muzeja Nikole Tesle. U komunikaciji s informativnom službom muzeja rekli su nam da direktorka s javnošću komunicira isključivo preko interneta. Poslali smo joj sedam pitanja u nameri da dobijemo odgovore na naše dileme i sumnje, blagovremeno. Odgovor nismo dobili. Gospođa Jevtić, kažu, drži se maksime – u ćutanju je sigurnost – bar kad su u pitanju novinari.

Greši, ona je samo državni službenik, po zakonu, obavezna je da odgovori na poziv novinara.