Suluda atmosfera u Srbiji izrodila je novu vrstu medija – zakamuflirane režimske medije. Ko su zakamuflirani režimski mediji i kako ih detektovati, pročitajte u nastavku.
U Srbiji živi nešto više od 7,1 miliona stanovnika. U Srbiji ima tačno 1.346 registrovanih medija. Kada uporedimo te dve cifre, dolazimo do zaključka da na svakih 5.275 stanovnika ide po jedan medija.
Uzimajući u obzir relativno ograničeno tržište oglašavanja u Srbiji, gotovo je nemoguće da svaka medijska kuća u Srbiji opstaje isključivo na osnovu oglašavanja. Nema teoretske šanse.
Srbija je veoma mala za tako veliku koncentraciju medija. Najviše novca od oglašavanja zarađuju nacionalne medijske kuće. Manji lokalni mediji nemaju pristup tim izvorima finansiranja. Kako li onda tako velik broj medija opstaje u Srbiji?
Odgovor je prost. Stranke.
Logika je sledeća: Manji lokalni mediji bez adekvatne zarade od oglašivača prinuđeni su da pronalaze druge izvore finansiranja. Imajući u vidu to da su političke stranke izvor finansija, tržišne neprilike manje lokalne medije primoravaju da se okrenu političkim strankama za novac. Strankama to odgovara, jer je njima potrebna promocija i propaganda.
Svi su zadovoljni.
Vladajuće političke stranke su jedine koje imaju dovoljno kapitala da održavaju taj sistem.
Dakle, dolazimo do zaključka da su gotovo svi manji lokalni mediji u vlasništvu političkih stranaka, odnosno, njihov opstanak zavisi od stranačkog novca.
Uzmimo za primer Novi Sad. Novosadski Dnevnik je nekada bio demokratski list, sada je naprednjački. TV “Novosadska” je gradski javni servis, dakle finansira se iz budžeta grada. Regionalna TV Panonija u indirektnom je vlasništvu Nedeljka Šljivanca, predsednika Reformista Vojvodine i pomoćnik pokrajinskog sekretara za energetiku. Pre toga, Panonija je bila u vlasništvu članova Dinkićevog URS-a. NS Reporter je u vlasništvu članova DSS-a. Novine novosadske su pre izbora 2012. godine bile u indirektnom vlasništvu Lige socijaln demokrata Vojvodine (vlasnik bio u tesnoj sprezi sa Ligom). Nakon što su naprednjaci preuzeli vlast, novine su zapale u ruke Treće Srbije.
RTV Vojvodina vešto balansira između DS-a i SNS, ali više naginju ka DS-u, jer ta stranka i dalje drži vlast u Vojvodini.
Novosadska Delta televizija je televizija zabavnog karaktera koja deli program sa mađarskom TV Mozaik i samim time nije interesanta političkim strankama. Lokalna televizija Kanal 9 se jednostavno prilagođava svakog lokalnoj vlasti. TV Most je poznata kao SPS-ovska televizija, jer je vlasnik Dušan Bajatović. Međutim, nekoliko voditelja te televizije otvoreni su članovi Treće Srbije.
Drugih medija u Novom Sadu nemate.
Zaključak: Lokalne vlasti drže lokalne medije. Izuzetaka skoro da nema.
Ista je situacija i na državnom nivou.
Nacionalni mediji zavise od oglašivača. Tržište oglašavanja u Beogradu drže razne privatne marketing agencije. Jedna od najpoznatijih je Đlasova “Dajrekt medija”. Vlasnici tih marketing agencija su po pravilu priklonjeni vladajućoj političkoj stranci. Umesto da mediji trguju svojim oglasnim prostorom, svoj oglasni prostor su prepustili privatnim firmama koje su bliske vladajućim strankama.
Opširnije o tim privatnim marketing agencijama pročitajte OVDE.
Zar nije taj sistem lepo dizajniran? Dakle, onaj ko drži par od reklama kontroliše medije. Mediji se ništa ne pitaju. Ali, ukoliko žele da nastave da primaju taj novac, moraju da poštuju određena pravila izveštavanja kada je reč o politici.
Neki nacionalni mediji su se jednostavno prepustili i na očigledan način pokazuju koju političku opciju zastupaju.
Njih ćemo da označimo kao otvorene režimske medije. Tu spadaju: Kurir, Informer, Večernje novosti, Politika, Pink, Studio B, RTS i TV Happy.
Politika, Novosti, Studio B i RTS su mediji koji su u vlasništvu države, dakle od njih se i očekuje da zastupaju svaki režim.
Međutim, kod privatnih medija, situacija je nešto drukčija. Neki mediji se okreću režimu zbog oglašavanja, a neki zbog beneficija koje dobijaju ukoliko se “zvanično” deklarišu kao režimska medijska glasila.
U tu grupu spadaju Kurir, Informer, Pink i Happy.
Oni jednostavno vole što imaju priliku da podržavaju režim. Uživaju sve beneficije. U tim medijima ćete dolaziti do državnih “insajderskih” informacija koje drugi mediji neće biti u prilici prvi da objave.
Bitno je napomenuti da su ti mediji po pravilu u vlasništvu domaćih fizičkih i pravnih lica.
Sa druge strane imamo medije koji su u vlasništvu stranaca. Tu spadaju: Blic, Alo, Danas, B92 i Prva.
Mediji u vlasništvu stranaca bili su najrasprostranjeniji tokom devedesetih godina. Jedino se preko tih medija mogla voditi kampanja protiv Slobodana Miloševića. Međutim, primarna misija tih medija je završena i oni su primorani da pronalaze druge izvore finansiranja.
Sada dolazimo do razotkrivanja “zakamufliranih režimskih medija“.
U Srbiji je zavladala nepodnošljiva atmosfera u medijima. Vučićeva pojava je izazvala veliku mržnju određenog dela naroda prema medijima koji su se otvoreno deklarisali kao režimski mediji. Praktično, pomoću društvenih mreža “svi” građani prate rad svih medija. Nema ništa gore nego kada vam javnost nalepi etiketu da ste “režimski medij”.
Takva atmosfera je primorala određene medije da osmišljaju alternativne načine kako da javnosti zamažu oči.
Jedan klasičan primer “zakamufliranog režimskog medija” je Blic.
Na prvi pogled, običan čitalac će reći da Blic nikako nije režimski medij. Ne, nije režimski medij, već je prikriveni režimski medij. Pažljivo analizirajte tekstova na Blicu pa ćete sami doći do zaključka.
Kako vam je Blic zamazao oči? Blic vam je zamazao oči tako što će “pljuvati” po svakom članu vlade, svakom funkcioneru SNS, po SNS, ako treba, ali NIKADA po Aleksandru Vučiću lično.
Nema političara protiv kojeg Blic nije vodio otvorenu medijsku hajku. Nikolić, Vulin, Dačić, Velja Ilić, Zorana Maihjlović, samo su neki od primera. Nedavno je Blic objavio tekst u kojem analizira kako je SNS ista kao i DS po pitanju stranačkog zapošljavanja.
U tekstu piše:
“Premijer Aleksandar Vučić je više puta najavljivao borbu protiv stranačkih zapošljavanja. Evo dodatnog materijala da se pozabavi problemom.”
Postoji jedna odlična narodna izreka: “Riba smrdi od glave”. Dakle, iako su svi nesposobni ministri koje Blic kritikuje došli na ta mesta preko Vučića, Blic nikada neće direktno kritikovati Vučića. Iako je on predsednik SNS-a, Blic Vučiću dostavlja materijal sa kojim bi mogao da se pozabavi, ali ga ne kritikuju.
Nisu jadni Velja Ilić i Aleksandar Vulin krivi što su takvi. Kriv je onaj ko ih je postavio na najviše državne funkcije. To Blicu na primer ne pada na pamet.
Sve su to vešte cake pomoću kojih se običnim čitaocima skreće pažnja sa činjenice da je Blic na strani Vučića lično. Možda nije na strani kompletne vlade i vladajuće stranke, ali je na strani Vučića lično.
Zato Vučić kaže “eto danas u medijima čitam samo tekstova koji kritikuju rad vlade”. Da, kritikuju rad vlade, ali nikada pojedinačno rad Aleksandra Vučića.
Ovu tvrdnju dokazuje i istraživanje fondacije “Slavko Ćurucija” koje pokazuje da se Vučić na naslovnim stranama svih medija prošle godine pojavio 877 puta. Od toga, samo šest puta u negativnom kontekstu. Od tih šest puta, pet je bilo u Danasu i jednom u Politici.
Gde ste tu pročitali Blic? Blic vam je među onih 877 pozitivnih naslovnih strana.
Stvorila se takva atmosfera da više nije bitno koga kritikujete, pa i Vučićeve najbliže saradnike, samo nemojte kritikovati Vučića. Zašto? Zašto najuticajniji Blic nikada do sada nije objavio nijedan negativan tekst o Vučiću? Daleko je Vučić od najsavršenijeg premijera.
Objavi Blic izjave drugih ljudi koji kritikuju Vučića, ali Blic samoinicijativno neće ništa negativno objaviti.
Zadatak: Pokušajte da pronađete samo jedan negativan tekst o Siniši Malom na Blicu. Blic je objavio analize plagijata Stefanovića, Miće Megatrenda i Šapića, ali pokušajte da pronađete vest na Blicu da je Siniša Mali plagirao doktorat. Srećno.
Dakle, Blic je uspeo sebe da zakamuflira kao nerežimsko medijsko glasilo tako što će kritikovati sve i svakoga, osim Aleksandra Vučića lično.
Još jedno izdanje iz kuhinje “Ringier Axel Springer” je tabloid Alo. Ko bi rekao da bi jedan tabloid koji se bavi bizarnostima takođe podržavao Vučića. U pitanju je isti vlasnik. Jedan primer cenzure je naprasno ukidanje naslovne strane na kojoj je objavljeno da Goran Knežević ima veći platu od milion dinara.
Opširnije na tu temu možete pročitati OVDE.
Što se tiče televizija B92 i Prva, te televizije su isključivo zabavnog karaktera. Imaju istog vlasnik, iako se to krije. Vesti B92 i Prva su po sadržju govoto identične RTS-u. Dosadne, nekreativne, bez istraživačkih vesti o kriminalu i korupciji u politici. Dakle, njihov fokus je zabava, a vesti moraju da imaju, jer im dozvola za emitovanje nalaže da moraju da imaju informativni program.
Nije u njihovoj prirodi da otvoreni kritikuju vlast, kao što je to B92 ranije činio.
Ove dve televizije imaju status medija koje nije briga da razotkrivaju politički kriminal. Satirične emisije “24 sata sa Zoranom Kesićem” i “Veče sa Ivanom Ivanovićem” ne mogu da se uzmu u obzir, jer one predstavljaju klasičnu satiru. Takve emsije su, verovali ili ne, posebno interesantne političarima, jer okupljaju omladinu – nesalomivu cilju grupu svih političara.
Zapitajte se zašto političari dolaze u goste kod Ivana Ivanovića da vode opuštene komične razgovore. I pored toga što je Ivica Dačić povezane sa teškim kriminalnim delima, šaljiv razgovor sa Ivanom izazvaće pozitivan osećaj kod publike. Nikoga više neće biti briga kakavim se kriminalom Ivica Dačić bavio.
Dakle, politička satira u Srbiji na neki način političarima može da bude od pomoći.
Dnevni list Danas je možda najobjaktivniji zvanični medij kada je reč o Vučićevom režimu. Iako možda dosadan za mlađi deo populacije, Danas ima dosta tekstova koji kritički analiziraju Vučićev rad. Na primer, taj list je jedini objavio ispovest Žandarma koji su tvrdili da im je oduzet prvi snimak napada na Vučićevog brata koji sadrži dokaze da ih je Andrej prvi napao.
Dokaz za ove tvrdnje je i činjenica da je Danas jedini list koji se usudio da u protekloj godini na naslovnoj strani objavi pet negativnih vesti o Vučiću.
REZIME
Da rezimiramo:
– Manje lokalne medije gotovo po pravilu kontrolišu političke stranke, jer ti mediji nemaju dovoljno novca za opstanak na medijskom tržištu.
– Režimski mediji u državnom vlasništvu su: Večernje novosti, Politika, RTS i Studio B.
– Otvoreni režimski komercijalni mediji su: Kurir, Infomer, Pink i TV Happy.
– Zakamuflirani režimski mediji su Blic i Alo (Naše novine su negde između ove i prethodne kategorije).
– Indirektni režimski mediji kojim politika nije fokus su televizije B92 i Prva.
Znamo da mediji zive od prodaje. Prodaja zavisi od interesa gradjana da kupe novine ili gledaju TV stanicu. Interes se danas zadobija senzacionalizmom. Obicno je on (senzacionalizam) puka laz i gluposti. Ali to prodaje novine danas u Srbiji. Mnogi su finansirani od rezima , od lokalnog do nivoa Vlade. Na lokalnom nivou se tekstovi obicno naruce od strane nekog lokalnog mocnika, naplate se dobro i objavljuju se. To je postao biznis. Prljav. To nije vise novinarstvo. Pravi novinari ne voze dzipove, da se razumemo. Na nivou drzave, odredjeni mediji su u funkciji vlasti. To je postalo toliko vidljivo da se cak i redakcije javno izjasnjavaju da je tako. Nema sramote za pare i opstanak. Mnogi su ucenjeni da ce biti unisteni ako pocnu da pisu i izrazavaju drugacije stavove osim hvalospeva za vlast. Iskustvo ex-Ministra informisanja (1998) se pozlatilo izgleda, zar ne? Srbija ne tone u mrak, Srbija je u mraku. Kazao sam nesto sto niste znali?