NEMCI, SRBI I NEMAČKE PENZIJE

Nemačka, kao i druge evropske države, postaje zemlja penzionera. Od oko 82 miliona stanovnika, više od 21 milion žitelja, ili po današnjem još zvanično ne potvrđenom broju čak 25,6 miliona ljudi su već –penzioneri. Kase penzionih osiguranja, to nije uvek bio slučaj, su dobro napunjene zahvaljujući činjenici da sve više ljudi radi i plaća doprinose. Za uplate u penzione fondove zaposlenima se od bruto plate odbija 18,6% tako što polovinu te sume uplaćuje poslodavac a drugu polovinu radnik. Penzioneri su prema podacima iz 2021. g. novijih nažalost još nema, primili za godinu dana u vidu redovnih mesečnih penzija ukupno oko 346,5 milijardi evra.

Pored te velike sume koju dobijaju, previše penzionera u Nemačkoj, uključujući i naše brojne zemljake koji su nemački penzioneri, živi dosta loše. Statistika kazuje da 82 % penzionera ima manju penziju od oko 1500 €. Samo 14,8% prima više od 2000 €. Od 82 prozenata penzionera sa manje od 1500 € mesečne penzije, njih 5 miliona, mora da izađe na kraj sa manje od 1000 € a čak 3,4 miliona ljudi, najviše žena, prime mesečno samo po 500 evra!

Posle ujedinjenja obe Nemačke, zapadne i istočne, u Zapadnoj Nemačkoj je oko 22 odsto stanovništva u penziji, u istočnom delu čak preko 30 odsto! Neki političari smatraju da je do toga došlo jer se i u Istočnoj Nemačkoj, kao svojevremeno kod nas u Srbiji, „debelo“ muvalo sa tzv. odlascima u prevremene ili tzv. „invalidske penzije“.

Te „mini- penzije“ od 500 evra ili čak i manje, kako kritičari sistema navode- „su nedovoljne da se (pre)živi ali previsoke da se umre“. Pomenimo da 32,8% najmanjih penzija primaju žene. Samo 14,7% muškaraca ima mini-penzije. Od svih 21 milion penzionera, 13% njih je prinuđeno da posle odlaska u penziju rade nešto i dalje kako bi sebi obezbedili dovoljno sredstava za život. 4% ljudi koji nisu u stanju da zarade nešto pored penzije, znači više od 600.000 osoba, preživljavaju od dodatne socijalne pomoći. Iako se Nemačka ubraja u najbogatije zemlje planete, zvanično po izveštaju od 31.12.2022. godine, najmanje 400.000 ljudi živi na ulicama, po šupama, urušenim zgradama, ispod mostova i nadvožnjaka. Sociolozi smatraju da je ta brojka najmanje i dvostruko veća!

Jedna –nazovimo je tako- posebna kasta ljudi, nemački činovnici, u koje su se ubrajali do ne toliko davno i skoro svi službenici pošte, čak i raznosači pisama, zatim i brojni učitelji, nastavnici i profesori, danas još uvek i policajci, deo armije, službenici opština i drugih administracija itd. je za sebe proteklih decenija izborila poseban status i kod određivanja visine penzije. 1.380.000 penzionera- činovnika, za najmanje 40 godina minulog rada, u penzioni fond nije uplaćivali ni po jednu marku ili evro. Nekada i danas su penzije dobijali od nemačke države, znači indirektno od poreza koje plaćaju skoro svi stanovnici. Prosek mesečne penzije po činovniku-penzioneru iznosi neverovatnih 3227 evra mesečno! Čak i oni činovnici, to su najčešće bile žene koje su zbog dece prestajale da rade, ako su samo 5 godina i 7 dana službovali kao činovnici ili činovnice, pa zatim prestali da rade ili prešli iz činovničkog u službenički status, kada napune godine starosti za odlazak u penziju, mogu da računaju na oko 1500 € neto mesečne penzije!

Verovatno će se mnogi upitati čime objasniti taj poseban status činovnika- penzionera koji danas nemačku državu košta godišnje 65,5 milijardi evra? Tendencija je stalni porast troškova tako da se već za 2 godine očekuje povećavanje troškova za činovničke penzije na preko 80 milijardi evra. Odgovor je jednostavan. Posle nastajanja Nemačke 1949.g. u Savezni parlament- Bundestag je ušlo preko 50 % činovnika kao poslanika, -već smo pomenuli ko su oni. Bili su oslobođenih od redovnih poslova za vreme trajanja mandata. Njima nije bilo teško, a slično je i danas, da za svoju, njima itekako srodnu činovničku klijentelu, učine sve da se rapidno povećaju državne činovničke plate koje su zaista nekada bile dosta niske. Ta povećanja su krenula pre dvadesetak godina i traju do danas -a, preko plata su rasle i očekivane penzije.

U razgovorima sa sugrađanima u Beogradu bezbroj puta sam čuo priče o „bogatim penzionerima koji, kada dođu preko leta da obiđu svoje uglavnom cele godine prazne kućerine, samo „ pucaju“ od para! Dobro, ima zaista i takvih –koji su se decenijama mučili radeći i po 12 pa i više sati dnevno, da nešto zarade i –ako nisu pare spiskali u velelepne kuće, zaista mogu da se bar jenom godišnje u Srbiji „razbacuju“ parama. Ali, sem retkih izuzetaka „razbacivanje para“ sigurno nije od tekućih penzija nego od višedecenijske štednje- a štedeli su najviše na sebi i na svojim svakodnevnim tzv. „normalnim“ potrebama. Umesto pristojnog stanovanja, znamo mnoge koji su, skučeni u kojekakve sobičke često nalik boljim šupama, u barakama firmi za koje su radili isl. poveli dobar deo svog života u inostranstvu. Ali im zato sa stubova velelepnih ograda njihovih praznozvrjećih kućerina, viđeno npr. u selima oko Požarevca, gipsani lavovi, orlovi, vukovi ili labudovi „čuvaju“ lepe vile. Mnogi vlasnici ih viđaju, skrhanih starošću koja ne dozvoljava dugačka putovanja, sve ređe i ređe. U te vile, čujemo priče, dođu ponekad samo preko leta, jadikujući da ni sinovi ni čerke ali i unuci, ne žele ni da čuju da se vrate u sela- postojbine svojih predaka, i u kuće izgrađene mukotrpno novcem , često od usta odvajanog.

Sasvim ozbiljno mi jedan poznanik na temu gipsanih figura na stubovima ograda, poreklom sa sela iz okoline Gornjeg Milanovca reče: Bolje da sam na stubiće umesto lavova postavio gipsane majmune koji liče na meine. Jer ispadoh majmunčina kada sam se bio odlučio da tolike pare spucam u kuću u kojoj niko, pa ni moji sinovi ne žele da žive. Da je prodam ne mogu- ko kupuje kuće po selima jer svi beže u gradove“ izjada se poznanik.

Da je sa mini penzijama preživljavanje nemoguće zna i država. Zato u Nemačkoj više od 600.000 ljudi dobija novčanu socijalnu pomoć. Upoznali smo zemljaka koji nam je pokazao svoju dokumentaciju. U Nemačkoj živi 40 godina ali je dobar deo života radio kao mali privatnik i kao takav nije morao da uplaćuje doprinos u državni penzioni fond. Obaveza uplate važi samo za nesamostalne radnike i službenike. Odbijanjem od bruto plate zakonom propisane sume, u ime svog zaposlenog poslodavac redovno uplaćuje, zajedno sa svojim delom na koji je obavezan, u državni penzioni fond. Naš sagovornik je nesamostalno radio samo nekih 10 ili 12 godina tako da mu je tzv. „državna“ penzija, sa punih 65 godina života, iznela samo 700 € mesečno. Danas sa povećavanjima prima 760 evra. Njegova supruga je radila u nekoj srpskoj kafani gde je gazda, bez njenog znanja, redovno prijavljivao i odjavljivao penzionom osiguranju na svaka tri, četiri meseca kako bi uštedeo njegov deo doprinosa. Zbog toga je njena penzija danas samo 340 evra. Takvih primera je bezbroj.

Doduše, sve do početka osamdesetih godina prošlog veka, desetine hiljada naših „gastarbajtera“ je od poslodavaca zahtevalo isplate zarada „na ruke“ sa što niže prijavljenom bruto sumom zarade kako bi dobili više novca. Uvek se govorilo –ostaću u Nemačkoj samo dok zaradim za koju godinu auto, pare za stan ili kuću isl. –i eto meine opet u Srbiji! Ta „koja godina“ kod mnogih je potrajala ceo radni vek –a trgnuli su se iz lepog sna o velikoj zaradi tek kada su dobili rešenje Penzionog fonda kolika će im biti penzija! Uvođenjem elektronske obrade podataka kod prijave zarada isl. i pojačanim kontolama protiv rada na crno, danas je poslodavcima otežano „plaćanje na crno“ ili umanjena prijava visine bruto- zarada njihovih radnika.

Zbirno, zajednička penzija od 1100 € našeg sagovornika danas nije dovoljna čak ni za jedan normalan stan i prateće troškove- grejanje, struju itd. u nekom većem industrijskom gradu, kaže statistika. Zato je na zahtev pomenutog bračnog para, Socijalna služba grada u kome žive odredila mesečnu socijalnu pomoć zvanu „Pomoć za preživljavanje“ („Lebensicherung“) od 600 evra za oboje. Doduše, taj zahtev za pomoć mora da se obnavlja svake godine uz dostavu dokaza da ni u Srbiji nema imovinu od koje dobija neku korist kao i da nije u međuvremenu u Nemačkoj ili u Srbiji na neki način stekao neočekivano „bogatstvo“! Na primer nasledstvom, kroz veći zgoditak na lutriji isl.

Zahvaljujući toj pomoći pomenuti bračni par, danas oboje nešto stariji od po 72 godine, uz striktnu štednju, uspevaju nekako da prežive. Da štede- moraju jer je npr. cena struje u odnosu na predhodne godine utrostručena, životne namirnice su poskupele od 10- 30% itd. Ipak ne razmišljaju o povratku u Srbiju jer bi i tamo morali od prihoda od 1100 € da plaćaju stan i druge životne troškove koji su često veći nego u Nemačkoj a „socijala“ se isplaćuje samo ako borave u Nemačkoj. Osim toga, oboje su oboleli i iz ličnog iskustva znaju da su medicinska preventiva, lečenje, snabdevanje kvalitetnim lekovima, terapije –posebno od kancera obolelog našeg sagovornika isl. u Srbiji, ako neko živi u manjem gradiću ili selu, daleko lošiji, možda čak u poređenju sa Nemačkom i nemogući!

Interesantno je, navode sociolozi, da sve više Nemaca pokušavaju da u penziju odu bez uobičajenih smanjivanja penzije, već sa 63 godine života. To je po danas važećim propisima moguće ako su „mladi“ penzioneri u fondove doprinose uplaćivali punih 45 godina – znači neprekidno za ceo radni vek. To je moguće, jer mladi Nemci počinju da rade već sa 18 godina života. Računa se da će do kraja ove godina preko 300.000 šezdesettrogodišnjaka otići bez umanjenih prihoda u penziju. Na pitanje novinara zašto tako „mladi“ žele u penzuju odmah stiže odgovor. Kažu – zakonodavci -činovnici- sadašnji savezni poslanici, odavno pričaju da se radni vek za odlazak u penziju produži na 70 ili čak i na 72 godine života jer Nemci sada žive dosta duže. Za razliku od Srba to je 10 godina duže. Ako odem danas, još sam oran i sa penzijom bih mogao još da radim i da dodatno zarađujem jer su stručnjaci još uvek traženi. Penzioneru sa 65 ili 67 godina života a sutra možda i sa 70 godina, to će biti dosta teže- možda čak nemoguće.

Za Srbe je odlazak u penziju takođe moguć sa samo 63 godine života -ali uz dosta velike odbitke od penzije. Po godini prevremenog odlaska u penziju odbija se 3,6% od inače moguće „zarađene“ penzije. Ko ode 5 godina ranije, to je čak i 18% manje „evrića“! Ali –i ovde ima izuzetaka. Mnoge velike firme su svojim dugogodišnjim saradnicima obezbedile i penzije koje dodatno plaća firma. Danas su te penzije dosta manje nego pre tridesetak godina, ali ipak, sume od oko 300, 400, 500 pa i do 600 evra penzije iz fonda firme mesečno, mogu da kompenzuju smanjenje „državne penzije“ -ako neko pre vremena napusti redovan posao.

Veoma malo naših sugrađana je moglo daleke 1958. godine da dođe u Nemačku i da sa 18 godina života odmah počnu da rade u nemačkim firmama. Da bi danas, bez odbitaka, mogli sa 63 godina života, da odu u penziju. U vreme Josipa Broza granice Jugoslavije su bile itekako dobro čuvane pa su begstva bila skoro nemoguića, a dobijanje pasoša za regularan odlazak na Zapad je takođe, bar za 95% podnosilaca zahteva za izdavanje putnih isprava, bio samo „sanak pusti“. Zato nigde nismo mogli da nađemo podatak da li među ljudima koji sa 63 godina života, bez odbitaka, odlaze u regularnu penziju, ima i Srba. Za Hrvate iz Imotskog i drugih pasivnih delova nekadašnje Jugoslaije to ne možemo da tvrdimo jer su oni, godinama pre Srba, počeli da dobijaju „putovnice“ za odlazak u njima i njihovoj nekadašnjoj „Neovisnoj državi Hrvatskoj“ itekako naklonjenu Nemačku. Ona je to ostala i dan danas jer stare fašističke veze i bliskosti nikada ne zastarevaju! U tu činjenicu se odavno uverio bar deo od više od 400.000 Srba koji žive u Nemačkoj. Hrvatsku su Nemci, kao i nekoliko drugih saveznika okrvavljenih ruku iz Drugog svetskog rata (Mađarsku, Bugarsku, Rumuniju, baltičke države itd.) skoro na silu „ugurali“ u EU a Srbiju već godinama lažu svakojakim obećanjima. Danas ne ide, ali sutra –sigurno, obećavaju. Kada će doći to „sutra“ –tu nemački političari nemaju tačan odgovor!

Za KORENE iz Nemačke

P. Rakočević