Počela predizborna kampanja u Srbiji. Politička „elita“, ali i narod male, napredne države Srbije svojski se priprema za još jedne sudbinske izbore. Posle njih, u zavisnosti od rezultata izbora, po jednima nastaviće se razvoj, prosperitet, napredak, očuvaćemo državu u njenim ustavnim okvirima, porašće plate, penzije, imaćemo sve ovo što imamo danas, a možda i više od toga?
Po drugima, onih kojima smeta upravo ovo što je Srbija danas, ako oni ne promene vlast na izborima, odosmo u propast. Nestaćemo. Kao Hazari! Među tim protivnicima sadašnje vlasti, dakle reč je o opozicionim strankama i koalicijama, postoje različite varijacije. Jedni su za prosperitet Srbije osloncem na Zapad, Evropsku uniju, Ameriku… Drugi, nacionalne i patriotske snage, kako sebe predstavljaju, više se oslanjaju na Rusiju, Kinu, a Zapad i sve ono što oličava taj „slobodni svet“ gledaju kao srpske dušmane.
Sve ostalo, na izborima koji život znače, nešto je između. Važno je učestvovati i svakako malo omastiti brkove. Posle izbora. Osvojiti neki mandat u republičkoj skupštini, a nije za potcenjivanje ni lokalni parlament tamo gde se održavaju lokalni izbori. Jer, posle izbora biće dovoljno vremena da se unovči taj mandat, da se prikloni većini, da se zaposli neko blizak, da se uhlebi u nekom upravnom odboru, namesti neki tender. Malo li je? Nije loše da javni servis pred izbore reprizira „Belu lađu“. Srećko Šojić je večita paradigma slobodnih i demokratskih izbora na ovom prostoru!
Autor ovog teksta je ranije smatrao da izbori Srbiji zapravo i ne trebaju. Isto kao ni skupština, vlada, ministri, poslanici… Srbi vole jednog vođu. Jednu jaku ličnost koja će rešavati sve njihove probleme i muke. I koji će poput titana nositi državu i narod na svojim leđima. On neka brine o svemu, a mi smo tu da uživamo, a ponekad, ima i toga svuda pa i kod nas, da mu se obratimo u nevolji. Ako je komšija preorao njivu, kuda ćeš pre nego u maršalat, to jest, u predsedničku palatu? Ako neće da ti zaposle sina, ako su ti uskratili platu, ženu ti ne leče u bolnici, opet pravo kod maršala nekad, danas kod predsednika. Dobiješ deveto dete, maršal ga krsti. Ne baš direktno, već preko izaslanika, no kumstvo se ne odbija. I na svaki rođendan kumčetu od maršala stiže poklon. Najviše je kumčeta maršal imao na Kosovu i Metohiji. Razumljivo. Tamo su ga obožavali.
Voli naš narod kad vođa primi običnog čoveka i kad sasluša njegovu muku. Voli da vidi i kad preseče, kad reši neki problem u društvu. Sutra gradimo brzu prugu. Prekosutra nacionalni stadion. Pride stadioni u unutrašnjosti. Tamo gde narod živi nešto siromašnije. Nek se puk zabavlja jureći za loptom. Sve imamo samo još stadioni fale! Naksutra se otvaraju nove i nove fabrike. Da se motaju kablovi u njima. To je nama naša borba dala…
Eto, po inerciji. Da imamo Tita za maršala. Tito je, za neke, nažalost odavno umro. Sada je drugo vreme. No, i posle Tita Tito, pa smo imali Slobu, a danas imamo naprednu Srbiju. Istina, vođa ne može baš sve da zna o stanju u društvu. Lažu ga najbliži saradnici. Kriju od njega probleme, ulepšavaju mu stvarno stanje, fabrikuju izveštaje… Lagali su Tita, Slobu, isto tako, sve mi se čini da ni ovome sadašnjem ne govore pravu istinu. Ipak, danas je teže lagati nego ranije. Zbog savremene tehnologije, društvenih mreža, slobodnih medija, najviše zbog smanjenja stanovništa u odnosu na ranije vreme. Nekad nas je bilo 22 miliona. Potom je spalo na osam-devet miliona duša, na kraju došlo je na nešto iznad šest miliona srećnih građana. Ako se ovaj trend nastavi, uskoro ćemo se svi poznavati lično, pa ni šoljica jutarnje kafe s vođom neće biti nemoguća stvar. I onda se direktno požališ, izjadaš, izogovaraš komšije i prijatelje, vođa iz prve ruke sazna sve što mu se dešava u državi. Tu više ne bi bila potrebna ni Ozna koja sve dozna!
Izbori su, ponavljam, mojom pogrešnom procenom, bili nepotrebni. Čemu vanredni izbori ako vlast ima skupštinsku većinu? Zašto bacamo pare na nepotrebne izbore, pa čak i neke vanredne, kad im vreme nije? Šta će nam silni ministri kada niko u Srbiji ne bi mogao ni imena petoro ministara da nabroji? Zašto jednom izabrani predsednik ne vlada do smrti? Pre sudnjeg časa samo da odredi naslednika, i svi zadovoljni. Koliko će para biti bačeno na ove, pogrešnom procenom, nepotrebne izbore?
Elem, izbori ne samo da nisu suvišni, već ih treba organizovati svake godine. Bar jednom u godinu dana. Zašto, pitaće se mnogi! Zato što izbori neće usrećiti samo nove-stare ministre, sekretare, savetnike, nove ambasadore, konzule, poslanike, odbornike… Svi će manje – više osetiti blagodat izbora. Zakrpiće se poneka rupa na izlokanim putevima, porašće plate zaposlenima u državnom sektoru, penzioneri će dobiti koju crkavicu, uz već uobičajeni poklon u vidu flaše zejtina, kilo šećera, eventualno Parizer i pokoji sapun. Studentima i starijima od osamdeset godina popust za avionske karte. Stranački aktivisti deliće olovke, upaljače, a mitingašima sleduje besplatan sendvič i sok. I šansu da vide neki od većih gradova u Srbiji. Ne treba zanemariti ni kontrolore izbora. Padne dnevnica. Pa tek oni što vas telefonom pozivaju i pitaju hoćete li izaći na izbore i koga ćete glasati. Ne rade oni to iz filantropskih ili stranačkih pobuda. Nešto opipljivije ih motiviše za tu rabotu!
Televizije i štampani mediji će zarađivati od reklamiranja stranaka. Štamparije će napuniti kasu od štampanja letaka, propagandnog materijala, bilborda. Kapnuće i ugostiteljima, prevoznicima, vlasnicima hala i dvorana. Sirotinja, ona najugroženija, zadovoljiće se brašnom, već pominjanim zejtinom, mesnim narescima.
Sve to košta, naravno. Mnogo košta. Odakle pare da se sve to pokrije? Pozajmiće prijatelji iz Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i slični. Pozajmicu će vraćati neke buduće generacije. Sve će to narod vratiti. Pozlatiti neće. Kod Zapadnjaka nema poklona. Njihova osnovna premisa je da nema besplatnog ručka. Mada ni kod nas više nije drugačije. Ne kaže naš narod uzalud da ni kod babe nema džabe!
autor:Miodrag Tasić
