U bogatoj televizijskoj ponudi gledalište u Srbiji ima zadovoljstvo da prati i sarajevsku TV FACE, vlasnika i glodura Senada Hadžifejzovića. Ovaj sarajevski novinar je neskriveni bošnjački fanatik i srbomrzac. Na tome gradi svoj štimung i renome. Da bi svojoj talibanskoj televiziji dao neki privid širine u projekat je uključio nešto srpskog otpada. Nama je zapao za oko dokumentarni program „Namigivanje zvijezdama“ autora Miša Marića.
Mišo Marić je tipičan socijalistički kultur-treger i uhljeb. Polu-intelektualac, istina dobar u pripovedanju dogodovština iz gustiša ondašnje visoke bosansko-hercegovačke politike. Vodio bend Mostarske kiše. Cenjen u pisanju scenarija za svečanosti obeležavanja godišnjica događaja iz NOB i Dana mladosti. Zaljubljen u Tita i partizane. To slepo obožavanje nije okrnjilo ni što su njega, urbanu ikonu mostarsku, oni zbog kojih se kleo u bratstvo-jedinstvo izgnali iz grada kao psića u hlačicama. Tada, 1993, nije kao Vladimir Nazor ubježao u šumu, već u Englesku. Kada se građanski rat smirio, vratio se kao da (mu) se ništa nije desilo i nastavio da neguje svoju idolatriju Tita na zvezdanim stazama.
Tako smo došli do epizode „Namigivanja zvijezdama“ u kojoj je, po sopstvenoj tvrdnji iz prve ruke, opisao unikatan događaj vezan za školovanje Titovog unuka Edvarda Broza u mostarskoj vazduhoplovnoj gimnaziji „Maršal Tito“ i posete druga Tita toj gimnaziji.
Elem, Edvard Edo Edi Broz je bio vrlo bistar i dobar dječak (do duše „pomalo arogantan prema drugovima“) ali se zaljubio u jednu Mostarku toliko ludo da su sa neba padale zvijezde, kečevi i neopravdani izostanci. Tu se pojavljuje vrhovni komandant i, nakon oficijelne smotre, ode kod direktora škole i pita ga za unuka. Tuc-muc, pukovnik prizna da ne valja ništa. Na to vrhovni komandant skoči kao guja ljuta i zapreti pukovniku da će mu biti skinut čin ako njegovog unuka ne izbace iz škole i zabrane dalje školovanje.
„Avioni su skupe mašine, ne smeju se dati u ruke lošim đacima“ – Oštro je završio razgovor vrhovni komandant, posle čega pogovora nije smelo biti.
Eto, s vidnim ponosom istakao je primer Mišo Marić, i poslednji predsednik mesne zajednice interveniše da mu unuk prođe školu a vrhovni komandant naređuje da njegovog unuka izbace iz škole i to iz škole koja nosi njegovo ime! Kakav je TO karakter bio!!! Možemo misliti.
Dalje, završava Mišo Marić priču, bilo je nekih intervencija (Jovanka Broz, Edvard Kardelj), ali Titovo naređenje nije smelo mnogo da se ublaži. Samo malo, o čemu vrhovni komandant izgleda nije bi obavešten. O daljem životu Edvarda Eda Broza kaže Mišo Marić da nije mogao baš ništa saznati (sic!), te eto tako se završilo mostarsko školovanje zaljubljivog unuka pod paskom neumoljivo strogog dede.
Valja dodati nekoliko podataka vezanih za školu koju je pohađao Edvard Broz: Vazduhoplovna Gimanazija “Maršal Tito” osnovana je 1961. godine za potrebe školovanja kadra RV i PVO u JNA koji će nastaviti školovanje u Vazduhoplovnoj Vojnoj Akademiji u Zadru. Pored nje, u vojnim školstvu su postojale još tri vojne gimnazije koje su bile različite po uslovima prijema i načinu školovanja. To su bile: “Franc Rozman-Stane” u Ljubljani (koja je primala samo učenike sa teritorije SR Slovenije), “Ivo Lola Ribar” u Zagrebu, te “Bratstvo-Jedinstvo” u Beogradu. Vojna vazduhoplovna gimnazija „Maršal Tito“ je bila u punom smislu elitna. Jedan njen pitomac svedoči da se u njegovoj generaciji prijavilo preko tri hiljade kandidata iz čitave zemlje, primljeno je sto dvadeset pitomaca, a školovanje je uspešno okončalo samo njih dvadeset i šest. Kada je propala država, propala je i njena elitna škola.
Vidimo da je sistem vojnog školovanja bio prilično čudan, jer je postojala vojna gimnazija koja je školovala isključivo slovenačku mladež, dok drugi narodi nisu imali takvu privilegiju. Čemu je vodila ovakva segregacija nije teško zaključiti.
No, druga je naša tema. Pitanje je kako se u opšte moglo dogoditi da jedan kadet, pa makar bio i Titov unuk, u elitnoj vojnoj školi internatskog tipa nakupi preko 250 neopravdanih izostanaka sa nastave (uz nešto manje nekako opravdanih izostanaka)? Taj mesecima nije video učionicu. Da li je vojni internat koristio kao hostel? Ili je bio negde drugde na kvartiru? Kud se krio, gde je boravio? Šta su radili njegovi profesori i vaspitači? Da li su tragali za njim? Takvo ponašanje učenika nije zamislivo ni u nekoj zaboravljenoj provincijskoj gimnaziji za seosku omladinu, nekmoli u najelitnijoj državnoj školi. Sam Edvard, nasuprot tvrdnjama Miša Marića, priznaje da je u školi imao izvesnih privilegija zato što je Titov unuk, ali je nevolja bila što se upravo od predsednikovih unuka puno i tražilo. Za sitne nestašluke im je „gledano kroz prste“, ali su morali da budu primer drugima u znanju – tvrdi Edi. Kako je Edi upijao znanje ne prisustvujući nastavi, nije objasnio.
I tako… iz Mostara se mladi Edvard obreo u Beogradu sa diplomom završene vojne gimnazije dobijenom na volšeban način. Završio je Fakultet opštenarodne odbrane, vodio se kao pilot JNA, bio stjuart u JAT pa zatim radio u kontroli letenja, bio inspektor za maloletničku delikvenciju u GSUP Beograd. Prvu ljubav je otpratio nazad u Mostar i oženio se drugom. Napustio je policiju 1986. i otvorio kafanu u Zemunu, koja je propala tri godine kasnije, posle čega je napustio porodicu, odselio se u Zagreb i pokušao da bude biznismen. Biznis se sastojao od radionice za proizvodnju toalet-papira. Da li je tako dočekao penziju ni on ne govori. Posedovao je diplomatski pasoš koji je korišćen u različite svrhe od različitih ljudi. Sve vezano za njegov život je mutno i nejasno tako da ga samo pojedini tabloidi nazivaju kriminalcem.
Ono što je obeležilo priču njegovog života je saobraćajna nesreća koju je izazvao vozeći pijan svoj skupoceni BMW, kada je poginuo njegov prijatelj Gojko Popović, a zamalo da mu strada i rođeni sin. Posle udesa je ilegalno izbegao u Hrvatsku, pa je nakon šesnaest godina pokušao ponovo da uđe u Srbiju, ponovo je uhapšen pa pušten, pa je ponovo pobegao koristeći noćnu tminu, tuđi čamac i vojne veštine stečene tokom napornog školovanja. Pravdao se da je pobegao jer su ga u Beogradu nazivali ustašom i bojao se za svoj život. Sina je dakle ostavio na milost i nemilost zlim četnicima?!
Poslednje što Edvarda Broza veže za Srbiju nasledstvo. Brozovi se krve oko Titovog tajnovitog bogatstva, koji zvanično nije imao ništa. U bespoštednoj tuči oko nasledstva vidimo Brozove kao galeriju najopskurnijih likova. Mi se stidimo jednog Rade Pašića, koji bi među Brozovima po pokvarenosti ostao neprimećen.
Naš junak Edvard Broz je grdno posvađan sa poslanikom Skupštine Srbije Joškom Brozom. „Joška Broz u Srbiji, a Saša Broz u Hrvatskoj ubiraju honorare od autorskih prava za eksploataciju našeg prezimena, jer su ga zaštitili. Ali, ja od toga ništa nemam“- žali se Edvard.
Na koga je Edvard Broz tako neskrašen, podlac, bezosećajan, alav? Naravno, na dedeka Josipa, na koga bi drugog?
Za Brozovu porodicu je karakteristična međusobna bezosećajnost. Tito ni oca nije sahranio kako pristoji. Prema svedočenjima, Josip čak nije ni znao tačan datum smrti svoga oca niti je kasnije prisustvovao ekshumaciji i premeštanju posmrtnih ostataka. Naime, Franjo Broz je sahranjen u zajedničku grobnicu za siromahe na zagrebačkom Mirogoju, a tek 1957. godine, na inicijativu Steve Krajačića, njegovi su ostaci prebačeni u Kupinec gde je bila sahranjena Marija Broz. Josip nije tome prisustvovao, već je samo poslao izaslanika.
Josip Broz je u školi imao nepremostivih teškoća s hrvatskim jezikom, tako da je pao prvi razred. Sa pravopisom se nikada nije dovoljno izborio. Ocene su mu, prema svedočanstvima, uglavnom bile dvojke, trojke i četvorke. Piše da je od 1907.- 1910. godine završio tri razreda šegrtske škole i učio bravarski zanat u Sisku. Neki su autori primetili da ovde postoji „rupa“. Ako je Broz rođen 1892. godine, krenuo je u osnovnu školu 1900. godine i trebao ju je završiti do 1905. godine (jer je morao ponavljati prvi razred). Dedijer piše da je Broz tada pohađao dva razreda opetovnice.
Kakav dedek takav vnuk.
Pitanje koje Mišo Marić u svom kazivanju o zaljubljenom Edvardu Brozu i Titovoj strogoj intervenciji nije postavio, a morao je jer se samo nameće je: Ako avione ne treba davati na upravljanje lošim đacima jer su to skupe mašine, kolika je bedastoća i propast dati državu na upravljanje ponavljačima i lenjim šegrtima?
izvor:nimbusovpodrum.blogspot.com
