Uvek je postojala glad za novim otkrićima i otkrićima istine, ali je često, u prošlosti, bio potreban veliki napor da se prevaziđe „dnevni red“ — a njega je uvek bilo.
Daću vam odmah jedan primer od danas, svež a reč je o litijama za spas Srbije a protiv Evroprajda koje su okupile više od 20.000 ljudi a koje mediji sa namerom ne prenose, skrivaju, a one koji to objavljuju označavaju kao nasilnike.
Razmislite o izlaganju Danijela Elsberga o Pentagonovim papirima , kao i o mnogim delima koja su izašla iz Vijetnama tokom 60-ih od strane grupe idealističkih novinara koji su izveštavali o tamošnjem ratu. Nijedna od ovih publikacija nije bila popularna kod urednika (ili nadležnih) i imala je poteškoća sa objavljivanjem, ali nisu bile potpuno cenzurisane.
Zatim skočite nekoliko decenija unapred i pomislite na Džulijana Asanža , koji je i dalje držan protiv svoje volje zbog otkrivajućih publikacija na Vikiliksu o ratnim zločinima koje su počinile Sjedinjene Države. I svakako ne smemo zaboraviti hrabri rad Edvarda Snoudena koji je u leto 2013. razotkrio nezakoniti nadzor CIA-e, nakon što su Gardijan u Velikoj Britaniji i Vašington post u SAD objavili njegovu priču.
Opet, iako neobično s obzirom na današnju klimu da je njegova priča objavljena u dva posebno istaknuta državna instrumenta, sam Snouden je proglašen navodnim izdajnikom od strane SAD i izbegavao je ekstradiciju do danas. Zavrtnji su se stezali kako su godine prolazile — sada tako čvrsto, praktično ništa ne prolazi.
Ima mnogo više od ovoga, naravno. A danas je cenzura visokokvalifikovanih profesionalaca i novinara koji imaju relevantne i prilično važne informacije za podeliti sa javnošću postala toliko očigledna da podseća na nacističko spaljivanje knjiga 1930-ih i sovjetsku cenzuru tokom Staljinove vladavine kao generalnog sekretara Sovjetskog Saveza. od 1922. do 1953. godine.
Nemoguće je znati koliko je ova vrsta cenzure pogubna za kulturu. Može se samo zamisliti kako bi bilo živeti u zemlji u kojoj niko nije došao ni do trunke informacija koje nije kontrolisala država. Država vam može bukvalno bilo šta reći i vi biste morali da verujete u to.
Internet nije toliko zatvoren i ukoliko ste malo vešti možete ga “otvoriti”. Ako dovoljno dobro pogledate, možete pronaći skoro sve. Zašto je to tako? — verovatno zato što nema stvarne potrebe da se to potpuno isključi.
U Nemačkoj ili Rusiji na vrhuncu njihovih cenzurnih napora, osoba je mogla biti streljana zbog širenja alternativnih vesti (istine). Uvek su postojali čvrsti Sovjeti, lenjinisti, staljinisti, a u Nemačkoj, nacisti koji su bili lojalni propagandi. Usudio bih se da kažem da je većina ovih ljudi pod psihološkim nadzorom svojih rukovodilaca.
Napor ispiranja mozga je toliko uspešan ovde i sada, da čak i ako su alternativne vesti dostupne javnosti preko nekog alternativnog izvora vesti, one jednostavno bivaju odbačene i prezrene. Ovo je samo po sebi oblik cenzure — uništavanje pouzdanosti informacija i sposobnosti ljudi da veruju.
Sve što nije zvanično odobreno je ukaljano.
Ono što se dešava je neka vrsta dvostrukog udarca. Blokirajte (cenzurišite) ove alternativne vesti i proglasite ih nepozdanim te ih dovedite do nivoa teorije zavere i dezinformacije- to je ta mantra.
Isti proces se dešava sa entitetima za prenos vesti, kao i sa stvarnim ljudskim izvorom (stručnjaci, svedoci, naučnici, itd.). Pošto ljudi ne traže očajnički materijal za vesti koje nisu odobreni od strane države, država ne mora da brine da će takve vesti procuriti. Slugama ( ovcama ) su adekvatno isprani mozgovi da ih ni najmanje ne zanima ništa što država ne odobrava.
Užasna šteta je očigledna. S obzirom na nestabilnost današnjeg sveta, informacije su od vitalnog značaja. A kada se stvori tihi neprijatelj i pusti se u javnost (proizvedeni virus), jedini način da se kontroliše njegovo stanje definisano kao vrlo opasno jeste da se dobiju informacije o njemu – nažalost samo informacije koje država dostavlja i sankcioniše.
Svaka informacija koja je u suprotnosti sa informacijama koje je odobrila država mora da se cenzuroše, degradacijom izvora, ismevanjem, etiketiranjem kao materijalom zavere ili dezinformacijom. Ovce ovo vrlo rado jedu, iz nekog čudnog razloga koji još uvek pokušavamo da otkrijemo. Za nas ostale je ova državno dozvoljena glupost očigledno stvarna dezinformacija.
Čini se da ljudi ovih dana imaju psihološku prinudu da omoguće ovim autoritetima i sistemima (vladi, zakonodavcima, itd.) da „učine pogrešnu stvar“. Oni omogućavaju tako što ovim subjektima prepuštaju odgovornost filtriranja vesti kako bi odredili čemu treba, a čemu ne treba da budu izloženi.
„Ako imamo slobodu govora i slobodnu štampu, onda ljudi mogu da kažu šta hoće (uh). Oni mogu da štampaju i šire mržnju, mogu da pozivaju ljude na rasizam, mogu da lažu o medicini…o bilo čemu. Vi, gospodine/gospođo Vlada, morate da me zaštitite od toga, ja ne mogu sam da odlučujem, vi to morate da uradite umesto mene.”
Čak i ako osoba misli da ta ovlašćenja nisu korumpirana, ovo omogućavanje i predaja odgovornosti moći će da ih učini korumpiranim. Ovo je prirodni zakon koji niko ne može zanemariti.
Šta je sa ostalim stvarima koje se dešavaju u svetu? Nije samo Covid sranje ono što je cenzurisano i radikalno izobličeno…šta znamo o opštim svetskim vestima u koje možemo da verujemo? Pogledajte situaciju u Ukrajini i Rusiji! Koliko ljudi je u vestima videlo užas u Šangaju ? u Šri Lanki, u Holandiji ?
Većina ovaca je svesna iskrivljenih vesti koje dobijamo preko izvora za koje ovce veruju da su pouzdani. Ništa od ovoga ne može biti ni približno tačno.
Zašto bi to bilo? Ako primamo lažne informacije, onda je logično da ništa što dobijamo nije ni najmanje pouzdano. Šta je sa nestašicom hrane širom sveta koja nas dovodi u glad velikih razmera kakvu svet nikada nije video? Šta zapravo znamo o svemu ovome? Mogli bismo biti hranjeni radikalno lažnim informacijama, a pretpostavljam da jesmo.
Osim ako niste na terenu ili imate prijatelje od poverenja u ovim specifičnim delovima sveta, ne znate ništa, niko od nas ne zna. Većina vas koji ovo čitate ima svoje izvore za vesti, ali ovce nemaju.
To je užasna posledica cenzure, narušavanja poverenja u alternativne izvore vesti koji nisu pod kontrolom dnevnog reda, i gušenja izvora informacija kao i skrnavljenja naših glavnih izvora vesti na koje smo se oslanjali u prošlosti. Živimo u zapečaćenoj crnoj kutiji, pod iluzijom da Internet u svoj svojoj besplatnoj informativnoj slavi zapravo uspeva da nam obezbedi sve informacije koje bi nam mogle zatrebati.
Jedini problem je što mnogi ne veruju u 90% toga jer ne ispunjavaju državne kriterijume za verodostojne vesti, rečeno nam je da su slobodni mediji poput kuge i da ih treba izbegavati. Ceo svet se sprema da implodira, a većina ljudi na Zapadu (ili bilo gde) nema pojma jer im je ispran mozak da bi izbegli bilo kakve informacije koje ne dolaze iz izvora vesti koje je odobrila država.
Cenzura oslobađa ljude velike odgovornosti. Ona je za kukavice, za lenje ljude (ovce), za naivce, budale!
Pustili su tatu i mamu da shvate sve to umesto njih, da ih zaštite, da ih oslobode da sami odlučuju šta treba, a šta ne treba da čitaju, vide ili čuju. Ovo se sve svodi na poverenje. Mislim da većina opresivnih režima počinje tako što mase veruju ugnjetačima (naravno, oni u početku nisu ugnjetači, već se predstavljaju kao oslobodioci).
Kako vreme prolazi, te iste mase počinju da uviđaju da se njihovim zatvorskim upravnicima ne može verovati, a onda cenzura i vesti koje im se guraju u grlo kao očigledna propaganda poprimaju drugačiji karakter. Možda ta spoznaja tek treba da dođe u našoj sadašnjoj situaciji, ali kada dođe, ako dođe, plašim se da ne bude isuviše kasno.
Piše: Mario Bojić
Izvor: NultaTačka
